Korisnik:Teodora Rr/pesak2

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Alfons van Bredenbek de Šatobrijan (fr. Alphonse van Bredenbeck de Châteaubriant, Ren, 25. mart 1877 – Kicbil, Austrija, 2. maj 1951) bio je francuski pisac i novinar. Bio je pristalica režima kolaboracije za vreme okupacije Francuske od strane Nacističke Nemačke.

Alfons de Šatobrijan
Alfons de Šatobrijan 1946. godine
Druga imenaAlfred Vulf
Datum rođenja25. mart 1877.
Mesto rođenjaRen, Francuska
Datum smrti2. maj 1951.
Mesto smrtiKicbil, Austrija
ObrazovanjeSpecijalna Vojna Škola Sen-Sir
ZanimanjePisac
Značajni radoviGospodin de Lurdin, Brijer
DecaGij de Šatobrijan, Robert de Šatobrijan (Iv le Skal)
RođaciFerdinan di Pigodo
NagradeGonkurova nagrada (1911) Velika nagrada za roman Francuske Akademije (1923)

Biografija[uredi | uredi izvor]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Porodica van Bredenbek de Šatobrijan poreklom je iz Holandije. Njen francuski ogranak pripada porodicama koje potiču od nekadašnje anžujske buržoazije.[1] Njen osnivač, Gaspar van Bredenbek (1637-1687), naturalizovani Francuz, radio je u industriji proizvodnje šećera i melasa u Somiru 1670. godine, a potom u Anžeu 1675. godine. Nakon Gasparove smrti, njegova žena nasledila je zamak Šatobrijan u Sent-Žem-sur-Luaru 24. februara 1693. godine.[2] Alfons de Šatobrijan je sin Marije-Luize Arno i Alfonsa van Bredenbeka de Šatobrijana, papskog zuava i slikara.

Pošto je završio gimnaziju Žorž Klemanso u Nantu[3], Alfons de Šatobrijan pohađao je Specijalnu Vojnu Školu Sen-Sir, ali nije nastavio vojnu karijeru. Živeo je na relaciji Piriak-sur-Mer gde se nalazio njegov posed, Nant i Puatu.   

On je u Sen Nazeru, 18. maja 1903. godine sklopio ugovoreni brak sa Margaritom Evgenijom Terezom Bašelo-Vilenev (1876-1962), ćerkom doktora sa kojom je imao dva sina, Gija i Roberta (pisac poznatiji pod imenom Iv le Skal - fr. Yves Le Scal). Tokom Prvog svetskog rata, živeo je i u Versaju, u Ulici Oranžeri, a njegova deca su pohađala gimnaziju Oše. Porodica je dolazila kod njega i vraćala se u Sen Nazer, zbog lošeg snabdevanja hranom. Nešto kasnije upoznao je pesnikinju Gabrielu Kastelo koja je iz prvog braka imala dvoje dece, a jedno od njih je istoričar Andre Kastelo koji će postati njegov lični sekretar.[4]

Regionalizam[uredi | uredi izvor]

Šatobrijan pre 1913. godine

Alfons de Šatobrijan je sarađivao sa regionalnim časopisima i objavio niz novela pod imenom Seoski Plemići (fr. Hobereaux).[5]

Regionalni teror tzv. Velikog Zapada Francuske je tema njegovih knjiga počevši od Gospodina de Lurdina (fr. Monsieur des Lourdines) koji je 1911. godine dobio Gonkurovu nagradu.[5] Alfonsov prijatelj Roman Rolan je u njegovom prvom delu video “ knjigu koja će za mesec dana proslaviti svog autora u čitavom svetu”. Posle toga, Alfons de Šatobrijan je objavio Brijer (fr. La Brière) za koji je dobio Veliku nagradu za roman Francuske akademije. On je ujedno imao i jedan od najvećih tiraža u međuratnom periodu sa 600 000 prodatih primeraka. Od 1924. godine, knjiga je prevedena na nemački jezik, potom na engleski jezik, a objavilo ju je 26 različitih izdavača. Delo Hajku (fr. La Meute) objavio je 1927. godine[6].

Kada je izbio Prvi svetski rat, Šatobrijan – koji je radio kao medicinski tehničar – svojoj ženi i Romanu Rolanu napisao je pisma u kojima je opisao svoju uznemirenost. Pošto je usledio mir, pisac je bio ubeđen u neophodnost pomirenja Francuske sa Nemačkom kako bi se sprečilo izbijanje novog rata. Kao germanofil, katolik užasnut komunizmom ateista, pristalica poretka, ali istovremeno i na strani Drajfusa,[7] bio je zaveden Hitlerovim nacizmom, uvidevši u njemu povratak u duh viteštva[8] sa kojim je pomešao katolički misticizam, što je opisao u delu Odgovor Gospodara (fr. La Réponse de Seigneur).

U maju 1937. godine, nakon jednog putovanja u Nemačku, objavio je Skup sila (fr. La Gerbe des forces) u kojem se nije ustručavao da se izjasni u korist nacizma, jer je smatrao da postoji neka vrsta kompatibilnosti između hrišćanstva i nacizma. Našavši se na Nirnberškom mitingu, u Berhtesgadenu, 13. avgusta 1938. godine, upoznao je Adolfa Hitlera kojeg je doživeo kao novog Mesiju.[9]

Kolaboracija[uredi | uredi izvor]

Šatobrijan prisustvuje mitingu Revolucionarnog nacionalnog fronta u Vel D’Ivu (fr. Vel’d’Hiv) održanog 11. aprila 1943. godine. S leva na desno – Klod, Šatobrijan, Dea, Bikar i Čak.

Bio je pripadnik onih koji su odmah stali na stranu kolaboracije. Pod Okupacijom je bio predsednik tzv. grupe Kolaboracije a od jula 1940. godine do maja 1941. godine upravljao je Silom (fr. La Gerbe), novinama koje su povremeno izlazile a želele su da budu "politički i književni nedeljnik". Glavni urednik im je bio Mark Ožje (u posleratnom periodu poznat pod pseudonimom Sent-Lu). Prvi primerak izašao je 11. jula 1940. godine. U njemu se mogu pronaći potpisi Žana Žiona, Pola Morana, Žana Koktoa, Marsela Emea, Saše Gitrija itd. Nedeljnik je branio ideju arijevske Evrope, oslobođenu od Boljševika, blisku tezama Nacionalnog narodnog udruženja Marsela Dea, koja se udaljila od maršalske ideologije Nacionalne revolucije. Podržavao je legiju francuskih dobrovoljaca protiv boljševizma učestvujući na mitingu Žaka Dorioa. Održavao je skupove u Renu kako bi odbranio ideju da se Francuska zbliži sa Nemačkom, kao što je skup održan 16. decembara 1941. godine[10], koju je vodila grupa kolaboracije glavnog grada Bretanje.

Godine 1944., kada su se savezničke trupe približile Parizu, Šatobrijan je prebegao u Nemačku, gde se nalazio kada je 17. avgusta objavljen poslednji broj Sile. Nacionalni komitet pisaca (NKP) stavio je njegovo ime na listu nepoželjnih autora.

Posleratni period[uredi | uredi izvor]

Nakon poraza Nemačke, Alfons de Šatobrijan pobegao je u Austriju, gde je živeo u Kicbilu, i nazvao se doktor Alfred Vulf (fr. Dr Alfred Wolf). U njegovom odsustvu mu je oduzeta nacionalna čast i osuđen je na smrt 25. oktobra 1948. godine[11] po šestom odeljku Suda pravde u Seni. Zbog njegove prošlosti izdat je nalog za njegovo hapšenje zajedno sa naređenjem za njegovo isporučivanje u utvrđenje u Šarentonu. Nikada nije bio uhapšen jer je boravio u manastiru u Tirolu gde je i umro 1951. godine nakon što je objavio Pismo hrišćanstvu na samrti (fr. Lettre à la chrétienté mourante).

Njegova dela, kao i dela Anrija Beroa, danas su odbačena zbog uplitanja autora u režim kolaboracije. Međutim, njegova vrednost kao pisca ostala je prilično velika kod bibliofila zbog umetnika (Žan Frelo, Maturin Mehe, Rene-Iv Kreston, Anri Šefer, itd.) koji su ilustracijama ukrasili njegova dela, a naročito knjigu Brijer.

Fotografija Šatobrijana od Anrija Manuela

Dela[uredi | uredi izvor]

Ikonografija[uredi | uredi izvor]

Pol Bodje (1881-1962), Alfons de Šatobrijan (fr. Alphonse de Châteaubriant), oko 1924. godine, gravura na drvetu.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Thierry Bouclier, Alphonse de Châteaubriant, Pardès, coll. «Qui suis-je?», 2019.
  • Jean-Félix Lapille, Une parousie européenne: La Gerbe (1940-1944), mémoire de master, Université Paris 1, 2016.
  • Louis-Alphonse Maugendre, Alphonse de Chateaubriant 1877-1951 – Dossier littéraire et politique, André Bonne, 1977, str. 445
  • Louis-Alphonse Maugendre, éd., L'un et l'autre (1983-1996), Albin-Michel
  • Correspondance entre Romain Rolland et Alphonse de Châteaubriant – Choix de lettres, 1906-1944, texte établi par M. Romain-Rolland et R. de Châteaubriant pour le I, texte établi et annoté par L.-A. Maugendre pour le II.
  • Simon Epstein, Les Dreyfusards sous l'Occupation, éd. Albin Michel, 2001.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Dioudonnat, Pierre-Marie (2012). Le Simili-Nobiliaire-Français. Paris: Sedopols. str. 157. 
  2. ^ De La Messelière, Henri (1924). Les Filiations Bretonnes. T.5. Saint-Brieuc: Prudhomme. str. 521—522. 
  3. ^ „de CHÂTEAUBRIANT Alphonse | Georges et les autres”. www.lyceedenantes.fr. Pristupljeno 2021-11-28. 
  4. ^ Joseph, Gilbert (2002). Fernand de Brinon, l'aristocrate de la collaboration. Paris: A. Michel. str. 164. ISBN 2-226-11695-8. OCLC 52887515. 
  5. ^ a b „Comoedia / rédacteur en chef : Gaston de Pawlowski”. Gallica (na jeziku: francuski). 1911-12-05. Pristupljeno 2021-11-28. 
  6. ^ Bily, Claude (2013). „Alphonse de Châteaubriant”. La Nouvelle Revue d'histoire. no 66: p. 26—28. 
  7. ^ „Tous n'étaient pas des anges”. LEFIGARO (na jeziku: francuski). 2008-05-15. Pristupljeno 2021-11-28. 
  8. ^ Plus noble que le roi : Représentations littéraires de la noblesse : Journée d'hommage à Alain Néry du 25 juin 2008. Alain Néry, Anne-Simone Dufief, écritures et cultures Université d'Angers. Centre d'études et de recherche sur imaginaire. Angers. 2011. str. 162. ISBN 978-2-915751-44-4. OCLC 754711149. 
  9. ^ De Châteaubriant, Alphonse (1938). „Hitler m'a dit…”. Le Journal. 
  10. ^ „Les Rennais collaborationnistes — WikiRennes”. www.wiki-rennes.fr. Pristupljeno 2021-11-28. 
  11. ^ Seine, Cour d’appel de Paris, cour de justice du département de la. „Cour de justice du département de la Seine (Z/6)”. FranceArchives (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2021-11-28. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Teodora_Rr/песак2&oldid=24201495”