Mongolske invazije na Anadoliju

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mongolske invazije na Anadoliju
Deo Deo Mongolskih invazija na Zapadnu Aziju i osvajanja Kublaj kana

Mongolske invazije na Anadoliju, 1231-1232, 1242-1243
Vreme1241-1335
Mesto
Anadolija
Ishod Pobeda Mongola, Rumski sultanat je postao vazalska država Mongola
Sukobljene strane
Rumski sultanat
begovi Anadolije		 Mongolsko carstvo
Ilkanat

Mongolske invazije na Anadoliju dogodile su se u različita vremena, počev od invazije 1241–1243. koja je kulminirala bitkom kod Kose Daga. Stvarnu vlast nad Anadolijom imali su Mongoli nakon što su se Seldžuci predali 1243. do pada Ilkanata 1335.[1] Pošto se sultan Seldžuka nekoliko puta pobunio, 1255. godine Mongoli su krstarili kroz centralnu i istočnu Anadoliju. Garnizon Ilkanata bio je smešten u blizini Ankare.[2][3] Timurova invazija ponekad se smatra poslednjom invazijom Mongola na Anadoliju.[4] U Turskoj se i dalje mogu videti ostaci mongolskog kulturnog nasleđa, uključujući grobnice mongolskog guvernera i sina Hulagu-kana.

Do kraja 14. veka, većinu Anadolije kontrolisali su razni anadolski begovi (bejlici) zbog propasti dinastije Seldžuka u Rumu. Turkmenski begovi bili su pod kontrolom Mongola zbog propadanja seldžučkih sultana.[5][6] Begovi nisu kovali kovanice u ime svojih lidera, dok su ostali pod sizerenstvom Ilkanida.[7] Osmanski vladar Osman I bio je prvi turski vladar koji je kovao novčiće u svoje ime 1320-ih, jer postoji legenda „Kovao ga je Osman, sin Ertugrula“.[8] Budući da je kovanje kovanica u islamskoj praksi bilo prerogativ koji je priznat samo za suverene, može se smatrati da su Osmanlije postale nezavisne od mongolskih Kanova.[9]

Rani odnosi[uredi | uredi izvor]

Mapa koja prikazuje podelu Vizantijskog carstva na Latinsko carstvo, Nikejsko carstvo i Epirsku despotovinu pre mongolskog osvajanja.

U 12. veku Vizantijsko carstvo je ponovo uspostavilo kontrolu u zapadnoj i severnoj Anadoliji. Posle osvajanja Konstantinopolja 1204. godine od strane latinskih krstaša, uspostavljene su dve vizantijske države kontinuiteta Nikejsko carstvo i Epirska despotovina. Treće, Trapezuntsko carstvo, stvorio je Aleksije I Trapezuntski nekoliko nedelja pre osvajanja Carigrada. Od ove tri države naslednice, Trapezund i Nikeja bile su u blizini Mongolskog carstva. Tada je kontrola Anadolije bila podeljena između grčkih država i seldžučkog Rumskog sultanata, sa vizantijskim posedima koji su se postepeno smanjivali.

Mongolsko carstvo je osvojilo Persiju 1230; Čormagan je postao vojni guverner. Tada nije bilo neprijateljstava sa Turcima Seldžucima. Kejkubad (tur. Keykûbad) I i njegov neposredni naslednik Kejhusrev (tur.Keyhüsrev) II bili su u vazalskom odnosu sa Velikim Ogataj-kanom.[10][11] Ogataj je umro 1241. godine, a Kejhusrev je iskoristio priliku da se odrekne svog vazalstva, verujući da je dovoljno jak da se odupre Mongolima. Čormaganov naslednik Bajdžu Nojan pozvao ga je da obnovi svoju potčinjenost: da lično ode u Mongoliju, preda taoce i prihvati mongolske kontrolore (Darughachi). Kada je sultan odbio, Bajdžu je objavio rat. Seldžuci su napali Kraljevinu Gruziju, vazala Mongolskog carstva.

Pad Erzuruma[uredi | uredi izvor]

Bajdžuova vojska napala je Erzurum zbog neposlušnošti Kejhusreva 1241. godine. Pre napada, Bajdžu je zahtevao pokornost. Stanovnici grada vređali su mongolskog izaslanika kojeg je on poslao. Pošto je grad odlučio da se odupre i prkosi mongolskoj diplomatiji, Mongoli su ga opsedali. Za dva meseca Mongoli su zauzeli Karin i kaznili njene stanovnike. Svestan moći Seldžuka u Anadoliji, Bajdžu se vratio u Mugansku ravnicu bez daljeg napredovanja.

Borba u Erzurumu[uredi | uredi izvor]

Bajdžu je 1243. napredovao do Erzuruma sa kontingentom gruzijskih i jermenskih ratnika pod Avagom i Šanšeom. Opkolili su grad Erzurum kada je njegov guverner Jakut odbio da ga preda. Uz pomoć dvanaest katapulta Bajdžu je upao u Erzurum. Kada su mu javili o napadu na Erzurum, Kejhusrev je pozvao svoje oružane snage iz Konije. Prihvatio je izazov tako što je poslao ratnu poruku, prkoseći Bajdžu da je njegova vojska zauzela samo jedan od njegovih mnogih gradova.

Kose Dag[uredi | uredi izvor]

Mongolska vojska goni Seldžuke u bici kod Kose Daga 1243.

Seldžučki sultan sklopio je savez sa svim narodima koji su ga okruživali. Kralj jermenskog kraljevstva Kilikije obećao mu je da će poslati kontingent; međutim, nije sigurno da su se zaista uključili u njegovu borbu sa Mongolima. Kejhusrev je dobio vojnu podršku Trapezuntskog carstva i ajubidskog sultana kod Alepa, a i Franci plaćenici su učestvovali u pohodu.[12] Zbog malo pouzdanih informacija teško je izmeriti protivničke trupe. Ali sila Seldžuka bila je veća od Mongolske.

Kejhusrev je napredovao od Konije oko 320 km do Kose Daga. Mongolska vojska je ušla u to područje u junu 1243. godine i čekala pohod Seldžuka i njihovih saveznika. Rana faza bitke bila je neodlučna. Sultanove snage pretrpele su veće žrtve i on je odlučio da se noću povuče. Goneći ga, Bajdžu je na svom putu potčinio Erzindžan, Divrigi i Sivas.

Mongoli su svoj logor postavili u blizini Sivasa. Mongoli su prodrli u Kajseri i posle kratkog otpora, osvojili su ga. Čuvši za katastrofu u Kose Dagu, Hetum I jermenskog Kraljevstva Kilikije se brzo pomirio sa Mongolima 1243. godine i poslao je svog brata Sembata na mongolski dvor Karakorum 1247. godine kako bi pregovarao o savezu sa mongolskim carem Gujuk-kanom.

Sivaški mir[uredi | uredi izvor]

Kontrola Mongolskog carstva nad Anadolijom 1265.[13]

Kejhusrev je poslao delegaciju na čelu sa svojim vezirom do Bajdžua, shvatajući da bi dalji otpor samo proizveo veliku katastrofu. Bajdžu je ponudio uslove zasnovane na ponovnoj pokornosti, a Sultan je bio obavezan da svake godine plaća danak u zlatu, svili, kamilama i ovcama nesigurnih količina. Skoro polovina sultanata Rum postala je okupirana zemlja. Trapezuntsko carstvo postalo je pokorno mongolskom Kanu, plašeći se potencijalne kaznene ekspedicije jer su učestvovali u bici kod Kose Daga.[14]

U Nikejskom carstvu Jovan III Duka Vatac pripremao se za nadolazeću mongolsku pretnju. Međutim, Vatac je poslao izaslanike kod Gujuk-kana i Mongke-kana. Mongolsko carstvo nije nanelo štetu njegovom planu za povratak Carigrada iz ruku Latina koji su takođe poslali svog izaslanika Mongolima. Vatacovi naslednici, carevi dinastije Paleolozi obnovljene Vizantije, napravili su savez sa Mongolima, davali su svoje princeze u brakove sa mongolskim kanovima.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Josef W. Meri, Jere L. Bacharach Medieval Islamic Civilization: A–K, index, p. 442
  2. ^ H. M. Balyuzi Muḥammad and the course of Islám, p. 342
  3. ^ John Freely Storm on Horseback: The Seljuk Warriors of Turkey, p. 83
  4. ^ „A coalition of the willing, the friends of freedom?”. Hürriyet Daily News. 27. 1. 2003. Arhivirano iz originala 30. 07. 2020. g. Pristupljeno 29. 1. 2015. 
  5. ^ Mehmet Fuat Köprülü, Gary Leiser The origins of the Ottoman empire, p. 33
  6. ^ Peter Partner God of battles: holy wars of Christianity and Islam, p. 122
  7. ^ Osman's Dream: The History of the Ottoman Empire, p. 13
  8. ^ Artuk-Osmanli Beyliginin Kurucusu, 27f
  9. ^ Pamuk A Monetary history, pp. 30–31
  10. ^ D. S. Benson, The Mongol Campaigns in Asia, p. 177
  11. ^ C. P. Atwood, Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire, p. 555
  12. ^ Claude Cahen, Pre-Ottoman Turkey: a general survey of the material and spiritual culture and history, trans. J. Jones-Williams, (New York: Taplinger, 1968) p. 137.
  13. ^ Shepherd, William R. Historical Atlas, 1911.
  14. ^ Peter Jackson, The Mongols and the West, p. 103
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Монголске_инвазије_на_Анадолију&oldid=26943507”