Metode i istorijski razvoj kognitivne psihologije

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

U svom današnjem obliku, kognitivna psihologija nastaje pedesetih godina 20. veka, da bi već sredinom šezdesetih godina, Urlik Najser, jedan od savremenih pionira u oblasti istraživanja kognitivnih procesa, dao prvo aktuelno određenje predmeta kognitivne psihologije koje je i danas aktuelno. Po njemu, kognitivna psihologija se bavi proučavanjem procesa koji se obavljaju na podacima dobijenim iz čula. Ti podaci se transformišu, sažimaju, obrađuju, skladište i pobuđuju, prolaze kroz različite faze obrade.[1]

Ovako određen predmet moguće je suziti na sledeće probleme:

  • na koji način se primaju, odabiru i osmišljavaju informacije o spoljašnjem svetu
  • kako su sve te informacije uskladištene u pamćenju
  • kako se koriste u rešavanju različitih vrsta složenih ili manje složenih problema[1][2]

U najširem smislu, predmet kognitivne psihologije su mentalni procesi odraslog, normalnog pojedinca.[1]

Procesi i funkcije koje ispituje kognitivna psihologija[uredi | uredi izvor]

Jezička produkcija uključuje ne samo probleme vezane za mentalnu reprezentaciju jezičkih informacija, već i problem fine, motorne koordinacije artikulacionog aparata.

Navedeni problemi se mogu raščlaniti na specifične funkcije i procese, kao što su opažanje, pažnja, prepoznavanje oblika, učenje, pamćenje, formiranje pojmova, jezik i drugi, pri čemu su neki od ovih funkcija i procesa predmet posebnih oblasti psihologije.

  • Opažanje je kontakt sa svetom koji se ostvaruje preko čula. Iako podaci dobijeni od receptora bivaju u daljim fazama obrade osmišljavani, sam proces opažanja je složen i može se posmatrati iz više različitih aspekata.
  • Prepoznavanje oblika su podaci koje registruju čula i koji se prosleđuju u dublje nivoe obrade gde dolazi do njihove integracije u smisaone celine koje dobijaju odgovarajuću interpretaciju.
  • Pažnja predstavlja zanemarivanje ostalih događaja i usresređivanje na jedan. Događaja koji nisu predmet pažnje, ljudi često nisu ni svesni, iako su ih čula registrovala.
  • Osmišljavanje podataka dobijenih od čula jeste proces kada se informacija dobijenih od strane čula, osmišljava u dugotrajnoj memoriji, specijalizovanom domenu memorije gde se nalazi sveukupno znanje o svetu. Iako sam proces osmišljavanja podataka nije jasan, izvesno je da on mora da se odvija usuglašavanjem informacija dobijenih od receptora i predstava uskladištenih u dugotrajnoj memoriji.
  • Reprezentovanje znanja je važna faza u kojoj jednom osmišljena informacija može biti ili zaboravljena ili uskladištena u dugotrajnoj memoriji, čime postaje manje-više trajan inventar znanja o svetu.
  • Jezik je jedna od čovekovih distinktivnih odlika. Znanje jezika je takođe deo inventara dugotrajne memorije, pa se postavlja pitanje principa skladištenja i pobuđivanja pojedinih reči i njihovog povezivanja u šire smisaone celine.
  • Suđenje, zaključivanje i rešavanje problema predstavljaju ljudski odnos sa sredinom i moguće ih je opisati kao proces kontinuiranog suđenja i procenjivanja promena koje se u njoj dešavaju, ali i kao procenjivanje sopstvenih akcija u sredini, iz čega se može zaključiti da kognitivne funkcije imaju pre svega adaptivni smisao.[1]

Različiti aspekti kognitivnih procesa i funkcija[uredi | uredi izvor]

Pacijentu pod pseudonimom H. M. kog je ispitivala Brenda Milner, tokom operacije oštećeni su hipokampus i temporalni deo kore velikog mozga. H. M. nije mogao da zapamti nove informacije, ali je imao sačuvana stara sećanja.[3]

Predmet kognitivne psihologije su mentalni procesi odraslog, normalnog pojedinca. Međutim, svaki od navedenih procesa je moguće razmatrati i iz perspektive posebnih disciplina. Na primer, razvojna psihologija se bavi razvojnim kognitivnim aspektima, a psihopatologija patološkim aspektima. Zbog velikog broja različitih disciplina koje se bave izučavanjem kognitivnih procesa, u poslednjih dvadesetak godina na značaju dobija oblast pod nazivom kognitivne nauke. Ova oblast obuhvata različite discipline koje iz svoje perspektive i specifičnim metodima ispituju mehanizme kognitivnog sistema, a dobijeni nalazi bivaju integrisani u opšta znanja o kognitivnim funkcijama i procesima.

Razvojni aspekt predstavlja razumevanje zakonitosti i pravilnosti razvoja kognitivnog sistema i njegovih mehanizama. Ovi problemi se razmatraju u okviru razvojne psihologije, koja se bavi ne samo kognitivnim razvojem, već i razvojem ostalih složenih funkcija, ali i međusobnom uslovljenošću tokom razvoja.

Patološki aspekt predstavlja razmatranje sa psihopatološkog stanovišta kognitivnih funkcija, pošto se često dešavaju povrede mozga i psihički poremećaji, koji uzrokuju oštećenja pojedinih kognitivnih funkcija. Gubitak funkcije ili promena u načinu njenog obavljanja mogu da ukažu na elemente od kojih se oštećena funkcija sastoji ili na mehanizme koji stoje u njenoj osnovi. Povrede pojedinih zona u mozgu mogu da dovedu do selektivnih oštećenja zahvatajući samo neke aspekte funkcije. Simptomi nastali usled psihičkih poremećaja ili povreda ukazuju na strukturu procesa, ali i na moguće međuzavisnosti sa drugim kognitivnim funkcijama i procesima. Ovim problemima se bave psihopatologija i neuropsihologija.

Veštačka inteligencija je oblast koja se bavi računarskom simulacijom kognitivnih procesa. Cilj istraživanja jeste da se formalizacijom kognitivnih procesa omogući njihovo prevođenje na jezik mašine, koja bi, sledeći određene algoritme, mogla da izvede procese koji su analogni kognitivnim procesima. Uspeh u simulaciji određenih funkcija jeste ujedno i evaluacija ljudskog razumevanja procesa ili funkcija koje se simuliraju.[1]

Istorijski razvoj kognitivne psihologije[uredi | uredi izvor]

Filozofski, promišljanja ljudskog uma i njegovih procesa postoje od vremena starih Grka. Godine 387. p. n. e., poznato je da je Platon sugerisao da je mozak sedište mentalnih procesa.[4] Godine 1637, Rene Dekart je izjavio da se ljudi rađaju sa urođenim idejama i razradio je ideju dualizma uma i tela, koja je postala poznata kao dualizam supstancije (u osnovi ideja da su um i telo dve odvojene supstance).[5] Od tog vremena, tokom 19. veka vodile su se velike rasprave o tome da li je ljudska misao bila isključivo iskustvena (empirizam), ili je uključivala urođeno znanje (racionalizam). Neki od učesnika u ovu raspravu su bili Džordž Berkli i Džon Lok na strani empirizma, a Imanuel Kant na strani nativizma.[6]

Sa nastavkom filozofske rasprave, sredina do kraja 19. veka bila je kritično vreme za razvoj psihologije kao naučne discipline. Dva otkrića koja će kasnije igrati značajnu ulogu u kognitivnoj psihologiji su otkriće Pola Broka da postoje područja mozga koja su velikoj meri odgovorna za proizvodnju jezika,[5] i Karl Vernikovo otkriće područja za koje se smatra da je uglavnom odgovorno za razumevanje jezika.[7] Obe oblasti su naknadno formalno nazvane po svojim pronalazačima, a poremećaji u proizvodnji ili razumevanju jezika pojedinca usled traume ili malformacija u tim oblastima postali su uobičajeno poznati kao Brokova afazija i Vernikova afazija.

Od 1920-ih do 1950-ih, glavni pristup psihologiji bio je biheviorizam. U početku su njegovi pristalice posmatrale mentalne događaje kao što su misli, ideje, pažnja i svest kao neprimetne, dakle izvan sfere nauke o psihologiji. Jedan od pionira kognitivne psihologije, koji je radio izvan konvencionalnih granica biheviorizma (intelektualnih i geografskih), bio je Žan Pijaže. Od 1926. do 1950-ih i do 1980-ih on je proučavao misli, jezik i inteligenciju dece i odraslih.

Sredinom 20. veka pojavila su se tri glavna uticaja koja će nadahnuti i oblikovati kognitivnu psihologiju kao formalnu školu mišljenja:

  • Razvojem nove tehnologije ratovanja tokom Drugog svetskog rata istkla se potreba za većim razumevanjem ljudskih performansi. Problemi poput toga kako najbolje obučiti vojnike za upotrebu nove tehnologije i kako se baviti pitanjima pažnje dok su pod prisilom, postali područja koja su važna za vojno osoblje. Biheviorizam je pružio malo ili nimalo uvida u ove stvari. Delo Donalda Broadbenta je integrisalo koncepte iz istraživanja ljudskih performansi i nedavno razvijene teorije informacija, i time stvorilo mogućnosti novih pristupa u ovoj oblasti.[6]
  • Razvoj informatike doveo bi do povlačenja paralela između ljudske misli i računarske funkcionalnosti računara, otvarajući potpuno nova područja psihološke misli. Alen Njuvel i Herbert Simon proveli su godine razvijajući koncept veštačke inteligencije (AI), a kasnije su radili sa kognitivnim psiholozima na implikacijama veštačke inetligencije. To je podstaklo konceptualizaciju mentalnih funkcija oblikovanih na način na koji su računari rukovali stvarima kao što su skladištenje i pronalaženje memorije,[6] a otvorilo je važan uvod u kognitivizam.
Avram Noam Čomski je američki lingvista, filozof, pisac, profesor univerziteta i disident.
  • Kritika biheviorizma i opštije empirizma Noama Čomskog iz 1959. godine[8] pokrenula je ono što će postati poznato kao „kognitivna revolucija“. Unutar psihologije, u kritici biheviorizma, J.S. Bruner, J.J. Gudnov & G.A. Ostin napisali su „studiju razmišljanja” 1956. godine. G.A. Miler, E. Galanter i K. Pribram su napisali svoje čuvene „Planove i strukturu ponašanja” 1960. godine. Iste godine Bruner i Miler su osnovali Harvardski centar za kognitivne studije, koji je institucionalizovao revoluciju i pokrenuo polje kognitivnih nauka.
  • Formalno priznavanje polja podrazumevalo je uspostavljanje istraživačkih institucija poput Centra za obradu ljudskih podataka Džordža Mandlera 1964. Mandler je opisao poreklo kognitivne psihologije u članku iz 2002. godine u časopisu Žurnal istorije behavioralnih nauka.[9]

Ulrik Najser je uveo pojam „kognitivna psihologija“ u uobičajenu upotrebu svojom knjigom Kognitivna psihologija, objavljenom 1967. godine.[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Aleksandar Kostić (2006). Kognitivna psihologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
  2. ^ a b Neisser, U. (1967). Cognitive psychology. Appleton-Century-Crofts.
  3. ^ Pavlović, Z., Tošković, O., Dimitrijević, A., Jolić Marjanović, Z. (2020). Psihologija - udžbenik za 2. razred gimnazije i 2.i 3.razred područja rada ekonomija, pravo i administracija. Beograd: Eduka.
  4. ^ „Department of Psychology”. psychology.columbia.edu. Pristupljeno 2021-07-06. 
  5. ^ a b Malone, J.C. (2009). Psychology: Pythagoras to Present. Cambridge, Massachusetts: The MIT Press. (a pp. 143, b pp. 293, c pp. 491)
  6. ^ a b v Anderson, J.R. (2010). Cognitive Psychology and Its Implications. New York, NY: Worth Publishers.
  7. ^ Eysenck, M.W. (1990). Cognitive Psychology: An International Review. West Sussex, England: John Wiley & Sons, Ltd. (pp. 111)
  8. ^ Chomsky, N. A. (1959), A Review of Skinner's Verbal Behavior
  9. ^ Mandler, G. (2002). Origins of the cognitive (r)evolution. Journal of the History of the Behavioral Sciences, 38, 339–353.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • Predavanja Andreja Zamejtata o kognitivnoj psihologiji.[1]
  1. ^ PY2025 - Lecture 01 - Introduction & Frameworks of Cognition (2017) (na jeziku: srpski), Pristupljeno 2021-07-06 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Методе_и_историјски_развој_когнитивне_психологије&oldid=26936259”