Miljko Petrović Riža
Miljko Petrović Riža | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 1902. |
| Mesto rođenja | Dragosinjci kod Kraljeva, Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 1968. (65/66 god.) |
| Mesto smrti | Kraljevo, SFR Jugoslavija |
| Zanimanje | Industrijalac i političar |
Miljko Petrović Riža (Dragosinjci kod Kraljeva, 1902 — Kraljevo, 1968) bio je srpski industrijalac i jedan od najbogatijih ljudi u Kraljevu u periodu između dva svetska rata. Glavni izvor njegovog bogatstva su bile strugare, ali je pored njih posedovao i veliki broj lokala i drugih nekretnina. Međutim, komunistički režim ga je 1945. godine osudio na gubitak građanske i nacionalne časti i konfiskovao mu je svu imovinu.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Miljko Petrović Riža rođen je 1902. godine u selu Dragosinjci kod Kraljeva. Petrovićev otac Ignjat važio je za jednog od najimućnijih ljudi u selu, a porodica nije svoje bogatstvo gradila pomoću zemljoradnje, već pomoću različitih poslova (vodenice, valjaonice za sukno, kafane i dućana). Već je Ignjat Petrović bio novi tip preduzetnika, odnosno pripadao je onom sloju seljaka koji su novac počeli da ulažu i u industrijsku proizvodnju i druge delatnosti. Kao ni njegovog oca, zemljoradnja nije mnogo interesovala ni Miljka. Još u ranoj mladosti, iako je imao samo dva razreda osnovne škole, Miljko je ispoljavao veliki talenat za inovaciju, što mu je kasnije znatno pomoglo u sticanju bogatstva. Tako je prepravio porodičnu vodenicu-potočaru, napravivši jednu vaonu (vodenički točak) prečnika 16 metara sa sistemom kofica, koji je podsećao na dolap. Kako je ovakva vodenica mogla da radi i kada su ostale potočare morale da obustave svoj rad zbog niskog vodostaja, i meštani okolnih sela su počeli da donose kukuruz i pšenicu u Miljkovu vodenicu.[1][2]
Kada je Miljko imao 19 godina oženio se dve godine mlađom Savkom Kamidžorac iz obližnjeg sela Meljanice. Zbog nezadovoljstva oca i braće Miljko je sa svojom suprugom morao da napusti očevu kuću. Uz pomoć svog tasta Milana, bivšeg predsednika opštine kameničke, Miljko je uzeo u zakup strugaru u Ceroviku, vlasništvo kraljevačkog bogataša Petra Bogavca, u kojoj je prethodno radio kao rabadžija. Miljko je renovirao tada zapuštenu stugaru i prokrčio je put do šumskog zabrana. Posao je krenuo nabolje nakon povezivanja Petrovića sa izvesnim trgovcem iz Soluna, Dimom, koji je prethodno sarađivao sa Bogavcem. Pošto je Dima počeo da otkupljuje velike količine drvne građe, Miljko je došao na ideju da taj novac uloži u podizanje nove strugare, ovog puta u Risovcu, na planini Čemerno, gde su se nalazili veliki šumski kompleksi. Glavni problem vezan za novu strugaru je bio kako pronaći način na koji bi se drvna građa transportovala do železničke stanice Dobre Strane, koja se nalazila na pruzi Kraljevo-Raška. Miljko je došao na ideju da podigne tzv. vodenu rižu, kojom bi se drvna građa transportovala do železničke stanice uz pomoć snage vode. Troškovi izgradnje riže bili su vrlo visoki i iznosili su oko 2 miliona dinara. Po ovom rešenju je Miljko postao poznat pod nadimkom Riža. U štampi tog vremena se o njemu pisalo kao o geniju, a zahvaljujući vodenoj riži transport je bio jeftiniji, zbog čega su drva iz Rižine strugare bila dva i po puta jeftnija nego na kraljevačkoj pijaci.[3][4]
Kako je Rižino bogatstvo raslo, on se 1935. godine odlučio na premeštanje sedišta svoje firme u Kraljevo. Novac je ulagao pre svega u nekretnine, kupujući lokale, placeve, kuće i šumske komplekse. Tokom druge polovine tridesetih godina podigao je još jednu vodenu rižu, koja je povezivala strugaru na Goču i železničku stanicu Sokolja. U Kraljevu je 1940. godine izgradio modernu strugaru na parni pogon. Neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Miljko Petrović Riža je zapošljavao oko 3000 radnika. Svoje bogatstvo je koristio i za bavljenje politikom, pa je 1936. godine bio izabran za predsednika opštine kameničke. Bio je i predsednik mesnog odbora Jugoslovenske radikalne zajednice u Kamenici, pa se na izborima decembra 1938. godine kandidovao ispred ove stranke za narodnog poslanika za srez Žički. Iako je dobio mandat, osvojio je svega 11,2% glasova.[5][6]
Drugi svetski rat i posleratno oduzimanje imovine[uredi | uredi izvor]
Tokom Drugog svetskog rata, nemačke okupacione vlasti su ga proglasile masonom i jednim od organizatora napada na Kraljevo, jer je aprila 1941. godine pobegao sa decom iz grada na Goč, gde su se tokom jeseni nalazile brojne ustaničke jedinice. Njegovu suprugu Savku Nemci su zatvorili kao taoca u kraljevački Lager (u krugu Železničke radionice). Riža je bio uhapšen u oktobru 1941. u Beogradu i bio je podvrgnut torturi, a sva pokretna imovina mu je konfiskovana. Zahvaljujući predratnim vezama sa beogradskim političkim krugovima, oslobođen je i imovina mu je bila vraćena, ali pod uslovom da sve svoje proizvodne kapacitete stavi u službu Nedićeve vlade. Nemci su prilikom povlačenja u jesen 1944. godine u potpunosti razorili njegovu strugaru u Kraljevu.[7][8]
Nakon uspostavljanja novog, komunističkog režima, Petrović je bio proglašen za narodnog neprijatelja, a imovina mu je bila konfiskovana. Tom prilikom je načinjen popis njegove imovine, iz koga se može videti koliko je bilo njegovo bogatstvo pre rata. On je posedovao: strugaru u Kraljevu, hotele Jugoslaviju i Nacional, šest placeva u Kraljevu sa po nekoliko dućana na svakom, dve zgrade u Kamenici u kojima se nalazila mala hidrocentrala, zgradu u Sokolji, zgradu i pekaru u Kamenici, vodenicu u Glogovcu, dve zgrade u Bogutovcu, magacin kod železničke stanice Dobre Strane, tri strugare na vodeni pogon, vodenu rižu u Risovcu, železničku prugu na Goču, kao i nekoliko livada, njiva, pašnjaka i šuma. Zajedno sa Petrom Bogavcem kupio je 50% akcija Šumadijske banke u Beogradu, a pored toga sam je posedovao 45% akcija Kraljevske privredne banke.[5]
Kako bi izbegao komunističke čistke, proveo je 5 meseci skrivajući se po okolnim selima. Čuvši da su obrazovani narodni sudovi, sam se predao vlastima. Prvo je bio u istražnom zatvoru Ozne u Kraljevu (od 29. marta do 2. aprila 1945), a onda u zatvoru Ozne u Čačku, sve do suđenja pred Sudom za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti, 2. juna 1945. godine. Suđenje pred Vojnim sudom (koji je izricao strože kazne) je izbegao zahvaljujući pomoći Slobodana Penezića Krcuna, kog je Riža prema nekim podacima spasao 1941. godine iz zatvora u Kraljevu. Još jedan razlog zbog kog je Riža bio izveden pred sud je i sukob sa Dragutinom Šošićem. Naime, Šošić je bio zaljubljen u Rižinu kćer, a Miljko Petrović ga je 1943. godine prijavio okupacionim vlastima saznavši da je nameravao da mu otme kćer, zbog čega je Šošić poslat na prinudni rad u Nemačku. Kako je Šošić kraj rata dočekao kao kapetan NOVJ-a, to je iskoristio za ličnu osvetu i prijavio je Miljka Petrovića. Tokom suđenja Petrović nije poricao da je njegovo preduzeće radilo tokom okupacije, ali je dodao da je novac koji je preduzeće zaradilo davao kao pomoć siromašnima, što su potvrdili pojedinci i grupe desetinama pisanih izjava. Petrović je takođe fiktivno zapošljavao pojedine radnike kako ne bi bili poslati na prinudni rad u Borski rudnik. Odlukom suda bio je osuđen na trajni gubitak nacionalne i građanske časti i 7 godina teškog prinudnog rada u korist države, a sva imovina mu je bila oduzeta.[9][10]
Pored Miljka Petrovića, na služenje zatvorske kazne bili su osuđeni i njegov sin Dragutin i kćer Verica. Dragutin je kažnjen zbog organizovanja bekstva iz Jugoslovenske armije, a Verica zbog organizovanja ilegalne antikomunističke organizacije. Miljkova supruga Stanka je ostala sama da brine o dvoje male dece, a kako bi mogla da izdržava porodicu radila je nekoliko poslova, uključujući i posao čistačice u bivšoj fabrici svog muža. Godine 1947. Miljko i njegova deca su bili pomilovani. Sredinom pedesetih godina Petrović je radio na eksploataciji šuma u Crnog Gori, ali mu je posao bio oduzet kada se pokazao kao poslovno umešan. Pred kraj života pkušavao je da dobije pomilovanje kako bi mu bila vraćena oduzeta građanska čast i kako bi mu bio prizant radni staž, ali bez uspeha. Miljko Petrović Riža je preminuo u Kraljevu 1968. godine.[11]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Virijević, Vladan (2006). Kraljevo, grad u Srbiji 1918-1941. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo; Istorijski arhiv Kraljevo. str. 356—357. ISBN 86-85179-09-2.
- ^ Milićević, Nataša (2008). „Razvlašćivanje građanstva: slučaj Miljka Petrovića Riže, industrijalca iz Kraljeva”. Naša prošlost. 9: 127—128.
- ^ Virijević, Vladan (2006). Kraljevo, grad u Srbiji 1918-1941. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo; Istorijski arhiv Kraljevo. str. 357—358. ISBN 86-85179-09-2.
- ^ Milićević, Nataša (2008). „Razvlašćivanje građanstva: slučaj Miljka Petrovića Riže, industrijalca iz Kraljeva”. Naša prošlost. 9: 128.
- ^ a b Virijević, Vladan (2006). Kraljevo, grad u Srbiji 1918-1941. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo; Istorijski arhiv Kraljevo. str. 358—359. ISBN 86-85179-09-2.
- ^ Milićević, Nataša (2008). „Razvlašćivanje građanstva: slučaj Miljka Petrovića Riže, industrijalca iz Kraljeva”. Naša prošlost. 9: 128—129.
- ^ Virijević, Vladan (2006). Kraljevo, grad u Srbiji 1918-1941. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo; Istorijski arhiv Kraljevo. str. 359—360. ISBN 86-85179-09-2.
- ^ Milićević, Nataša (2008). „Razvlašćivanje građanstva: slučaj Miljka Petrovića Riže, industrijalca iz Kraljeva”. Naša prošlost. 9: 129.
- ^ Virijević, Vladan (2006). Kraljevo, grad u Srbiji 1918-1941. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo; Istorijski arhiv Kraljevo. str. 360. ISBN 86-85179-09-2.
- ^ Milićević, Nataša (2008). „Razvlašćivanje građanstva: slučaj Miljka Petrovića Riže, industrijalca iz Kraljeva”. Naša prošlost. 9: 130—132.
- ^ Milićević, Nataša (2008). „Razvlašćivanje građanstva: slučaj Miljka Petrovića Riže, industrijalca iz Kraljeva”. Naša prošlost. 9: 132—133.
