Pređi na sadržaj

Nićifor II Orsini

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nićifor II Orsini
Lični podaci
Datum rođenja1328.
Datum smrti1359.
Mesto smrtiAheloj, Etolija
Porodica
SupružnikMarija Kantakuzin, Teodora
RoditeljiJovan II Orsini
Ana Paleologina
DinastijaOrsini
Epirski despot
Period1335−1338
PrethodnikJovan II Orsini
NaslednikJovan Anđeo (sevastokrator)
Vladar Epira i Tesalije
Period1356−1359
PrethodnikPreljub
NaslednikSimeon Siniša Nemanjić

Nićifor II Orsini Duka (grčki: Νικηφόρος Β΄ Δούκας; oko 1328 — umro 1359) je bio vladar Epirske despotovine od 1335. do 1338. i od 1356. godine do svoje smrti.

Mladost

[uredi | uredi izvor]

Nićifor je bio sin despota Jovana II Orsinija i Ane Paleologine[1]. Njegova majka je, navodno, otrovala despota Jovana II Orsinija te ga je Nićifor nasledio kao sedmogodišnje dete (1335). Despina Ana je preuzela namesništvo nad maloletnim sinom. Nije, međutim, uspela da ublaži neprijateljstvo vizantijskog cara Andronika III Paleologa koji napada i 1336. godine, pripaja Epir i Tesaliju. Nakratko će se ove oblasti ponovo naći u sastavu Vizantijskog carstva. Pripajanje plodne Tesalije bilo je veoma značajno za vizantijskog cara sa kojim je srpski kralj Dušan, nakon zaključenja mira 1334. godine, održavao prijateljske odnose. Štaviše, te iste, 1336. godine, vizantijski car i srpski kralj sastali su se u Radovištu na Strumici i zajedno proveli sedam dana. Osvajanjem Epira, Vizantiji je pripala i plodna Janjina. Albanci su iskoristili zauzetost cara Andronika III na jugu Grčke da napadnu vizantijske posede na severu, ali su poraženi 1337. godine. Car Andronik III je pozvao despinu Anu na pregovore 1338. godine, ali je ona odbila da, u ime svoga sina, prihvati vazalne odnose prema Vizantiji i vizantijskog guvernera u Epiru. Car Andronik III je despinu Anu odveo kao taoca. Organizovao je brak između despota Nićifora II Orsinija i Marije Kantakuzin, ćerke svoje desne ruke, Jovana Kantakuzina. Međutim, antivizantijska frakcija plemstva je despota Nićifora II poslala na dvor titularne carice Latinskog carstva, Katarine II Valoa, u Tarent, nadajući se da će izdejstvovati pomoć Anžujaca u ratu sa Vizantijom.

Pobuna i boravak u Carigradu

[uredi | uredi izvor]

Carica Katarina II je 1338. godine, prešla na Peloponez kako bi učvrstila svoj uticaj na Poluostrvu. Nićifora II je povela sa sobom. Na podsticaj carice Katarine II, stanovnici Arte podigli su pobunu protiv vizantijske vlasti u ime Nićifora II Orsinija (krajem 1338). Pobunjenici su zauzeli Artu i proterali vizantijskog guvernera Teodora Sinadina[2]. Nićifor II je prešao u Epir. Međutim, car Andronik III i Jovan Kantakuzin brzo su ugušili pobunu i opseli Nićifora II u Tomokastronu. Garantujući bezbednost, Jovan Kantakuzin je ubedio garnizon da se preda. Nićifora II je, kao svog zeta, nagradio titulom panipersevasta. Nićifor II je odveden u Carigrad gde je ostao uz Kantakuzina tokom građanskog rata (1341-1347). Njegov tast je 1347. godine krunisan za vizantijskog cara te je Nićifor II dobio titulu despota. Od 1351. godine, poverena mu je uprava nad Ainosom i gradovima duž Helesponta.

Vladavina nad Epirom i Tesalijom

[uredi | uredi izvor]
Epirska despotovina između 1315. i 1358. godine

Despot Nićifor II je iskoristio smrt srpskog kesara Preljuba, Dušanovog namesnika u Tesaliji, i u proleće 1356. godine, osvojio Tesaliju, a nešto kasnije iste godine osvojio je i Epir[3]. Tim pokrajinama je vizantijski magnat pripojio i Kefaloniju. Sledeće tri godine vladao je samostalno, nezavisno od Carigrada. To je, dakle, bila obnova grčke, ali ne i centralne vizantijske vlasti. Despot Nićifor II je iz osvojenih oblasti proterao namesnike srpske vlasti, despota Simeona Sinišu Nemanjića, Dušanovog polubrata, i kesarisu Irinu, udovicu kesara Preljuba. Irina se, zajedno sa sinom, sklonila na dvor cara Uroša V koji joj je vratio Preljubovu staru baštinu, Crnu Reku. Despot Simeon nije sledio njen primer već je sakupio četiri do pet hiljada vojnika i zauzeo grad Kostur proglasivši se za cara. Car Simeon Uroš je, potom, zaratio sa Dušanovim naslednikom carem Stefanom Urošem boreći se za primat u Srpskom carstvu[4].

Pogibija

[uredi | uredi izvor]

Despot Nićifor II je želeo da uspostavi bliske veze sa carem Stefanom Urošem V. Zbog toga se razveo od despine Marije Kantakuzin i započeo sa pripremama za ženidbu sa Teodorom, sestrom Dušanove udovice carice Jelene. Albanci su bili nezadovoljni ženidbom despota Nićifora II Orsinija i Jelenine sestre jer je Marija pripadala moćnoj porodici Kantakuzin sa kojom su albanski velikaši bili saveznici. Despot Nićifor II Orsini je odlučio da se suprotstavi Albancima. Sakupio je svoje snage i krenuo na Albance koji su se ustalili u Etoliji, u današnjoj zapadnoj Grčkoj. Albanci su prikupili svoje snage pod vođstvom Petra Ljoše. Bitka je vođena u kasno leto 1359. godine, na reci Aheloj. Albanci su odneli pobedu, a despot Nićifor II Orsini je ubijen u bici. Njegova vojska je uništena. Nakon Orsinijeve pogibije zapretila je opasnost da će Albanci zauzeti sve veće gradove Despotovine. Opasnost je prevaziđena kada je teritorijama kojima je nekada upravljao despot Nićifor II Orsini ovladao car Simeon Siniša Nemanjić, polubrat cara Stefana Dušana. Severne delove Epira poverio je Radoslavu Hlapenu. Car Simeon je Petru Ljoši i Đin Bua Spati dodelio despotske titule, u vizantijskoj hijerarhiji po rangu odmah ispod carske[5]. Time su stvorene dve despotovine: Despotovina Arta i Despotovina Anđelokastro i Lepant[6].

U braku sa Marijom Kantakuzin, despot Nićifor II je imao sina Manojla. Moguće da se radi o Antoniju Kantakuzinu, monahu Meteora 1404. godine.

Porodično stablo

[uredi | uredi izvor]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Matija Orsini
 
 
 
 
 
 
 
8. Ričard Orsini
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. ćerka Jovan Duka
 
 
 
 
 
 
 
4. Jovan I Orsini
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Jovan II Orsini
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Mihailo II Komnin Duka
 
 
 
 
 
 
 
10. Nićifor I Komnin Duka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Teodora od Arte
 
 
 
 
 
 
 
5. Marija Komnin Duka Anđeo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Jovan Kantakuzin
 
 
 
 
 
 
 
11. Ana Paleologina Kantakuzin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Irena Komnin Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
1. Nićifor II Orsini
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Mihailo II Komnin Duka
 
 
 
 
 
 
 
12. Dimitrije Duka Komnin Kutrul
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Teodora od Arte
 
 
 
 
 
 
 
6. Andronik Anđeo Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Mihailo VIII Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
13. Ana Komnin Paleologina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Teodora Dukina Vatacina
 
 
 
 
 
 
 
3. Ana Paleologina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Đorđe Kokalas
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. ćerka Kokalasa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ PLP, 21345. Παλαιολογίνα ῎Αννα.
  2. ^ Nicol 1993, str. 181–182
  3. ^ ISN 1999, str. 566–567
  4. ^ ISN 1999, str. 569.
  5. ^ ISN 1999, str. 574.
  6. ^ Fine 1994, str. 348–51

Literatura

[uredi | uredi izvor]
Epirski despot
1335-1338
Vladar Epira i Tesalije
1356-1359