Џорџ Беркли

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Џорџ Беркли
George Berkeley.jpg
Пуно имеЏорџ Беркли
Датум рођења(1685-03-12)12. март 1685.
Место рођењаТомастаун
Ирска
Датум смрти14. јануар 1753.(1753-01-14) (67 год.)
Место смртиОксфорд
Енглеска
ШколаTrinity College Dublin
ЕпохаНововековна
РегијаЗападна филозофија
Школа филозофијеидеализам, емпиризам, фундаментализам[1], концептуализам[2], индиректни реализам[3]
Интересовањаметафизика, епистемологија
Идејесубјективни идеализам
Потпис
George Berkeley signature.jpg

Џорџ Беркли (енгл. George Berkeley; Томастаун, 1685Оксфорд, 1753)[4][5] је био нововековни ирски филозоф, познат као заступник субјективног идеализма и емпиризма. Његова филозофија се понекад узима за крајњи облик субјективног идеализма, који се назива солипсизам.[6]

Биографија[уреди]

Џорџ Беркли је рођен 12. марта 1685. године у близини Томастауна у Ирској. 1707. године је постао је магистар теологије, а 1713. капелан. Све своје најзначајније и најоригиналније радове написао је до своје 28. године.[6] Често је путовао, као пратилац грофа, у Француску и Италију. Од 1729. до 1731. године као мисионар шири хришћанство у Америци, а 1734. постаје епископ у Клојну. Године 1752. повлачи се из јавног живота, а годину дана касније умире у Оксфорду.

Учење[уреди]

Џорџ Беркли је један од најпознатијих представника субјективног идеализма, који најбоље изражава својим фундаменталним начелом: „Бити јесте бити опажен“ (Esse est percipi).


У „Дијалозима измеду Хиласа и Филонуса“ Филонус, који износи Берклијеве идеје, доказује »да се реалност чулних ствари састоји у томе што су опажене», насупрот Хиласовог мишљења да »постојати значи једно а бити опажен друго«.[6] Беркли разрађује тезу да су сви чулни феномени менталне природе. Он аргументује о субјективности осета топлоте и хладноће познатим примером о млакој води. Кад је једна рука топла а друга хладна па се обе ставе у хладну воду, онда једна рука осећа ову воду као хладну, а друга као топлу, премда вода објективно не може бити истовремено и топла и хладна. Стога осети топло и хладно постоје само у нашем духу.[6]

Берклијева филозофија се заснива на емпиристичким тврдњама, и искуство узима за основу целокупног знања. Па ипак, за њега тзв. спољни предмети нису ништа друго до скупови наших осета, који не постоје изван духа. По њему постоји само дух а чулне идеје не зависе од нас, већ их изазива Бог. Стога чулне идеје и јесу много јаче и сталније од идеја мисли и маште које производи наш дух.[6] Реалне ствари и нису друго него чулне идеје па је постојање материје изван и независно од тих идеја само измишљотина »уврнутих« филозофа.[6]

Дела[уреди]

Главна Берклијева дела су:

  • An Essay Towards a New Theory of Vision (1709)
  • Расправа о принципима људске спознаје (A Treatise concerning the Principles of Human Knowledge; 1710)
  • Три дијалога измеду Хиласа и Филонуса (Three Dialogues between Hylas and Philonous; 1713)
  • Alciphron or the Minute Philosopher (1732)
  • Siris, a Chain of Philosophical Reflexions and Inquiries (1744)

Референце[уреди]

  1. ^ Fumerton, Richard (21. 2. 2000). „Foundationalist Theories of Epistemic Justification”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 19. 8. 2018. 
  2. ^ David Bostock, Philosophy of Mathematics: An Introduction, Wiley-Blackwell, 2009, p. 43: "All of Descartes, Locke, Berkeley, and Hume supposed that mathematics is a theory of our ideas, but none of them offered any argument for this conceptualist claim, and apparently took it to be uncontroversial."
  3. ^ The Problem of Perception (Stanford Encyclopedia of Philosophy): "Paraphrasing David Hume (1739...; see also Locke 1690, Berkeley 1710, Russell 1912): nothing is ever directly present to the mind in perception except perceptual appearances."
  4. ^ Watson, Richard A. (1993—94). „Berkeley Is Pronounced Barclay” (PDF). Berkeley Newsletter (13): 1—3. Приступљено 8. 11. 2010. 
  5. ^ "Berkeley" entry in Collins English Dictionary.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Беркли Џорџ, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.

Литература[уреди]

The Works of George Berkeley. Ed. by Alexander Campbell Fraser. In 4 Volumes. Oxford: Clarendon Press, 1901.

Ewald, William B., ed., 1996. From Kant to Hilbert: A Source Book in the Foundations of Mathematics, 2 vols. Oxford Uni. Press.

  • 1707. Of Infinites, 16–19.
  • 1709. Letter to Samuel Molyneaux, 19–21.
  • 1721. De Motu, 37–54.
  • 1734. The Analyst, 60–92.
  • R.H. Nichols; F A. Wray (1935). The History of the Foundling Hospital. London: Oxford Univ. Press.  p. 349.
  • John Daniel Wild (1962). George Berkeley: a study of his life and philosophy. New York: Russell & Russell. 
  • Fogelin, Robert (2001). Berkeley and the Principles of Human Knowledge. Routledge. 
  • Muehlmann, Robert G. (1992). Berkeley's Ontology. Indianapolis/Cambridge: Hackett Publishing Company. ISBN 0-87220-146-5. 
    • "Shows a thorough mastery of the literature on Berkeley, along with very perceptive remarks about the strength and weaknesses of most of the central commentators. ... Exhibits a mastery of all the material, both primary and secondary..." Charles Larmore, for the Editorial Board, Journal of Philosophy.
    • R. Muehlmann is one of the Berkeley Prize Winners.
  • New Interpretations of Berkeley's Thought. Ed. by S. H. Daniel. N. Y.: Humanity Books, 2008, 319 pp. ISBN 978-1-59102-557-3.
  • Edward Chaney (2000), 'George Berkeley's Grand Tours: The Immaterialist as Connoisseur of Art and Architecture', in E. Chaney, The Evolution of the Grand Tour: Anglo-Italian Cultural Relations since the Renaissance, 2nd ed. London, Routledge. ISBN 0714644749
  • Costica Bradatan (2006), The Other Bishop Berkeley. An Exercise in Reenchantment, Fordham University Press, New York
  • Paul Strathern (2000). Berkeley in ninety minutes. Ivan R. Dee. ISBN 978-1-56663-291-1. 
  • Brook, Richard J. (1973). Berkeley's Philosophy of Science. The Hague: Martinus Nijhoff. ISBN 978-90-247-1555-8. 
Секундарна литература доступна на интернету

Спољашње везе[уреди]