Lis Irigare

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lis Irigare
Datum rođenja(1930-05-03)3. maj 1930. (94 god.)
Mesto rođenjaBlaton, Bernisart, Belgija
UniverzitetKatolički Univerzitet u Levenu
ZanimanjeFilozof, psihoanalitičar, lingvista
EraSavremena filozofija

Lis Irigare (franc. Luce Irigaray; Blaton, 3. maj 1930) je belgijsko-francuska feministkinja, filozofkinja, lingvistkinja, psiholingvistkinja, psihoanalitičarka i teoretičarka kulture koja je ispitivala upotrebu i zloupotrebu jezika u odnosu na žene.[1] Prva i najpoznatija njena knjiga, objavljena 1974. godine, bila je Speculum of the Other Woman (1974), koja analizira tekstove Frojda, Hegela, Platona, Aristotela, Dekarta i Kanta kroz prizmu falocentrizma. Irigare je autor radova koji analiziraju mnoge mislioce, uključujući This Sex Which Is Not One (1977),[2] koji raspravlja o Lakanovom radu, kao i o političkoj ekonomiji; Elemental Passions (1982) mogu se čitati kao odgovor na Merlo-Pontvjev članak The Intertwining—The Chiasm u Vidljivom i Nevidljivom,[3] i U he Forgetting of Air in Martin Heidegger (1999), Irigare kritikuje naglasak Hajdegera na elementu zemlje kao tlu života i govora i njegovom „zaboravu“ ili zaboravljanju vazduha.[4]

Irigare je poznata po upotrebi tri različita načina[5] u svojim istraživanjima prirode roda, jezika i identiteta: analitičkog, esejističkog i lirskog poetičnog.[6] Trenutno je aktivna u Ženskim pokretima u Francuskoj i Italiji.[7]

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Lis Irigare je diplomirala na Univerzitetu u Levenu 1954. godine, magistrirala na istom univerzitetu 1956. godine,[8] i predavala u srednjoj školi u Briselu od 1956. do 1959. godine.

1960. preselila se u Pariz da bi magistrirala psihologiju na Univerzitetu u Parizu, koju je stekla 1961. godine. Takođe je stekla specijalističku diplomu iz psihopatologije u školi 1962. godine. Paris X Nanterre. Njena teza je nazvana Approche psycholinguistique du langage des déments.

Doktorirala je lingvistiku 1968. godine na Univerzitetu u Sen-Denisu (Univerzitet u Parizu VIII). Njena disertacija o govornim obrascima subjekata koji pate od demencije postala je njena prva knjiga Le langage des déments, objavljena 1973. 1974. godine stekla je drugi doktorat iz filozofije.

Šezdesetih godina Irigare počinje da pohađa psihoanalitičke seminare Žak Lakana i pridružuje se École Freudienne de Paris (Frojdovska škola u Parizu), gde je i Lakan. Iz ove škole izbačena je 1974. godine, nakon objavljivanja druge doktorske teze, Speculum of the Other Woman (Speculum: La fonction de la femme dans le discours philosophique, kasnije nazvana Speculum: De l'autre femme), koja je dobila mnogo kritika i od lakanske i od frojdovske škole psihoanalize. Ova kritika joj je donela priznanje, ali je uklonjena sa mesta instruktora na Univerzitetu i izbačena iz zajednice Lakanaca.

Od 1964. bila je na istraživačkom mestu u Centre national de la recherche scientifique, gde je sada direktorka istraživanja u filozofiji. Njeno prvobitno istraživanje bilo je usredsređeno na pacijente sa demencijom, o kojima je izradila studiju o razlikama između jezika muškaraca i žena.

Takođe je primećeno da je Irigare u svojim spisima izrazila zabrinutost da bi interesovanje za njenu biografiju uticalo na tumačenje njenih ideja, jer je ulazak žena u intelektualne rasprave često uključivao i osporavanje ženskog stanovišta zasnovanog na biografskoj građi. Njene do sada najopsežnije autobiografske izjave okupljene su u knjizi Through Vegetal Being (u koautorstvu sa Majklom Marderom). Sveukupno, ona drži uverenje da biografski detalji koji se odnose na njen lični život sadrže mogućnost da se protiv nje koriste u obrazovnoj ustanovi u kojoj dominiraju muškarci kao sredstvo za diskreditaciju njenog rada.[9]

Teme[uredi | uredi izvor]

Neke njene knjige napisane su u njenom lirskom modusu kao zamišljeni dijalozi sa značajnim doprinosnicima zapadne filozofije, poput Ničea i Hajdegera. Međutim, Irigare takođe piše značajno delo o Hegelu, Dekartu, Platonu, Aristotelu i Emanuelu Levinasu, kao i Merlo-Pontiju. Nastavila je da sprovodi empirijske studije o jeziku u raznim okruženjima, istražujući razlike između načina na koji muškarci i žene govore. Ovaj fokus na seksualnim razlikama ključna je karakteristika Irigareinog opusa, jer ona nastoji da obezbedi veb lokaciju sa koje ženski jezik može nastati. Od 1990. godine, Irigarein rad se sve više okreće ženama i muškarcima zajedno. U Between East and West, From Singularity to Community (1999) i The Way of Love ( (2002), ona zamišlja nove oblike ljubavi prema globalnoj demokratskoj zajednici.

Glavna dela[uredi | uredi izvor]

Speculum of the Other Woman[uredi | uredi izvor]

Njena prva velika knjiga, Speculum of the Other Woman, zasnovana na njenoj drugoj disertaciji, objavljena je 1974. godine. U Speculum of the Other Woman Irigare se bavi bliskom analizom falocentrizma u zapadnoj filozofiji i psihoanalitičkoj teoriji, analizirajući tekstove Frojda, Hegela, Platona, Aristotela, Dekarta i Kanta. Najcitiraniji esej knjige The Blind Spot of an Old Dream kritikuje Frojdovo predavanje o ženstvenosti.

This Sex Which is Not One (Ce sexe qui n'en est pas un)[uredi | uredi izvor]

Irigare je 1977. objavila This Sex Which is Not One (Ce sexe qui n'en est pas un) koji je potom preveden na engleski jezik sa tim naslovom i objavljen 1985. godine, zajedno sa Speculum of the Other Woman. Pored više komentara o psihoanalizi, uključujući rasprave o Lakanovom delu, Ovaj This Sex Which is Not One takođe komentariše političku ekonomiju, oslanjajući se na strukturističke pisce kao što je Levi Štraus. Na primer, Irigare tvrdi da falična ekonomija stavlja žene uz znakove i valutu, jer se svi oblici razmene vrše isključivo između muškaraca.[10]

"Women on the Market" (Osmi deo dela This Sex Which is Not One)[uredi | uredi izvor]

Irigare se oslanja na teoriju kapitala i robe Karla Marksa da bi tvrdila da se žene razmenjuju između muškaraca na isti način kao i bilo koja druga roba. Ona tvrdi da je celo naše društvo zasnovano na ovoj razmeni žena. Njenu razmensku vrednost određuje društvo, dok su upotrebna vrednost njene prirodne osobine. Dakle, žene su podeljene između njihovih upotreba i vrednosti razmene i žena je poželjna samo zbog vrednosti razmene. Ovaj sistem stvara tri vrste žena: majku koja je korisna vrednost; devica, koja je sva razmenska vrednost; i prostitutka, koja oličava i korisnu i razmenjivu vrednost.[10]

Dalje koristi dodatne marksističke temelje da tvrdi da su žene tražene zbog njihovog opaženog nedostatka i kao rezultat toga, muškarci traže „da ih imaju sve“ ili traže višak poput viška kupovne moći robe, kapitala, koji kapitalisti neprestano traže. Irigare tako pretpostavlja da je možda „način na koji se žene koriste manje znači od njihovog broja." U ovoj daljoj analogiji žena „na tržištu“, shvaćenoj marksističkim terminima, Irigare ističe da se žene, poput robe, premeštaju između muškaraca na osnovu njihove razmenske vrednosti, a ne samo njihove upotrebne vrednosti, a želja će uvek biti višak - čineći da žene u ovom slučaju izgledaju kao kapital koji se akumulira. „Kao roba, žene su prema tome dve stvari odjednom: utilitarni predmeti i nosioci vrednosti.“[10]

Elemental Passions[uredi | uredi izvor]

Elemental Passions (1982) mogle bi se čitati kao odgovor na Merlo-Pontijev članak The Intertwining—The Chiasm u The Visible and the Invisible. Kao i Merlo-Ponti, Irigare opisuje telesno preplitanje ili vid i dodir. Suprotstavljajući se narcisoidnom soju u Merlo-Pontijevom hijazmu, ona pretpostavlja da seksualne razlike moraju prethoditi preplitanju. Predmet je obeležen promenljivošću ili „više njih“ i kodiran je kao istorijski nepredviđeni rodni sukob.[11]

Filozofija[uredi | uredi izvor]

Belgijski filozof i analitičarka Lis Irigare je zabrinuta pre svega sa idejom o polnoj razlici. Bivša učenica Žak Lakana, psihoanalitičarka koji je slavno istraživala jezičku strukturu nesvesnog, tvrdi da je sav jezik u suštini muške prirode. U Sex and Genealogies (1993) ona piše: „Svuda, u svemu, muški govor, muške vrednosti, snovi i želje jesu zakon.“ Njen feministički rad može biti viđen kao borba za pronalaženje autentično ženskih načina govora i želja koje su oslobođeni muškocentričnosti.

Mudrost i želja[uredi | uredi izvor]

Da bi rešila ovaj problem, Irigare sugeriše da svako razmišljanje, čak i naizgled trezvena i objektivna filozofija, sa svojim govorom o mudrosti, sigurnosti, ispravnosti i umerenosti, je potkrepljena željom.

Irigare govori da svaki pol ima svoj odnos prema želji, i kao rezultat toga svaki pol ima i odnos prema ludilu. Ovo dovodi u pitanje dugu tradiciju poistovećivanja muškosti sa racionalnošću i ženstvenost sa iracionalnošću. Takođe otvara put do mogućnosti novog načina pisanja i razmišljanja o filozofiji, i za muškarce i za žene.

Ženska uloga se mora namerno pretpostaviti.

Kritika[uredi | uredi izvor]

Neke feministkinje kritikuju Irigareevine perceptivne esencijalističke stavove.[12] Međutim, među naučnicima postoji mnogo rasprava o tome da li je njena teorija seksualnih razlika zaista esencijalistička. Percepcija da je njen rad esencijalistički, koncentriše se na njenu pažnju na seksualne razlike, uzimajući ovo kao probu heteronormativne seksualnosti.

Kako navodi Helen Filding, nelagodnost među feministkinjama zbog Irigarejevine rasprave o muževnosti i ženstvenosti ne otkriva toliko Irigareinu heteronormativnu pristrasnost, koliko „proizlazi iz nasleđenog kulturnog shvatanja [od strane njenih kritičara] koje prirodu postavlja kao nepromenljivi organizam ili kao materiju kojom se može narediti, manipulisati i upisati u nju. Otuda je briga oko esencijalizma i sama utemeljena u binarnom razmišljanju koje čuva hijerarhiju... kulture nad prirodom."[13]

V. A. Borodi kritikovao je Irigarein falogocentrični argument kao pogrešno predstavljanje istorije filozofija „neodređenosti“ na Zapadu. Irigareevin „crno-beli“ tvrde da muževnost predstavlja odlučnost i da žensko predstavlja neodređenost sadrže određeni stepen kulturne i istorijske valjanosti, ali ne i kada su raspoređeni da samostalno repliciraju sličan oblik rodnog odvajanja koji su prvobitno želeli da prevaziđu.[14]

Alan Sokal i Žan Brismont kritikuju Irigareevinu upotrebu naučne terminologije u njenim spisima. Među kritikama, oni dovode u pitanje navodni interes koji je Ajnštajn imao za „ubrzanja bez elektromagnetnih ponovnih uravnoteženja“; mešanje posebne relativnosti i opšte relativnosti; i njena tvrdnja da je E = mc2 „seksualna jednačina“, jer „privileguje brzinu svetlosti u odnosu na druge brzine koje su nam vitalno potrebne.“[15]

Izabrana bibliografija[uredi | uredi izvor]

Knjige[uredi | uredi izvor]

  • Irigaray, Luce (1974). Speculum of the Other Woman. (Eng. trans. 1985 by Gillian C. Gill). . ISBN 9780801493300.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1977). This Sex Which Is Not One. (Eng. trans. 1985). . ISBN 9780801493317.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1980). Marine Lover: Of Friedrich Nietzsche. (Eng. trans. 1991 by Gillian C. Gill). . ISBN 9780231070829.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1982). Elemental Passions. (Eng. trans. 1992). . ISBN 9780415906920.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1983). The Forgetting of Air: In Martin Heidegger. (Eng. trans. 1999). . ISBN 9780292738720.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1984). An Ethics of Sexual Difference. (Eng. trans. 1993 by Gillian C. Gill). . ISBN 9780801481451.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1985). To Speak is Never Neutral. (Eng. trans. 2002). . ISBN 9780826459046.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1987). Sexes and Genealogies. (Eng. trans. 1993 by Gillian C. Gill). . ISBN 9780231070331.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1989). Thinking the Difference: For a Peaceful Revolution. (Eng. trans. 1993). . ISBN 9780485114263.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1990). Je, tu, nous: Towards a Culture of Difference. (Eng. trans. 1993). . ISBN 9780415905824.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1990). I Love to You: Sketch for a Felicity Within History. (Eng. trans. 1993). . ISBN 9780415907323.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1994). Democracy Begins Between Two. (Eng. trans. 2000). . ISBN 9780415918169.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1997). To Be Two. (Eng. trans. 2001). . ISBN 9780415918145.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (1999). Between East and West: From Singularity to Community. (Eng. trans. 2001). . ISBN 9780231119351.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (2000). Why Different?. . ISBN 9780801493300.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (2002). The Way of Love. . ISBN 9780826473271.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (2008). Sharing the World. (Eng. trans. 2008). . ISBN 9781847060341.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (2008). Conversations. . ISBN 9781847060365.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (2013). In the Beginning, She Was. . ISBN 9781441106377.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce; Marder, Michael (2016). Through Vegetal Being: Two Philosophical Perspectives. . ISBN 9780231173865.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Irigaray, Luce (2017). To Be Born: Genesis of a New Human Being. . ISBN 9783319392219.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Radovi[uredi | uredi izvor]

  • Luce Irigaray (1999), "Philosophy in the Feminine", Feminist Review, Volume 42, Issue 1, pp. 111–114, ISSN 1466-4380.
  • Irigaray, Luce (1981), "And the One Doesn't Stir Without the Other", Signs. . 7 (1): 60—67.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Irigaray, Luce (1980), "When Our Lips Speak Together", Signs. . 6 (1): 69—79.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Luce Irigaray | French linguist, psychoanalyst, and philosopher". Encyclopedia Britannica. Pristupljeno 7. 2. 2021. godine.
  2. ^ Gerstner, ur. (2006). Routledge International Encyclopedia of Queer Culture. New York: Routledge. str. 309. ISBN 0-415-30651-5. 
  3. ^ Sjöholm, Cecilia (2000). „Crossing Lovers: Luce Irigaray's Elemental Passions”. Hypatia. 15 (3): 92—112. ISSN 1527-2001. S2CID 143882714. doi:10.1111/j.1527-2001.2000.tb00332.x. .
  4. ^ Irigaray, Luce (1999). The Forgetting of Air in Martin Heidegger. University of Texas Press.
  5. ^ Ives, Kelly (2016). Cixous, Irigaray, Kristeva: The Jouissance of French Feminism (European Writers). Maidstone, Kent: Crescent Moon Publishing. str. 28. ISBN 978-1861715470. 
  6. ^ Irigaray, Luce (1992). Elemental Passions. New York: Routledge. ISBN 0415906911. OCLC 27376081. 
  7. ^ "Luce Irigaray (1932?—)",Internet Encyclopedia of Philosophy.
  8. ^ Commire, Anne; Klezmer, Deborah (2007). Dictionary of Women Worldwide: 25,000 Women Through the Ages(Vol. 1. ). Yorkin Publications.
  9. ^ „Luce Irigaray | French linguist, psychoanalyst, and philosopher”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-07. 
  10. ^ a b v Irigaray, L. (1985) "Women on the Market." Rivkin, J.; Ryan, M. (eds) (1998). Literary theory, an anthology. Malden, Mass: Blackwell. pp. 799–811.
  11. ^ Hypatia: a journal of feminist philosophy. (na jeziku: engleski). Bloomington, IN: Indiana University Press. 0000 u. OCLC 818900612.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  12. ^ Christine Delphy, L'Ennemi principal, tome 2 : Penser le genre (2001)
  13. ^ Fielding, Helen (2003). „Questioning nature: Irigaray, Heidegger and the potentiality of matter”. Continental Philosophy Review. 36 (1): 1—26. S2CID 170564589. doi:10.1023/A:1025144306606. .
  14. ^ Wayne A. Borody (1998), pp. 3, 5 "Figuring the Phallogocentric Argument with Respect to the Classical Greek Philosophical Tradition", Nebula: A Netzine of the Arts and Science, Vol. 13 (pp. 1–27).
  15. ^ Sokal, Alan; Bricmont, Jean (1998). Fashionable nonsense: postmodern intellectuals' abuse of science. New York: Picador. ISBN 0-312-19545-1. OCLC 39605994

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Gerstner, ur. (2006). Routledge International Encyclopedia of Queer Culture. New York: Routledge. str. 309. ISBN 0-415-30651-5. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лис_Иригаре&oldid=27760584”