Kultura Sovjetskog Saveza
Kultura Sovjetskog Saveza je prošla kroz nekoliko faza tokom 69-godišnjeg postojanja zemlje. Tome su doprineli ljudi iz raznih etničkih grupa iz svake od petnaest republika, iako su najveći uticaj imali Rusi. Sovjetska država je podržavala kulturne institucije, ali je i sprovodila strogu cenzuru.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Lenjinova era[uredi | uredi izvor]
Glavna karakteristika komunističkih odnosa prema umetnosti i umetnicima u godinama 1918–1929 bila je relativna sloboda, sa značajnim eksperimentisanjem u nekoliko različitih stilova u nastojanju da se pronađe prepoznatljiv sovjetski stil umetnosti. U mnogim aspektima, period NEP-a bio je vreme relativne slobode i eksperimentisanja za društveni i kulturni život Sovjetskog Saveza. Vlada je tolerisala različite trendove u ovim oblastima, pod uslovom da nisu bili otvoreno neprijateljski raspoloženi prema režimu. U umetnosti i književnosti narasle su brojne škole, neke tradicionalne, a druge radikalno eksperimentalne. Komunistički pisci Maksim Gorki i Vladimir Majakovski bili su aktivni u to vreme, ali su drugi autori, čija su mnoga dela kasnije potisnuta, objavili radove bez socijalističkog političkog sadržaja. Film je, kao sredstvo uticaja na uglavnom nepismeno društvo, dobio podsticaj od države; većina najboljih radova filmog reditelja Sergeja Ajzenštajna datira iz ovog perioda.[1]
Obrazovanje je pod komesarom Anatolijem Lunačarskim ušlo u fazu eksperimentisanja zasnovanog na progresivnim teorijama učenja. Istovremeno, država je proširila sistem osnovnih i srednjih škola i uvela noćne škole za zaposlene odrasle osobe. Na kvalitet visokog obrazovanja uticala je politika upisa koja je davala prednost upisnicima iz proleterske klase u odnosu na đake percipiranog buržoaskog porekla, bez obzira na komptencije učenika.[1]
Pod NEP-om, država je ublažila aktivni progon religije započet tokom komunizma za vreme rata, ali je nastavila da agituje u ime ateizma. Partija je podržala reformski pokret Obnoviteljstva unutar Ruske pravoslavne crkve u nadi da će to potkopati veru u crkvu, ali je pokret zamro krajem 1920-ih.[1]
Država je legalizovala abortus i olakšala je dobijanje razvoda,[1] dok su se javne kafeterije širile na račun privatnih porodičnih kuhinja.
Staljinovo doba[uredi | uredi izvor]
Umetnost tokom vladavine Josifa Staljina karakteriše uspon i dominacija stila socijalističkog realizma koji je nametnula vlada, dok su svi drugi trendovi bili ozbiljno potisnuti, sa retkim izuzecima. Mnoga zapažena dela Mihaila Bulgakova nisu potisnuta, iako je pun tekst njegovog romana Majstor i Margarita objavljen tek 1966. godine. Mnogi pisci su bili zatvoreni i ubijeni, ili umrli od gladi, na primer Daniil Harms, Osip Mandeljštam, Isak Babel i Boris Piljnjak. Andrej Platonov je radio kao domar i nije smeo da objavljuje. Režim je takođe osudio rad Ane Ahmatove, iako je ona posebno odbila priliku da pobegne na Zapad. U vreme kada je Partija pokušavala da učini sovjetski režim prijatnijim za Ukrajinke, tolerisano je veliko nacionalno samoopredeljenje i kulturni razvoj.[2] Nakon što je završen ovaj kratki period renesanse ukrajinske književnosti, više od 250 ukrajinskih pisaca je umrlo tokom Velike čistke, na primer Valerijan Pidmohilni (1901–1937), u takozvanoj Pogubljenoj renesansi. Tekstove zatvorenih autora NKVD je zaplenio i neki od njih su kasnije objavljeni. Knjige su uklonjene iz biblioteka i uništene.
Pored književnosti, sloboda muzičkog izraza je takođe bio potiskivan tokom Staljinove ere, a ponekad je muzika mnogih sovjetskih kompozitora bila potpuno zabranjena. Dmitrij Šostakovič je doživeo posebno dugu i složenu vezu sa Staljinom, tokom koje je njegova muzika dva puta osuđivana i zabranjena, 1936. i 1948. Slične probleme imali su Sergej Prokofjev i Aram Hačaturjan. Iako Igor Stravinski nije živeo u Sovjetskom Savezu, njegova muzika se zvanično smatrala formalističkom i antisovjetskom.
Kasni Sovjetski Savez[uredi | uredi izvor]
Tokom 1960-ih, 1970-ih i 1980-ih godina, Brežnjevljeva era, razvijen je karakterističan period sovjetske kulture koji karakteriše konformistički javni život i intenzivan fokus na lični život. U kasnom Sovjetskom Savezu, sovjetsku popularnu kulturu karakterisala je fascinacija američkom popularnom kulturom, što je ilustrovano pomamom za plavim farmerkama.
U umetnosti, liberalizacija svih aspekata života počevši od Hruščovskog odmrzavanja stvorila je mogućnost za evoluciju različitih oblika neformalne, andergraund i disidentske umetnosti; i dalje potisnuti, ali više ne pod neposrednom pretnjom radnih logora Gulag. Aleksandru Solženjicinu, koji je napisao kritičku knjigu Jedan dan iz života Ivana Denisoviča, dodeljena je Nobelova nagrada za književnost i potom je prognan iz Sovjetskog Saveza.
Veći eksperimenti u umetničkim oblicima postali su dozvoljeni 1970-ih, što je dovelo do toga da se kreiraju sofisticiraniji i suptilniji kritički radovi. Režim je olabavio ograničenja socijalističkog realizma; tako su se, na primer, mnogi protagonisti romana Jurija Trifonova bavili problemima svakodnevnog života, a ne izgradnjom socijalizma. U muzici, iako je država nastavila da se mršti na takve zapadnjačke fenomene kao što su džez i rok, počela je da dozvoljava zapadnim muzičkim ansamblima specijalizovanim za ove žanrove da imaju ograničene nastupe. Ali muzičkom izvođaču Vladimiru Visockom, široko popularnom u Sovjetskom Savezu, uskraćeno je zvanično priznanje zbog njegovih ikonoboračkih tekstova.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g Soviet Union: A country study. Library of Congress Federal Research Division.
Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
- ^ „Ukrainization”. www.encyclopediaofukraine.com. Pristupljeno 2019-06-30.
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Valentin Tostykh (2008). „Renessans i sovetskaя kulьtura: obщnostь protivorečiй” [Renaissance and Soviet culture: commonality of contradictions]. Svobodnoe slovo. Intellektualьnaя hronika: Alьmanah 2007/2008 [Free word. Intellectual chronicle: 2007/2008] (PDF) (na jeziku: ruski). Moscow: IPh RAS. str. 151—180. ISBN 978-5-9540-0130-3.