Korisnik:LukaFilipovic2017/песак2
| Sopstvena soba | |
|---|---|
| Autor | Virdžinija Vulf |
| Zemlja | Ujedinjeno Kraljevstvo |
| Jezik | engleski jezik |
| Žanr / vrsta dela | esej |
| Klasifikacija | |
| OCLC ? | 470314057 |
Sopstvena soba je prošireni esej engleske književnice Virdžinije Vulf, koji je prvi put objavljen u septembru 1929.[1] godine. Rad se zasniva na dva predavanja koja je održala u oktobru 1928. na ženskim koledžima u sklopu Univerziteta u Kembridžu i kombinuje teze o feminizmu i rodnim razlikama sa onima o istoriji književnosti i poetici.[2][3]
U ovom eseju, Virdžinija Vulf koristi različite metafore kako bi govorila o društvenim nepravdama, komentariše kako je ženama uskraćena sloboda izražavanja i opisuje posledice koje društvena očekivanja i rodne uloge imaju na žene. U citatu: „Žena mora da ima novac i sopstvenu sobu ako želi da piše“ je sažeta suštinska poenta eseja.
Teme[uredi | uredi izvor]
Meri Hamilton[uredi | uredi izvor]
Virdžinija Vulf je napisala Sopstvenu sobu koristeći savremenu narativnu tehniku toka svesti i kao naratora je izabrala nepoznatu žensku osobu kojoj je dala ime Meri, koju poredi sa ženskim likovima (Meri Beton, Meri Siton i Meri Karmajkl) iz balade iz 16. veka Meri Hamilton - o dami na čekanju koja se suočava sa pogubljenjem jer je ubila dete koje je imala sa kraljem.[4]
Pozivajući se na priču o ženi koja čeka da bude obešena jer je odbacila majčinstvo i živela van braka, narator poistovećuje žene pisce sa ugroženim ljudima koji žive na društvenim marginama. U poglavlju se pominje i škotska kraljica Meri Stjuart.
Pristup obrazovanju[uredi | uredi izvor]
U skladu sa stavovima tog doba, Virdžinijin otac, ser Lezli Stiven, je verovao da samo dečake treba slati u školu. Virdžinija podstiče žensku publiku da shvati značaj obrazovanja i istovremeno je upozorava na nesigurnost položaja žena u društvu i govori o ogromnoj razlici između toga kako su žene idealizovane u književnosti koju pišu muškarci i kako se patrijarhalno društvo odnosi prema ženama u stvarnom životu. Virdžinija Vulf ispituje da li su žene sposobne i da li uopšte imaju slobodu da stvore delo čiji se kvalitet može porediti sa delima Vilijama Šekspira i govori o ograničenjima sa kojima se suočavaju nekadašnje i tadašnje žene pisci.
Džudit Šekspir[uredi | uredi izvor]
U jednom poglavlju, Virdžinija stvara fiktivnog lika, Džudit, sestru Vilijama Šekspira, kako bi pokazala da bi ženi sa talentom koji poseduje Vilijam bila uskraćena prilika da ga razvije i unovči. Poput Virdžinije, koja je ostajala kod kuće dok su njena braća išla u školu, Džudit je zarobljena u kući, uprkos svom avanturističkom duhu i želji da ide u školu i vidi svet kao njen brat i roditelji je kažnjavaju kada čita knjige i izbegava kućne poslove. Nakon što odbije da se uda, otac je pretuče, a zatim i prisili da se uda. Ona beži u London, gde je maltretiraju i smeju joj se kada pokuša da postane glumica, a zatim zatrudni i na kraju se ubije, a Vilijam postaje uspešan.
Istorija žena koje su se bavile pisanjem[uredi | uredi izvor]
U eseju, Vulf konstruiše kritički i istorijski prikaz dosadašnjih žena pisaca. Ona opisuje karijere nekoliko književnica, uključujući Afru Ben, Džejn Ostin, sestre Bronte, En Finč i Džordža Eliota. Pored ženskih autorki, Vulf takođe pominje naučnicu i feministkinju Džejn Elen Harison. Osim nje, Vulf takođe govori o Rebeki Vest, dovodeći u pitanje kritiku koju je na njen račun uputio Dezmond Mekarti, rekavši da je bestidna feministkinja. Među muškarcima koje Vulf kritikuje zbog stavova o ženama, pominje se i F. E. Smit, grof od Birkenheda, zbog pogrdnih komentara na račun književnih sposobnosti žena i otvorenog protivljenja pravu glasa. Esej govori i o Oskaru Brauningu, kroz reči njegovog biografa H. E. Vortama, u kojem tvrdi da je najbolja žena intelektualno inferiornija od najgoreg muškarca u pogledu pisanja. Pored ovih pomena, Vulf se suptilno poziva na nekoliko najistaknutijih intelektualaca tog vremena.
Lezbejstvo[uredi | uredi izvor]
Vulf je napisala u svom dnevniku da misli da će biti obeležena kao feministkinja i lezbejka nakon objavljivanja Sopstvene sobe.[5][6] U jednom delu knjige, dok opisuje rad izmišljene autorke, Meri Karmajkl, Vulf direktno opisuje lezbejstvo i govori o tome kako društvo treba da makar uvaži postojanje žena kojima se dopadaju druge žene u društvu. Pominje suđenje Radklif Hol koje je usledilo nakon što je objavila romana sa lezbejskom tematikom „Bunar usamljenosti“1928. koji je izazvao javni skandal.
Feministička kritičarka Džejn Markus tvrdi da je Virdžinija Vulf davala uputstva drugim ženama piscima kako da diskutuju i pišu o lezbejstvu dovoljno diskretno da bi izbegle progon[7].
Kritike[uredi | uredi izvor]
Alis Voker je odgovorila na zapažanje Virdžinije Vulf da su samo žene koje imaju „sopstvenu sobu“ u poziciji da pišu. Iako je sama Virdžinija naglasila da nemaju sve žene u njenom društvu bezbedan prostor u kojem mogu da pišu, Voker je napomenula da belkinje ipak uživaju u izvesnim privilegijama koje nisu dostupne ženama drugih rasa i kao primer pominje Filis Vitli, robinju krhkog zdravlja, ali visoke inteligencije koja je pisala poeziju i čija inteligencija i rečitost ne bi ostale nezapažene da je belkinja.[8] Alis Voker tvrdi da je Vitli bila u znatno drugačijoj poziciji od naratora eseja Virdžinije Vulf, po tome što ona ne poseduje ni sopstvenu slobodu, a još manje „sopstvenu sobu“. Vitli, kao i mnoge druge žene drugih rasa u njenoj poziciji, postoje izvan ove sobe i prostora koji Virdžinija Vulf izdvaja za žene pisce.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Woolf, Virginia (1935). A Room of One's Own. London: Hogarth Press. str. 4.
- ^ Woolf, Virginia (1935). A Room of One's Own. Hogarth Press. str. 5.
- ^ Rosenbaum, S. P. (1998). Aspects of Bloomsbury : studies in modern English literary and intellectual history. New York: St. Martin's Press. str. 113—115. ISBN 0-312-21305-0. OCLC 37782985.
- ^ Shiach, Morag (2008). „Introduction”. A room of one's own ; Three guineas. Virginia Woolf (1992 izd.). Oxford: Oxford University Press. str. 5. ISBN 0-19-281839-2. OCLC 59965603.
- ^ Virginia Woolf : lesbian readings. Eileen Barrett, Patricia, March 17- Cramer. New York: New York University Press. 1997. str. 218. ISBN 0-8147-1263-0. OCLC 36386994.
- ^ Lee, Hermione (1997). Virginia Woolf (First American edition izd.). New York. str. 22. ISBN 978-0-203-44472-6. OCLC 1082196882.
- ^ Marcus, Jane (1996). Virginia Woolf, Cambridge and A room of one's own : 'The proper upkeep of names'. London: Cecil Woolf Publishers. str. 133. ISBN 1-897967-60-8. OCLC 36185332.
- ^ Walker, Alice (1983). In search of our mothers' gardens : womanist prose (1st ed izd.). San Diego: Harcourt Brace Jovanovich. str. 235. ISBN 0-15-144525-7. OCLC 9557895.