Млекарица (Vermer)

Mlekarica
Het Melkmeisje

Umetnik	Johanes Vermer
Godina	1657-1658.
Tehnika	ulje na platnu
Dimenzije	45.5 × 41 cm
Mesto	Rajksmuzeum Amsterdam, (Holandija)

Mlekarica (hol. De Melkmeid ili Het Melkmeisje) je slika holandskog slikara Johanes Vermera. Sada se nalazi u Rajksmuzeumu u Amsterdamu, gde je smatraju „nesumnjivo jednom od najvećih atrakcija muzeja“.

Tačna godina završetka slike je nepoznata, a procene se razlikuju u zavisnosti od izvora. Rajksmuzeum procenjuje da je slika završena oko 1658. godine. Prema Metropolitenski muzej umetnosti u Njujorku, naslikana je oko 1657. ili 1658. godine. Vebsajt „Esencijalni Vermer“ navodi da slika okvirno datira iz perioda između 1658–1661.

Opis slike i komentari

Na slici je prikazana kako mlekarica, žena koja muze krave i pravi mlečne proizvode poput maslaca i sira, u običnoj sobi pažljivo sipa mleko u zaobljenu zemljanu posudu na stolu. Mlekarice su u početku radile isključivo u štali pre nego što su ih velike kuće angažovale za obavljanje kućnih poslova, da ne bi zapošljavali više osoblja. Takođe, na stolu ispred mlekarice nalaze se razne vrste hleba. Ona je mlada, snažno građena žena koja nosi uštirkanu lanenu kapicu, plavu kecelju i zavrnute zaštitne rukave na punim podlakticama. Grejač stopala je na podu iza nje, u blizini Delft zidnih pločica koje prikazuju Kupidona (levo) i figuru s motkom (desno). Mlaz jarke svetlosti probija se kroz prozor smešten s leve strane platna.

Slika je izuzetan primer iluzionističkog slikarstva, ne samo da prenosi detalje, već i osećaj težine žene i stola. „Iako jako svetlo ne ublažava grubu strukturu kore hleba niti stanjuje debeljuškasti struk i zaobljena ramena”, napisala je Karen Rosenberg, likovna kritičarka Njujork tajmsa. Ipak, kako joj je polovina lica u senci, „nemoguće je reći da li spuštene oči i iskrivljene usne izražavaju ispraznost ili koncentraciju”, napisala je.

Prema Valteru Lidtkeu, kustos odeljenja za evropske slike Muzeja umetnosti Metropoliten i organizatoru dve Vermerove izložbi, reakcija savremenog posmatrača slike pomalo je pod uticajem efekta Mona Lize.„Ona je pomalo misteriozna savremenoj publici. Obavlja svakodnevne poslove, slabašno se smeška. A mi reagujemo tako što se pitamo o čemu razmišlja.”

Holandska ikonografija sobarica

Detalj sa slike

U vreme nastanka slike, prikazana žena zvala bi se kuhinjska pomoćnica ili jednostavno sluškinja, a ne konkretno mlekarica. Mlekarice su bile žene koje su muzle krave a kuhinjske sluškinje su radile u kuhinjama. Najmanje dva veka pre nego što je slika naslikana, mlekarice i kuhinjske sluškinje imale su reputaciju da su predodređene za ljubav odnosno seks, što se često odražavalo na holandskim slikama kuhinja i pijačnih scena iz Antverpena, Utrehta i Delfta. Neke slike poput Mlekarice bile su lukavo sugestivne, druge vulgarnije.

Vodeći umetnici u ovoj tradiciji bili su antverpenski slikari Joahim Bekelar (oko 1535–1575) i Frans Snajders (1579–1657). Oni su imali mnogo sledbenika i imitatora, kao što je Piter Artsen (koji je, poput Bekelara imao klijente u Delftu), utrehtski manirski slikar Joahim Iteval (1566–1638) i njegov sin Peter Iteval (1596–1660). Nešto kasnije umetnik Nikolas Mes, naslikao je nekoliko komičnih slika koje su sada dobile nazive, na primer Lenji sluga. Međutim, u to vreme postojala je alternativa u slikanju žena na radnom mestu u kući kao uzora holandskih domaćih vrlina, kojima se Simon Šama detaljno bavio.

U holandskoj literaturi i slikama iz Vermerovog vremena, sluškinje su često prikazivane kao subjekti muške želje, opasne žene koje ugrožavaju čast i sigurnost doma, središta života u Holandiji, iako su neki Vermerovi savremenici, poput Pitera de Hoha, počeli da ih predstavljaju na neutralniji način. Vermerova slika jedan je od retkih primera na kojoj se sluškinja tretira sa saosećanjem i dostojanstvom, iako ljubavni simboli u ovom delu izviru iz te tradicije.

Drugi slikari koji su pripadali toj tradiciji, poput Gerita Doua (1613–1675), prikazivali su atraktivne sluškinje sa simboličnim predmetima poput vrča, divljači, voća i povrća. „U skoro svim delima rađenim u toj tradiciji, postoji erotski element, koji se prenosi u gestovima od stavljanja pilića na ražanj do omogućavanja - ili bi tako barem nagoveštavo ugao posmatranja - prisnog pogleda na objekat koji neodređeno podseća na matericu”, tvrdi Lidtke. U Douovoj slici iz 1646. godine, Devojka seče luk (sada se nalazi u Britanskoj kraljevskoj kolekciji), kalajni krčag može se odnositi i na mušku i žensku anatomiju, a slika sadrži druge savremene simbole požude, poput luka (za koji se kaže da ima afrodizička svojstva) i ptice koja visi. Mleko je takođe asociralo na požudu, od sleng termina melken, definisanog kao "seksualno privlačiti ili mamiti" (što, po Lidtkeu, potiče od posmatranja devojčica sa farme koje rade sa kravama). Među primerima radova koji na ovaj način koriste mleko su gravura Lukasa Van Leidena Mlekarica (1510) i gravura Žaka de Geina II Strelac i mlekarica (oko 1610).

Gerit Dou, Devojka seče luk

Vermerova slika je suptilnija, mada upotreba simbola ostaje: jedna od Delft pločica u podnožju zida iza sluškinje, blizu grejača za noge, prikazuje Kupidona - što može ukazivati na seksualno uzbuđenje ili jednostavno, dok radi, sanjari o muškarcu. Ostali ljubavni simboli na slici su vrč sa širokim otvorom, koji se često koristi kao simbol ženske anatomije. Grejač stopala umetnici su često koristili kao simbol za žensko seksualno uzbuđenje, jer kada se stavi pod suknju, greje celo telo ispod struka. Ugalj unutar grejača za stopala mogao bi da simbolizuje „ili žar požude u scenama u kafani ili bordelu, ili skrivenu, ali istinsku goruću strast žene prema suprugu”, kaže Serena Kant, britanska istoričarka umetnosti. Pa ipak, beli zid i prisustvo mleka ukazuju na to da je soba bila „hladna kuhinja” koja se koristila za kuvanje s mlečnim proizvodima, npr. mlekom i puterom, pa bi grejač za stopala tamo imao pragmatičnu svrhu. Pošto druge holandske slike tog perioda ukazuju na to da su se grejači za stopala koristili dok sede, njegovo prisustvo na slici može da simbolizuje „marljivu prirodu“ žene koja stoji, tvrdi Kantova.

Slika je deo društvenog konteksta seksualnih odnosno romantičnih interakcija sluškinja i muškaraca višeg društvenog položaja koji više ne postoji u Evropi i nikad nije bio uobičajen u Americi, kaže Lidtke, koji kao primer navodi Vermerovog savremenika Samjuela Pipsa. Pipsov dnevnik beleži susrete sa sluškinjama iz kuhinje, devojkama koje prodaju ostrige i u gostionici, tokom posete Delftu 1660. godine, sa „izuzetno lepom devojkom prikladniom za tu vrstu razonode“. Slika je prvo bila u vlasništvu Pitera van Ruijvena (a možda je i naslikana za njega), vlasnika nekoliko drugih Vermerovih slika koje su takođe prikazivale atraktivne mlade žene sa temama želje i samoodricanja, sasvim drugačije od Pipsa i mnogih slika u holandskoj tradiciji "kuhinjske pomoćnice".

Narativni i tematski elementi

Prema istoričaru umetnosti Hariju Randu, slika nagoveštava da žena pravi kolač od hleba, što nam sugerišu mleko i komadi hleba na stolu. Rand je pretpostavio da je već napravila krem u kom će se hleb pomešan sa jajetom natapati. Sipa mleko u tučani pekač da prekrije mešavinu jer će se hleb, ako se ne bude krčkao u tečnosti za vreme pečenja, pretvoriti u neprivlačnu suvu koricu i neće se formirati tipična gornja površina kolača. Oprezna je dok sipa mleko jer se kolač od hleba može upropastiti ako sastojci nisu tačno odmereni ili pravilno kombinovani.

Prikazujući sluškinju dok pažljivo kuva, umetnik ne samo da oslikava prizor iz svakodnevice, nego slika tako zadobija etičku i društvenu vrednost. Ta skromna žena koristi uobičajene sastojke, i inače beskorisni ustajali hleb, da bi stvorila prijatan proizvod za domaćinstvo. „Njeno odmereno ponašanje, skromno odevanje i opreznost u pripremanju hrane, rečito, a opet nenametljivo prikazuju jednu od najjačih vrednosti Holandije iz 17. veka, domaću vrlinu”, kažu na veb stranici Essential Vermeer.

„Na kraju, nije aluzija na žensku seksualnost ono što ovoj slici daje romantični odnosno emocionalni odjek, već je to prikaz iskrenog, napornog rada kao nečeg romantičnog”, napisala je Rakel Laneri u časopisu Forbs. Mlekarica uzdiže napor i muku kućnih i poslova služinčadi na nivo vrline, pa čak i herojstva."

Strategija kompozicije

Zbog umetnikovog izbora relativno niske tačke gledišta i izgradnje neke vrste piramidalne strukture od oblika prikazanih na slici, polazeći od levog prednjeg plana do ženine glave, slika odaje utisak monumentalnosti i „možda osećaja dostojanstva“, navodi se na veb stranici Metropoliten muzeja. Prema Rajksmuzeumu, slika ima „dijagonalnu kompoziciju, pri čemuse dijagonale seku kod ženinog desnog zgloba“. Na taj način, pažnju posmatrača usmerena je na sipanje mleka.

Realizam slike sličan fotografiji podseća na lajdenske umetnike kao što su Dou, Frans van Mieris i Gabriel Metsu. Vermer, koji je u vreme kad je slikao ovo delo imao dvadeset pet godina, „je uzimao iz holandske umetnosti različite stilove i teme“, rekao je Lidtke. „U ovom slučaju ugleda se uglavnom na umetnike poput Gerita Doua i drugih koji rade na pažljiv, iluzionistički način." Lidtke ovo delo vidi kao Vermerov „poslednji rani rad ili prvo zrelo delo”. Kustos je dodao: „Mislim da je morao istražiti ono što bismo mogli nazvati „taktilnim iluzionizmom“ da bi razumeo gde zaista želi da ide, a to je u smeru optike i igre svetlosti.“

Karakteristična za umetnost Delfta i Vermerovo delo, slika takođe ima „klasičnu ravnotežu“ likovnih elemenata i „izvanredan tretman svetlosti“, tvrde u Metropolitanskom muzeju umetnosti. Prema Lidtkeu, zid sa leve strane nas „vrlo brzo uvodi u sliku, povlačenje sa leve strane, a zatim otvorenost ka desnoj strani. Ta vrsta sheme gde je fokus u levom uglu, korišćena je desetak godina pre Vermera, a on je bio vrlo brzo prihvatio najnoviji metod."

"Iako nigde drugde u njegovom delu ne možemo naći tako izvajanu figuru i tako naizgled opipljive predmete, on je već postao budući slikar enterijera ispunjenih svettlošću", navode iz muzeja. "Efekat zrnastih nanosa nastao primenom tehnike pointillé uočava se na hlebu i korpi" i predstavlja "najistaknutiji" njen primer u Vermerovom slikarskom opusu, a čini se da je koristi da istakne "isijavajuću iskričavu dnevnu svetlost i grube teksture istovremeno."

Vermer je preslikao dve stvari koje su prvobitno bile na slici. Jedna je velika zidna mapa (veb stranica Rajksmuzeuma naziva je slika) iza gornjeg dela ženskog tela. Mapa na zidu nije bila neuobičajena u skromnoj sobi poput hladne kuhinje u kojoj je sluškinja radila teške poslove. Velike mape u Holandiji 17. veka bile su jeftin načine ukrašavanja golih zidova. Prvobitno je naslikao i veliku, uočljivu korpu za odeću (veb stranica Rajksmuzeuma naziva je "korpa za šivanje") blizu dna slike, iza ženine crvene suknje, ali ju je zatim preslikao, što je dovelo do blage promene tona (pentimento) na zidu iza grejača stopala. Korpa je kasnije otkrivena rendgenskom snimkom. Predmeti su uklanjani i sa drugih Vermerovih slika. Neki likovni kritičari smatraju da je uklanjanje možda trebalo da omogući bolji temaatski fokus tih dela.

"Ta rustikalna neposrednost razlikuje se od Vermerovih kasnijih slika", tvrdi Laneri. Mlekarica ima taktilni, visceralni kvalitet - gotovo da možete okusiti gusto, kremasto mleko koje izlazi iz vrča, osetiti hladnu vlagu sobe i uštirkano platno sluškinjine bele kape, dodirnuti njena izvajana ramena i struk u stezniku. Ona nije privid niti apstrakcija, ona nije idealna, svetska domaćica sa Vermerove kasnije slike Mlade žene s vrčem vode niti transcendentna lepotica predstavljena na platnu Devojci sa bisernom minđušom. Ona nije jedra rospija kao na Lejdenovom crtežu. Ona je stvarna - onoliko stvarna koliko to slika može biti."

Tehnika i materijali

Ova slika ima „možda najsjajniji spektar boja među njegovim delima“, navodi se na veb stranici Essential Vermeer. Već u 18. veku engleski slikar i kritičar Džošua Rejnolds pohvalio je delo zbog njegovog upečatljivog kvaliteta. Jedna od odlika Vermerove palete, u poređenju sa njegovim savremenicima, bila je njegova sklonost skupocenom prirodnom ultramarinu (napravljenom od drobljenog lapis lazula) dok su drugi slikari obično koristili mnogo jeftiniji azurit. Pored ultramarina, pigment žute je takođe dominantan u ovom izuzetno svetlom radu (sa znatno manje tamnog i konvencionalnog prenošenja svetlosti od ijednog Vermerovog dela). Oslikavanje belih zidova bio je izazov za umetnike u Vermerovo vreme, pri čemu su njegovi savremenici koristili razne oblike sivog pigmenta. Ovde beli zidovi reflektuju dnevnu svetlost različitog intenziteta, prikazujući efekte neravnomerne teksture na malterisanim površinama. Umetnik je ovde koristio belo olovo, umber i ugalj crnu. Iako je formula bila dobro poznata među žanrovskim slikarima, Vermerovim savremenicima, „možda nijedan umetnik više od Vermera nije mogao tako efikasno da je koristi“, navodi se na veb stranici Essential Vermeer.

Grube crte ženinog lica naslikane su debelim slojevima boje(Impasto). Seme na kori hleba, kao i sama kora, zajedno sa pletenim ručkama korpe za hleb, naslikani su pointillé zrnastim nanosima. Mekani delovi hleba prikazani su tankim spiralama boje, sa malom količinom okera koji se koristi za grube ivica izlomljene kore. Jedan komad hleba s posmatračeve desne strane, a blizu lonca, ima široku traku žute boje, različitu od kore, za koju Kant veruje da ukazuje da je komad bajat. Malena rolna krajnje desno naslikana je gustim, debelim zrnastim nanosima boje koje podsećaju na čvornovatu koru ili koru sa semenom na sebi. Hleb i korpa su, uprkos tome što su bliže gledaocu, naslikani su tako da deluju difuznije od zida koji daje utisak iluzije realizma, sa svojim mrljama, senkama, ekserom i rupom od eksera, ili šavova i kopči na ženskoj haljini, ili blistave, sjajne posude od mesinga koji visi sa zida. Različitost među prozorskim oknima od stakla postignuta je na veoma realističan način, sa pukotinom u jednom oknu (četvrti red odozdo, krajnje desno), koja se reflektuje na drvetu prozorskog okvira. Neposredno ispod tog okna, drugo ima ogrebotinu, na šta ukazuje tanka bela linija. Jedno okno (drugi red odozdo, drugi zdesno) je gurnuto unutra okvira.

Nesklad između objekata na različitim udaljenostima od gledaoca može ukazivati na to da je Vermer koristio kameru opskuru, tvrdi Kantova. Lidtke ističe da je rupica od čiode koja je otkrivena na platnu „zaista probila teoriju kamere opskure. Pomisao da je Vermer crtao kompozicije pomoću nekog optičkog uređaja je prilično naivna kad uzmete u obzir da svetlost traje možda 10 sekundi, a bili su mu potrebni meseci da naslika sliku.” Umesto toga, čioda u platnu je verovatno bila vezana za kanap sa kredom, koju je slikar koristio da bi dobio linije perspektive, rekao je Lidtke u intervjuu 2009. godine.

Glomazni zeleni zaštitni rukavi obojeni su istom žutom i plavom bojom koja se koristi na ostatku ženske odeće, naslikani istovremeno tehnikom mokro na mokro. Široki potezi kojim je naslikana odeća nagoveštavaju grubu, gustu teksturu radne odeće. Za plavu manžetnu korišćena je svetlija mešavina ultramarina i bele boje, sa slojem okera obojenog ispod. Sjajna plava boja suknje ili keselje pojačana je glazuranjem (tankim, prozirnim gornjim slojem) iste boje. Glaziranje pomaže da se ukaže na to da je plavi materijal od manje grube tkanine od žutog gornjeg dela, tvrdi Kantova.

Poreklo

Piter van Ruijven (1624–1674), Vermerov pokrovitelj iz Delfta (i po njegovoj smrti vlasnik dvadeset i jednog Vermerovog dela), verovatno je kupio sliku direktno od umetnika. Lidtke sumnja da je pokrovitelj naručio sliku sa tom temom. Kasnije je vlasništvo prešlo na njegovu udovicu Mariju de Knuit, potom na njihovu ćerku Magdelenu van Ruijven (1655—1681), i potom na zeta Jakova Disijea (1653—1695), a izvršilac njegovog zaveštanja prodao je tu sliku zajedno sa drugim Vermerovim slikama 1696. godine. Zapisi o toj aukciji opisali su Mlekaricu kao „izuzetno dobru“, a delo je postiglo drugu najvišu cenu u prodaji (175 guldena, koju je premašio samo Pogled na Delft sa 200 guldena).

Na aukciji 1765. godine, sliku je prodao Lendert Piter de Neufvil. „Čuvena Mlekarica Vermera iz Delfta”, prošla je kroz najmanje pet amsterdamskih kolekcija pre nego što je postala vlasništvo, one koju je Metropolitenski muzej umetnosti nazvao „jednom od velikih kolekcionara holandske umetnosti”, Lukrecije Johan van Vinter (1785–1845). Godine 1822. Lukrecija se udala u porodicu Siks, takođe kolekcionare, a 1908. njena dva sina su sliku prodala (kao deo čuvene kolekcije Siks od trideset devet radova) Rajksmuzeumu, koji je radove nabavio uz podršku holandske vlade i Rembrantovog udruženja, ali ne pre javne svađe i intervencije Staleške skupštine Holandije.

Izložbe

Slika je izlagana u zapadnoj Evropi i u Sjedinjenim Američkim Državama. Bila je deo amsterdamske izložbe „starih majstora” 1872. godine za Arti et Amicitiae, društvo vizuelnih umetnika i ljubitelja umetnosti, a 1900. godine bila je deo izložbe Gradskog muzeja u Amsterdamu (Stedelijk Museum Amsterdam). Ostale evropske izložbe bile su u Kraljevskoj akademiji umetnosti u Londonu 1929. godine („Izložba holandske umetnosti“), Nacionalnoj galeriji Že de Pom u Parizu 1921. godine ("Holandska izložba: Stare i moderne slike, akvareli i crteži"), Muzeju Bojmans van Beningena u Roterdamu 1935. godine („Vermer, poreklo i uticaj: Fabritius, De Hoh, De Vit“).

Izložena je na Svetskom sajmu u Njujorku 1939. godine, i zbog izbijanja Drugog svetskog rata tokom sajma i zbog nemačke okupacije Holandije, slika je ostla u SAD sve dok Holandija nije oslobođena. Za to vreme izlagana je u Detroitskom Institutu za umetnost u Mičigenu (muzeju u kojem je radio kustos izložbe Svetskog sajma), a uvrštena je u kataloge izložbi tog muzeja iz 1939. i 1941. godine. Tokom rata delo je takođe prikazano u Metropoliten muzeju umetnosti u Njujorku, gde je, kako tvrdi Lidtke, ostalo do 1944. godine. Slika je prikazana na izložbi u Kunsthaus u Cirihu 1953. godine, a sledeće godine otputovala je u Italiju na izložbu u Palacio dela Esposizione u Rimu i Palacio Reale u Milanu. Bila je deo izložbe na Maurichejsu Hagu 1966. godine i Muzeju Oranžeri u Parizu. Slika je 1999. i 2000. godine bila u Nacionalnoj umetničkoj galeriji u Vašingtonu radi izložbe „Johanes Vermer: Umetnost slikanja“, a bila je deo izložbe „Vermer i Delftska škola“ u Nacionalnoj galeriji u Londonu od 20. juna do 16. septembra 2001. godine (nije se pojavila u Metropolitenskom muzeju umetnosti na istoj izložbi, ranije te godine).

Slika je vraćena u Njujork 2009. godine, povodom 400. godišnjice istorijskog putovanja Henrija Hadsona (od Amsterdama do Menhetna), i bila je u centaru izložbe Metropolitens muzeja umetnosti, pored drugih pet Vermerovih dela iz muzeja i slika holandskih majstora zlatnog doba.

Slika je izložena putem interneta u visokokvalitetnoj digitalnoj verziji nakon što su kustosi muzeja utvrdili da su mnogi ljudi mislili da je nekvalitetna žućkasta verzija slike koja kruži internetom dobra reprodukcija slike.

Vidi još

• Zlatno doba holandskog slikarstva
• Žena koja čita pismo (Vermer)
• Devojka sa bisernom minđušom

Literatura

• Liedtke, Walter; Plomp, Michiel C.; Ruger, Axel (2001). Vermeer and the Delft School. New Haven and London: Yale University Press. str. 372, 374. ISBN 0-87099-973-7. 

Monografije

• Bonafoux, Pascal; Johannes Vermeer van Delft (1992). Vermeer. New York: Konecky & Konecky. ISBN 978-1-568-52308-8. OCLC 249850444. 
• Cant, Serena; Jan Vermeer van Delft (2009). Vermeer and His World, 1632-1675. London: Quercus. ISBN 978-1-849-16005-6. OCLC 699202293. 
• Franits, Wayne E. (2001). The Cambridge Companion to Vermeer. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65330-5. OCLC 45284708. 
• Franits, Wayne E. (2004). Dutch Seventeenth-Century Genre Painting: Its Stylistic and Thematic Evolution. New Haven, Conn: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10237-6. OCLC 473754188. 
• Gaskell, Ivan, and Michiel Jonker. Vermeer Studies: [Proceedings of the Symposia "New Vermer Studies" Held in 1995 in Washington, and in 1996 in The Hague]. Washington: National Gallery of Art, 1998. Vol. 55. ISBN 978-0-300-07521-2.
• Gowing, Lawrence; Vermeer, Johannes (1997). Vermeer. Berkeley, Calif: University of California Press. ISBN 978-0-520-21276-3. OCLC 36857459. 
• Henderson, Jasper, Victor Schiferli; Richards, Lynne (2011). Vermeer: The Life and Work of a Master. Amsterdam: Rijksmuseum. ISBN 978-9-086-89068-2. OCLC 763023437. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza) - Translated from the Dutch from Lynne Richards.
• Koningsberger, Hans (1985). The World of Vermeer, 1632-1675. Time-Life Library of Art. series. Amsterdam: Time-Life Books. ISBN 978-0-900-65858-7. OCLC 13302281. 
• Metropolitan Museum of Art (New York, N.Y.), and Liedtke, Walter A. The Milkmaid by Johannes Vermeer / Walter Liedtke. New York: The Metropolitan Museum of Art, 2009 OCLC 839735356
• Plomp, Michiel; et al. (2001). Vermeer and the Delft School / Walter Liedtke. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-0-870-99973-4. OCLC 819761194. 
• Pollock, Griselda (1999). Differencing the Canon Feminist Desire and the Writing of Art's Histories. London: Routledge. ISBN 978-1-135-08440-0. OCLC 842262336. 
• Rand, Harry. 1998. "Wat maakte de 'Keukenmeid' van Vermeer?" Bulletin Van Het Rijksmuseum. 46, no. 2-3: 275-278. ISSN 0165-9510 OCLC 772557024
• Schama, Simon (1987). The Embarrassment of Riches: An Interpretation of Dutch Culture in the Golden Age. New York: Knopf. ISBN 978-0-394-51075-0. OCLC 14132010. 
• Vermeer, Johannes, and Taco Dibbits. Milkmaid by Vermeer and Dutch Genre Painting Masterworks from the Rijksmuseum Amsterdam: Exhibition, The National Art Center, 26 September-17 December 2007. Tokyo: Tokyo Shimbun, 2007. OCLC 690709724 - 2007 exhibition catalog
• Wheelock, Arthur K. (1995). Vermeer & the Art of Painting. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-06239-7. OCLC 31409512. 
• Wheelock, Arthur K.; Vermeer, Johannes (1997). Vermeer: The Complete Works. New York: H.N. Abrams. ISBN 978-0-810-92751-3. OCLC 36178954. 

Мултимедија

• Liedtke, Walter. Special Exhibition: Vermeer’s Masterpiece, The Milkmaid on Vermeer’s Masterpiece The Milkmaid exhibit (September 10, 2009 – November 29, 2009). Audio. Includes transcript.
• Liedtke, Walter. Vermeer’s Masterpiece The Milkmaid: Discreet Object of Desire: A Curatorial Talk by Walter Liedtke, Curator, Department of European Paintings, The Metropolitan Museum of Art, New York. September 26, 2009. Video. (72 min)
• Lopate, Leonard. [http://www.wnyc.org/story/59185-vermeers-the-milkmaid/ Vermeer's The Milkmaid, The Leonard Lopate Show. WNYC. September 18, 2009. Audio interview with Walter Liedtke, curator of a Vermeer exhibit. (18 min)

Spoljašnje veze

• The Milkmaid at Rijksmuseum Amsterdam
• Vermeer's Masterpiece: The Milkmaid at The Metropolitan Museum of Art - 2009 Vermeer exhibition
• The Milkmaid at Essential Vermeer - detailed, interactive analysis on The Milkmaid
• Johannes Vermeer, The Milkmaid at ColourLex