Pređi na sadržaj

Миргород (zbirka pripovetaka)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mirgorod
Nastanak
Orig. naslovMirgorod
AutorNikolaj Vasiljevič Gogolj
ZemljaRuska Imperija
Jezikruski
Sadržaj
Mesto i vreme
radnje		XIX vek
Ruska Imperija
Izdavanje
Izdavanje1835

Mirgorod (rus. «Миргород») je zbirka pripovedaka Nikolaja Gogolja, nastala između 1832-1834 i prvi put objavljena 1835. [1] Gogolj ga je značajno revidirao i proširio za izdanje njegovih kompletnih dela iz 1842. godine.[2] Naslov Mirgorod je ruski izgovor imena ukrajinskog grada Mirgoroda i na oba jezika znači „grad mira“. To je i postavka za poslednju priču u zbirci „ Priča o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičem “. Naslov odražava prikaz provincijskog ukrajinskog života u pričama, slično Gogoljevoj uspešnoj prethodnoj zbirci Večeri na farmi kod Dikanke . Da bi učvrstio ovu vezu između dva dela, priložio je podnaslov: „Priče koje su nastavak Večeri na salašu kod Dikanke “.[3]

Priče[uredi | uredi izvor]

Zbirka je ciklus od četiri priče, podeljenih u dva toma:

Prvi deo[uredi | uredi izvor]

  1. Starosvetski zemljoposednici («Starosvetskie pomesiki»)
  2. Taras Buljba («Taras Bulьba»)

Drugi deo[uredi | uredi izvor]

  1. Vij («Viй»)
  2. Priča o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičem («Povestь o tom, kak possorilsa Ivan Ivanovič s Ivanom Nikiforovičem»)

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Priče u Mirgorodu nastajale su u različito vreme. „Starosvetski zemljoposednici” je nastao 1832. godine kada je Gogolj ponovo posetio svoje rodno mesto u Soročincima nakon što je pet godina živeo u Sankt Peterburgu,[4] „Vij” je započeo 1833, a „Priča o tome kako se Ivan Ivanovič svađao sa Ivanom Nikiforovičem” prethodno se pojavio u almanahu Housevarming (Novoselьe) 1834.[5] Zbirka je završena tokom Gogoljevog nesrećnog mandata profesora srednjovekovne istorije na Univerzitetu u Sankt Peterburgu 1834. godine. Ovaj period je bio veoma produktivan za Gogolja, jer je radio i na Revizoru i Mrtvim dušama. Zanemarujući svoje dužnosti profesora, Gogolj je pisao svom prijatelju Mihailu Maksimoviču o svom pisanju, poverljivo: „Radim kao konj, ali na svojim stvarima, a ne na svojim predavanjima”.[6]

Dva epigrafa koja Gogolj pridaje Mirgorodu otkrivaju njegovu nameru da priče predstavi kao ciklus : „Mirgorod je izuzetno mali grad blizu reke Khorol. Gogolj je priče zamišljao kao kružne poput mirgorodskog prstenastog hleba, i nastojao je da u njima iscrpno prikaže panoramu tradicionalnog ukrajinskog provincijskog života.[7]

„Priča o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičem“ naišla je na neodobravanje cenzora, što je navelo Gogolja da napiše predgovor priči sa tanko prikrivenim prezirom prema cenzuri. Predgovor je, međutim, takođe odbijen prilikom štampanja. Kao rezultat toga, Gogolj je bio primoran da na brzinu doda dve suvišne stranice „Viju“ kako bi gotovi povezi prvog izdanja i dalje stajali.[8]

Prijem savremene kritike[uredi | uredi izvor]

Iako Mirgorod nije bio trenutni finansijski uspeh – na Gogoljevo užasavanje [9] – njegova savremena kritička recepcija bila je veoma pozitivna. Aleksandar Puškin je posebno izdvojio „Starosvetske zemljoposednike” kao „komičnu dirljivu idilu, koja nas tera da se smejemo kroz suze tuge i nežnosti”.[7] Uticajni ruski kritičar iz 19. veka Visarion Belinski visoko je pohvalio zbirku. U godini njegovog objavljivanja pozdravio je Gogolja kao novog „šefa ruske književnosti“. Lav Tolstoj je kao mladić čitao „Vija” i ubrajao ga u književna dela koja su na njega ostavila „ogroman” utisak.[10]

Romanopisac Vladimir Nabokov iz 20. veka bio je daleko oštriji o Nikolaju Gogolju svojoj studiji dugoj u knjizi. Videći Mirgorod kao grubu preteču Gogoljevih kasnijih priča poput „ Šinjela “ i nazivajući ga „ maloletstvom lažnog humoriste Gogolja“, Nabokov je izjavio: „Kada želim dobru noćnu moru, zamišljam Gogolja kako piše na maloruskom dijalektu, tom za tomom Dikanke i Mirgorod, stvari o duhovima koji opsedaju obale Dnjepra, burlesknim Jevrejima i poletnim kozacima.[11]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Peace, Richard (1981). The Enigma of Gogol: An Examination of the Writings of N.V. Gogol and Their Place in the Russian Literary Tradition. Cambridge: Cambridge University Press. p. 28.
  2. ^ Setchkarev, Vsevolod (1965). Gogol: His Life and Works. New York: New York University Press. p.136.
  3. ^ Magarshack, David. (1957) Gogol: A Life. London: Faber and Faber. p.121.
  4. ^ Magarshack, David. (1962) Mirgorod. (Introduction) New York: Farrar, Straus and Cudahy. p.viii.
  5. ^ Setchkarev pp.136-147.
  6. ^ Magarshack 1957, str. 104
  7. ^ a b Peace pp. 28-93.
  8. ^ Peace, str. 29
  9. ^ Magarshack 1957, str. 121
  10. ^ Magarshack 1962, p.x.
  11. ^ Nabokov, Vladimir (1947). Nikolai Gogol. London: Editions Poetry. pp.36-37.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Omnibus zbirka Gogoljeve kratke proze na sajtu Standard Ebooks

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Миргород_(збирка_приповетака)&oldid=27781035”