Крушина
| Krušina | |
|---|---|
| |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Divizija: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Vrsta: | F. alnus
|
| Binomno ime | |
| Frangula alnus | |
| |
| Areal vrste Frangula alnus (krušina) | |
| Sinonimi[1][2] | |
|
Rhamnus frangula L. | |
Krušina (Frangula alnus)[a] je žbun ili nisko listopadno drvo. Kod nas je domaća vrsta. Najveći značaj ima kao lekovita samonikla biljka. Sreće se još i sa domaćim nazivima: obična trušljika, pasdren, krkovina, pasja leska, smrdljika.[3]
Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]
Areal krušine je veoma veliki. Prostire se od Portugala na zapadu, širom Evrope i preko zapadne Azije sve do Kine, od zapadnog Sibira na severu do Male Azije na jugu.[4] Dopire do nadmorske visine od 2000 m.[5][6]
U Ameriku je unesena u 19. veku kao ukrasna biljka ali se, u nedostatku prirodnih neprijatelja proširila i postala invazivna vrsta.[5]
Kod na se veće skupine sreću u nizijskim šumama pored Dunava i drugih reka, a najviše ih ima po rečnim ostrvima.[7]
Opis vrste[uredi | uredi izvor]
Krušina raste kao žbun ili nisko drvo, visine do 6 m. Koren biljke je jako razgranat. Raste u dubinu i do 6 m. Masa korena se nalazi u površinskom sloju zemljišta, jer raste na terenima sa visokim nivoom podzemne vode. Kora mladih biljaka je glatka i sjajna, sivo mrke do skoro crne boje, posuta horizontalnim, gotovo belim lenticelama.[8][4]
Mlade grančice su sivo smeđe, retko dlakave i posute lenticelama. Pupoljci su goli i bez ljuspi. Listovi su obrnuto jajasti, celog oboda, dugi do 7 cm, a široki oko 4 cm. Sa lica su tamnozeleni i sjajni, sa naličja svetliji.[4][6] Na grančicama su raspoređeni naizmenično, na kratkim drškama.[8]
Cvetovi su sitni, neugledni, zelenkasto bele boje. Stoje po 2−10 zajedno na dugim peteljkama u pazuhu listova.[4] Cveta krajem proleća i početkom leta. Plodvi su mesnate koštunice prečnika oko 8 mm. U početku su zelene, zatim crvene, a zrele bobice u septembru−oktobru dobijaju ljubičasto crnu boju. Sazrevaju sukcesivno, tako da se krajem leta mogu zajedno naći plodovi različitih boja i stepena zrelosti. U plodu se nalazi 2−3 trouglasta, žućkasta semena.[6]
-
Krušina na prirodnom staništu -
Listovi i plodovi -
Cvetovi -
Plodovi u različitom sterenu zrelosti
Uslovi staništa[uredi | uredi izvor]
Uspešno raste na aluvijalnim terenima duž reka,[4] dok na terenima izvan ovih položaja zahteva zemljišta sa dovoljno vlage. Tako može uspešno rasti u vlažnim šumama i u šipražju, među drugim niskim rastinjem.[6]
Upotreba[uredi | uredi izvor]
Plodovi krušine su otrovni, jer sadrže antrahinonske derivate koji imaju jako purgativno dejstvo. Nezreli plodovi su otrovniji jer sadrže i saponine. Konzumiranje veće količine može dovesti do ozbiljnih crevnih problema.[6] Iste materije nalaze se i u kori.[9]
Kao lekovita droga koriste se osušene bobice, ali mnogo češće se, od davnina, koristi kora krušine (Frangulae cortex).[6] Sirovina se upotrebljava tek godinu dana posle sušenja, jer se glavni purgativni sastojak, glikofrangulin, sušenjem i dugotrajnim stajanjem razlaže na glikozu i frangulin, odavno poznat kao sastojak droge. Kora se prikuplja krajem zime i rano u proleće, kada krenu biljni sokovi, a pre listanja.[8] Skida se sa mladih grana i stabala. Krušina se upotrebljava u obliku tečnog ili suvog ekstrakta ili dekokta kao pouzdan laksans, naročito protiv hroničnog zatvora.[7]
Krušina je medonosna vrsta. Daje pčelama i nektar i polenov prah.[10] Tokom zime predstavlja značajan izvor hrane glodarima i pticama.[5]
Krušina se koristi i za dobijanje slikarskog materijala − nekih boja, kao i kvalitetnog drvenog uglja za crtanje. Takođe se koristi i za dobijanje drvenih klinova i furnira.[9]
Gajenje krušine[uredi | uredi izvor]
Za prikupljanje kore ne koriste se samo samonikle biljke, već se ona može i planski uzgajati. Nema posebnih zahteva prema uslovima sredine, osim vlažnog i bogatog zemljišta. Najbolji tereni za uzgoj krušine su neobradive površine, najbolje na rečnim ostrvima. Plantaže krušine liče na voćnjake. Razmnožava se ožiljenim izdancima i reznicama.[8]
Krušina se može gajiti i kao vrtna biljka. Upotrebljava se kao neformalna živa ograda, mada dobro podnosi i orezivanje, pa se može i oblikovati. Najbolji kultivar za tu svrhu je Tallhedge (Rhamnus frangula 'Columnaris').[9]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ U starijoj literaturi češće se može naći pod latinskim nazivom Rhamnus frangula L.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „The International Plant Names Index”. Pristupljeno 3. 03. 2013.
- ^ „Frangula alnus Mill.”. The Plant List: A Working list of All Plant Species.
- ^ Godwin, H. (1943). Frangula alnus Miller. Journal of Ecology, 31(1), 77-92.
- ^ a b v g d Vukićević 1996, str. 661−662
- ^ a b v „Frangula alnus”. EUFORGEN. European Forest Genetic Resources Programme. Pristupljeno 8. 12. 2016.
- ^ a b v g d đ Grlić 1984, str. 58
- ^ a b Tucakov 1984, str. 416−418
- ^ a b v g Stojčevski 2011, str. 52−53
- ^ a b v „Rhamnus frangula - L.”. Plants For A Future. Pristupljeno 8. 12. 2016.
- ^ Kojić, Momčilo; Dragica Vilotić, Vaskrsija Janjić (2008). Medonosne biljke. Beograd: Herbološko društvo Srbije. ISBN 978-86-911965-0-9.COBISS.SR 152294668
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Tucakov, Jovan (1984). Lečenje biljem : Fitoterapija. Beograd: Rad.COBISS.SR 38154759
- Grlić, Ljubiša (1984). 99 jestivih i otrovnih boba. Zagreb: Prosvjeta.COBISS.SR 27451399
- Vukićević, Emilija (1996). Dekorativna dendrologija. Beograd: Šumarski fakultet. ISBN 978-86-7299-041-6.COBISS.SR 155524871
- Stojčevski, Kire (2011). PRIRUČNIK ZA GAJENJE LEKOVITOG I AROMATIČNOG BILJA. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov". Архивирано из оригинала 22. 12. 2016. г. Приступљено 08. 12. 2016.
Спољашње везе[uredi | uredi izvor]
- B. Laćarak (21. mart 2012). „U kori krušine je lek”. Вечерње Новости. Приступљено 9. 12. 2016.
- „Čaj od krušine oslobađa od nagomilavanja vazduha”. RTV. Radio Televizija Vojvodine. Приступљено 9. 12. 2016.
