Нацрт:Živojin Lazić
 | {{преместити|{{замени:PAGENAME}}}}. Proverite da li je nacrt referenciran i jesu li ispunjene opšte stilske smernice pre nego što ga zatražite premeštanje u prostor članaka. Pronađi izvore: "Živojin Lazić" — Gugl vesti · Gugl novine · Gugl knjige · Gugl akademik · HB · JSTOR · Gugl besplatne slike · WL Poslednju izmenu ove stranice objavio je urednik Kizule (razgovor | doprinosi) na datum 21. novembar 2023. u 12:09. (osveži) |
 | Ovaj članak sadrži spisak literature (štampane izvore i/ili veb-sajtove) korišćene za njegovu izradu, ali njegovi izvori nisu najjasniji zato što ima premalo izvora koji su uneti u sam tekst. Molimo vas da poboljšate ovaj članak tako što ćete dodati još izvora u sam tekst (inlajn referenci). |
 | Tema ili stil (ili oboje) ovog članka ili jednog njegovog dela nisu enciklopedijski. Molimo vas da pogledate šta Vikipedija nije i pokušate da ovaj članak približite enciklopedijskim kriterijumima. Takođe vas molimo da ostavite objašnjenje svojih izmena na stranici za razgovor ovog članka. |
 | Moguće kršenje licence. Za ovaj članak se pretpostavlja da krši licencu o autorskim pravima. Ukoliko se u skorije vreme ne pošalje pismo vebmasteru sajta sa koga je sadržaj preuzet (https://prvisvetskirat.rs/licnosti/ucesnici-ratova/zivojin-lazic/), ovaj članak će biti obrisan. Pogledajte i stranu Problemi s licencom ili stranu za razgovor. |
| Živojin Lazić | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 25. oktobar 1893. |
| Mesto rođenja | Sanković, kod Mionice, Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 4. februar 1987. (93 god.) |
| Mesto smrti | Valjevo, SR Srbija, SFR Jugoslavija |
| Vojna karijera | |
| Vojska | |
Živojin Lazić Solunac (Sanković kod Mionice, 25. oktobar 1893 — Valjevo, 4. februar 1987) bio je mitraljezac u Prvom svetskom ratu. U Vojsku Kraljevine Srbije je stupio januara 1914. godine u 3. četu 3. bataljona Petog šumadijskog puka u Valjevu. Ovde je ostao dva meseca da bi posle toga bio raspoređen za baštovana sve do mobilizacije 14. jula 1914. godine.[1]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Po objavljivanju rata raspoređen je u 3. četu 3. bataljona Sedamnaestog puka u Valjevu. Prvi susret sa neprijateljskom vojskom je imao 28. jula kada je Austrijska vojska napala Šabac. Njegov vod je transformisan u strelce i pridružen četi koju je predvodio potporučnik Sava Mirosavljević.
Tada je i prvi put ranjen kod Kurtovića zabrana, posle pet sati borbe sa protivničkim streljačkim vodom nemačke vojske. U Valjevu i Kragujevcu je ležao u bolnicama sve do oktobra. Po povratku na položaj u Kostajniku suočio se sa prvom strahotom naroda u izbeglištvu iz Gučeva, Cera i Kostajnika.
Prvu malu pobedu je okusio 3. novembra kod Valjeva, posle čega je dobio dozvolu da poseti kuću sa svoja dva druga. Čim su stigli do sela Mušića iznenadila ih je nemačka četa koju su uspeli da razoružaju sa jednom puškom i dve ručne bombe.
1915[uredi | uredi izvor]
Na Božić je oboleo od tifusa, pa se u vojsku vratio tek u maju 1915. godine.
Svoju četu je našao u Valjevu, a odatle su krenuli ka Vlasini i tu se sreo sa bugarskom vojskom, međutim nije došlo do sukoba jer bugarski vojnici nisu hteli da se bore protiv Srba. Tu je ostao sve do 30. septembra.
Na Kosovo je stigao 27. oktobra da bi boreći se posle skoro mesec dana stigao u Plav, gde je streljano 25 vojnika, njegovih drugova. Krijući se po kućama napredovali su do Skadra gde su stigli 19.12.1915. godine.
1916[uredi | uredi izvor]
U Drač stiže 10. januara baš kada nemačka eskadrila bombarduje Drač. Srpska artiljerija je branila Drač uz pomoć italijanske artiljerije. Ostao je sve do 14. januara kada je njegovu četu francuska vojska prebacila na Ipsos (Grčka).
Za Krf su krenuli 8. marta. Tamo je njegova četa dobila novog komandanta Dragoljuba Protića kome je Živojin postao ordonans (mlađi oficir dodeljen na službu višem oficiru, radi izvršavanja njegovih naređenja). U jednom selu do Krfa, San Matijas, vidi spomenik poginulima iz Drinske divizije na kojem je pisalo: “Na humkama u tuđini neće srpsko cveće nići. Poručite našoj deci, nećemo im nikada stići. Pozdravite otadžbinu, poljubite srpsku grudu! Spomen borbe za slobodu neka ove humke budu.”, piše o tome u svom ratnom dnevniku.[2]
Tu ostaje sve do 9. maja - Nikoljdan (Slava koju Živojin slavi) kada kreću za Solun.
Prvog septembra se pridružuju borbi pod Kajmakčalanom, a već drugog je na Kajmakčalanu na koti od 2.225 metara. Teškom mukom su odbijali napade Bugarske vojske sve do 12. septembra kada su 5. i 17. (njegov) puk doživeli velik poraz, ali Živojin uspeva nekako da ranjenog komandira Dragoljuba Protića odvuče preko bugarskih rovova sve do jednog od savezničkih bataljona srpske vojske. Tu se pridružuje u ponovnom napadu sve do 16. maja kada ih je zamenio sedmi puk. Na Kajmakčalanu je ostao sve do 27. maja.
1917[uredi | uredi izvor]
Novu Godinu je dočekao u rovu na Miletinoj Kosi. Na stražarskom mestu je bio sve do 18. januara kada je pripao mitraljeskom odeljenju Šestog puka Drinske divizije. Poslat je na položaj Rovska kosa gde se borio protiv bugarske artiljerije sve do prvog marta kada se ponovo vraća na Miletinu Kosu zbog obuke na mitraljezima. Odmah je vraćen na prethodni položaj gde je danima bio u rovu pored mitraljeza. Tu je i Uskrs proslavio. Osmog aprila je skoro ceo puk dobio smenu sem njegovog odeljenja. Sve do 8. juna su se branili kako od bugarske artiljerije, tako i od nemačkih aviona.
1918[uredi | uredi izvor]
01.01.1918. ga je zatekla na položaju Mečka kod Sokolca, još jedna Nova Godina u rovu. Sve do 28. februara su se smenjivali dani tišine i granatiranja kada je u pomoć stigla engleska teška artiljerija. Sredinom avgusta meseca biva pohvaljen Naredbom A.Đ. B. 54/33 i 114189 za učešće u borbama na Čeganskim planinama - Borba kod Čegana.
06.09.1918. uspevaju da zaposednu Sokolac i Okruglu Čuku, utvrđene položaje koje je bugarska vojska držala pune tri godine. Već sutradan se priključuju borbi kod Crne reke. Jedanaestog prelazi u prve borbene redove, a već trinaestog su zarobili nemački Jegerovski bataljon.
Povratak kući[uredi | uredi izvor]
Napokon, 23. oktobra stiže kući posle teške četiri godine. Već posle tri dana mora dalje za Pečuj gde ga raspoređuju za Mostar gde je ostao na obuci sve do 7. februara 1920. godine kada je pušten na neodređeno odsustvo.
Šest godina rata i vojske bez prekida.
1974[uredi | uredi izvor]
Živojin odlazi na Kajmakčalan, da oda poštu palim drugovima. Putovao je 23 dana, ne koristeći nikakav prevoz u svojoj osamdesetoj godini.
1985[uredi | uredi izvor]
Posle više od 70 godina u devedeset prvoj, Živojin Lazić odlazi u kasarnu 17. puka u Valjevu. Ovaj put Živojin je pošao u misiju mira - u kasarnu JNA u Valjevu, gde je i sam prvi put ušao u vojnu službu domovine, odakle je otišao u rat. Po ovome je snimljen i dokumentarni film Priča o Živojinu.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Živojin Lazić”. Amanet. Arhivirano iz originala 7. 11. 2017. g.
- ^ „Ratni dnevnik”. Arhivirano iz originala 24. 09. 2015. g. Pristupljeno 26. 04. 2016.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Belić-Koročkin-Davidović, Mirjana; Davidović, Radivoje (2023). Amanet — u spomen na Živojina Lazića, ratnika iz Velikog rata 1914—1918. Beograd: Čigoja štampa. ISBN 978-86-531-0910-3. COBISS.SR 127467529.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Zov Trube na sajtu YouTube
- Priča o Živojinu na sajtu YouTube
{{DEFAULTSORT:Лазић, Живојин}} [[Категорија:Рођени 1893.]] [[Категорија:Умрли 1987.]] [[Категорија:Мионичани]] [[Категорија:Солунски борци]] [[Категорија:Српски војници у Првом светском рату]] [[Категорија:Војска Краљевине Србије]]