Џорџ Беркли

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Џорџ Беркли
George Berkeley.jpg
Пуно име Џорџ Беркли
Датум рођења (1685-03-12)12. март 1685.
Место рођења Томастаун
Ирска
Датум смрти 14. јануар 1753.(1753-01-14) (67 год.)
Место смрти Оксфорд
Енглеска
Школа Trinity College Dublin
Епоха Нововековна
Регија Западна филозофија
Школа филозофије идеализам, емпиризам
Интересовања метафизика, епистемологија
Идеје субјективни идеализам

Џорџ Беркли (енгл. George Berkeley; Томастаун, 1685Оксфорд, 1753) је био нововековни ирски филозоф, познат као заступник субјективног идеализма и емпиризма. Његова филозофија се понекад узима за крајњи облик субјективног идеализма, који се назива солипсизам.[1]

Биографија[уреди]

Џорџ Беркли је рођен 12. марта 1685. године у близини Томастауна у Ирској. 1707. године је постао је магистар теологије, а 1713. капелан. Све своје најзначајније и најоригиналније радове написао је до своје 28. године.[1] Често је путовао, као пратилац грофа, у Француску и Италију. Од 1729. до 1731. године као мисионар шири хришћанство у Америци, а 1734. постаје епископ у Клојну. Године 1752. повлачи се из јавног живота, а годину дана касније умире у Оксфорду.

Учење[уреди]

Џорџ Беркли је један од најпознатијих представника субјективног идеализма, који најбоље изражава својим фундаменталним начелом: „Бити јесте бити опажен“ (Esse est percipi).

У „Дијалозима измеду Хиласа и Филонуса“ Филонус, који износи Берклијеве идеје, доказује »да се реалност чулних ствари састоји у томе што су опажене», насупрот Хиласовог мишљења да »постојати значи једно а бити опажен друго«.[1] Беркли разрађује тезу да су сви чулни феномени менталне природе. Он аргументује о субјективности осета топлоте и хладноће познатим примером о млакој води. Кад је једна рука топла а друга хладна па се обе ставе у хладну воду, онда једна рука осећа ову воду као хладну, а друга као топлу, премда вода објективно не може бити истовремено и топла и хладна. Стога осети топло и хладно постоје само у нашем духу.[1]

Берклијева филозофија се заснива на емпиристичким тврдњама, и искуство узима за основу целокупног знања. Па ипак, за њега тзв. спољни предмети нису ништа друго до скупови наших осета, који не постоје изван духа. По њему постоји само дух а чулне идеје не зависе од нас, већ их изазива Бог. Стога чулне идеје и јесу много јаче и сталније од идеја мисли и маште које производи наш дух.[1] Реалне ствари и нису друго него чулне идеје па је постојање материје изван и независно од тих идеја само измишљотина »уврнутих« филозофа.[1]

Дела[уреди]

Главна Берклијева дела су:

  • An Essay Towards a New Theory of Vision (1709)
  • Расправа о принципима људске спознаје (A Treatise concerning the Principles of Human Knowledge; 1710)
  • Три дијалога измеду Хиласа и Филонуса (Three Dialogues between Hylas and Philonous; 1713)
  • Alciphron or the Minute Philosopher (1732)
  • Siris, a Chain of Philosophical Reflexions and Inquiries (1744)

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Беркли Џорџ, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.