Oltarna pala iz Trebonja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Agonija u vrtu
Sahranjivanje , 135 × 93 cm, Nacionalna galerija u Pragu
Vaskrsenje, 132 x 92 cm, Nacionalna galerija u Pragu

Oltarna pala iz Trebonja, poznata i kao Vitingauova (nemački) oltarna pala, jedno je od najvažnijih dela evropskog gotičkog panelnog slikarstva. [1] Od originalne velike oltarne slike koju je oko 1380. godine napravio anonimni gotički slikar po imenu Majstor oltarne pale iz Trebonja, sačuvana su tri krila, obojena sa obe strane. Oltarna pala je jedno od dela koje je pomoglo nastanku internacionalnog gotičkog stila (nazvanog lepim stilom u bohemijskim zemljama) i koje je uticalo na razvoj umetnosti u evropskom kontekstu. [2] [3]

Napravljena je za avgustinsku crkvu Svetog Egidija u Trebonju, a sada je deo stalne zbirke srednjovekovne umetnosti Nacionalne galerije u Pragu.

Oltarna pala[uredi | uredi izvor]

Rekonstrukcija[uredi | uredi izvor]

Oltarna pala Trebonj, rekonstrukcija (po Janu Rojtu, 2014)

Tri sačuvana krila verovatno su činila deo velike oltarne slike sa Raspećem kao centralnim delom. Na nedostajućem četvrtom krilu najverovatnije se nalazila scena posle Vaskrsenja Hristovog, na primer Noli me tangere (oltarna slika posvećena Mariji Magdaleni). [4] Jedan broj istraživača se fokusirao na rekonstrukciju rasporeda panela; predložene su varijacije sa centralnom slikom Raspeća, slične manjim delima majstora Trebonjske oltarske radionice i sledbenika (Raspeće iz crkve Svete Barbare, Raspeće iz Višeg Broda [5]), sa skulpturalnim ukrasom ili varijacijom sa dve slike slične kasnijoj Rajhradskoj oltarnoj pali (Raspeće i Hrist koji nosi krst) i oltarnoj pali Graudenc. [6] Zadnja strana krila sa slikama muških i ženskih svetitelja, vidljivih pri zatvaranju oltara, najverovatnije je povezana sa osvećenjem crkve i njenih kapela, kao i sa svecima zaštitnicima reda i svetim moštima koje se čuvaju u crkvi.

Materijal i tehnika[uredi | uredi izvor]

Kvalitet slike oltarne slike Trebonja je bez premca i predstavlja tehnološki vrhunac evropskog slikarstva kasnog 14. veka. [7] Materijal, tehnika slikanja i veličina panela (visina 132 cm, širina 92 cm) isti su na svim sačuvanim pločama. Paneli su sastavljeni od dasaka smrče spojenih klinovima i obostrano obloženih platnom. Podloga je formiranna od osnovnog sloja silikatne gline krupnijeg zrna i drugog sloja fine krede. Pripremni crtež je izveden četkom sa gvožđevim-crvenim pigmentom; urezane linije označavaju samo arhitektonske elemente. Pozlata je izvedena bez polimenta, korišćenjem uljnog vezivnog sredstva. Sve pozlaćene površine imaju istu vrstu perforirane dekoracije. [8] Za razliku od ranijeg slikanja na panelima, slikar je koristio olovno belo podslikavanje samo na određenim mestima, umesto toga modelirao je portrete i draperiju postepenim stvaranjem prozirnih slojeva jajčane tempere. Za vezivanje pigmenata korišćeno je laneno ulje. [9]

Prednja strana[uredi | uredi izvor]

Kompozicijom dominira upečatljiva dijagonala koja odvaja centralnu Hristovu figuru od dve prateće scene: usnulih apostola u prvom planu i Jude koji dovodi vojnike u pozadini. Hristos koji se moli ima kapi krvavog znoja (Jevanđelje po Luki) i anđeo mu daje Čašu gorčine. Razmer Hristovog tela izdvaja se iz likovnog prostora i ne podleže istom poretku kao ostali. Odeven je u braonkastu haljinu pokajnika, a modelovanje u svetlu i svetlosnoj slici potiskuje njenu fizičku supstancu. Prikazan u hijeratskoj perspektivi sa centralnom figurom Hrista, pejzaž je samo prateći deo kompozicije. Međutim, u poređenju sa ranije pojednostavljeno prikazanim kristalnim stenama (ciklus Viši Brod (Hohenfurt)), ovaj pejzaž se približava stvarnosti. Velika pažnja posvećena je modeliranju terena i malim detaljima.

Hrista, koji je prikazan kao gotovo nematerijalna figura umotana u providnu tkaninu, polažu u grob Josif iz Arimateje i Nikodim. Bogorodica, koju podržava sveti Jovan, ima izgled mlade žene. Njena kapa poprskana krvlju podseća na Hristovu muku na krstu. Žena koja stoji sa leve strane je Marija Magdalena, a iza nje Marija Kleofina (Jevanđelje po Mateju i Luki), majka svetog Jakova Mlađeg, okrenuta ka Svetom Jovanu. Sve figure pojedinačno doživljavaju tugu. Ova koncepcija korespondira sa periodom kasnog 14. veka i avgustinskim pokretom Devotio Moderna koji je podsticao vernike da traže ličnu pobožnost.

Hristos u svojoj slavi kao Iskupitelj i levitirajuće božanske manifestacije oslobođen je svake telesne i zemaljske težine. [10] On je nepokretan i postoji van zemaljskog vremena, međutim senka koju baca iza sebe podseća na njegovo ljudsko poreklo. Vaskršnje čudo Vaskrsenja simbolizuju i neprekinuti pečati na sarkofagu. Hristos je živo predstavljen vernicima sudeći po zadivljenim izrazima lica probuđenih stražara.

Ikonografska šema Vaskrsenja sa zatvorenim i zapečaćenim grobom ima književno poreklo. Postala je važna i uticajna posebno kroz tumačenje Svetog Avgustina. [11] Ovo specifično tumačenje može biti i referenca na jednu od uskršnjih propovedi Konrada Valdhauzera. U ovoj kompoziciji dijagonala je potisnuta da bi se stavio veći akcenat na vertikalnu figuru Hrista. Blistave boje sa dominantnom crvenom odorom i svetlost kojom Hristos zrači u kontrastu je sa sivom pozadinom pejzaža u kome se nalaze zemaljske figure. Crvena ima simbolično značenje kao boja Evharistije, kao i kao boja pobede na Hristovom barjaku.

Zadnja strana[uredi | uredi izvor]

Prvobitni raspored je po svoj prilici poštovao nebesku jerarhiju: apostole, muške i ženske svetitelje (ispovednike). Na nedostajućem četvrtom krilu mogli su se nalaziti likovi svetaca mučenika (kao što su Sveti Stefan, Sv. Kalist i Sveti Lavrentije). [12] Lica svetaca imaju individualan izgled, a prikazano je i njihovo psihičko stanje „uzvišene produhovljenosti“. [13] Po svom portretnom karakteru i vremenu nastanka, ova lica imaju mnogo zajedničkog sa bistama Petra Parlera u triforijumu katedrale Svetog Vida. Stilizacija draperije je plastična. Šema boja je simboličnijeg karaktera i nema velikih kontrasta. Tako anticipira internacionalni gotički stil, koji je sinteza preciznog posmatranja i slobodne mašte, individualne karakterizacije i univerzalnog idealizovanog tipa. [14]

Pod arhitektonskim baldahinom sa ukrašenim reljefom prikazane su žene sveci. Same figure nisu čvrsto pričvršćene za zemlju i njihove haljine ne prate njihove figure; umesto toga, oni su labava igra nabora. Likovi predstavljaju periodni ideal ženske lepote i fizionomski su diferencirani. Počasno mesto u centru zauzima Marija Magdalena, kojoj je posvećena oltarska pala. Sveti Egidije je bio svetac kome je posvećena crkva u Trebonju; Sveti Avgustin i Sveti Jeronim (prevodilac Biblije) su poštovani kao Crkveni oci i sveci zaštitnici Avgustinskih kanona.

Slikarski stil[uredi | uredi izvor]

Majstor oltarne slike iz Trebonja sledi raniju sliku majstora Teodorika iz 1360-ih i 1370-ih godina. Takođe sledi zidne slike zamka Karlštejn, posebno iz serije Apokalipsa u kapeli Device Marije. Moguće je da je anonimni Majstor oltarne slike iz Trebonja u početku bio aktivan u radionici majstora Teodorika, gde je takođe učio o francusko-flamanskoj umetnosti. Boja, koja je preovladavala nad crtežom, postala je njegovo glavno izražajno sredstvo. Postepenim nanošenjem providnih slojeva postigao je produbljivanje tona boje.

Istorija oltarske slike[uredi | uredi izvor]

Najverovatnije je Jan od Jenštejna, treći praški arhiepiskop, preporučio slikara Avgustincima u Roudnjicama (Roudnjička Madona) koji su osnovali manastir u Trebonju. Sačuvan je pisani zapis o osvećenju oltarne slike 1378. godine ((A.D. MCCCLXXVIII consecratum est hoc altare...). Oltarna slika je demontirana 1730. godine; na mestu gde je stajala otkrivene su relikvije vezane za osvećenje crkve Svetog Egidija. Pojedinačne ploče su raspršene po manjim crkvama u okolini.

Prve dve table (Maslinska gora, Vaskrsenje) potiču iz crkve u Svetoj Majdaleni kod Trebonja, gde ih je otkrio J.A. Bek (1843); spasao ih je Jan Erazim Vocel (1858). Godine 1872. otkupili su ih grof A. Kaunic i JUDr. K. Šefner za Galeriju slika Društva prijatelja umetnosti rodoljuba. Treći panel iz kapele u Domanjinu, gde je 1895. služio kao oltarna slika, nabavljen je za državnu zbirku 1921. godine.

Srodni radovi[uredi | uredi izvor]

  • Madona između Svetog Vartolomeja i Svete Margarete, Južnočeška galerija Aleš u Hlubokoj nad Vltavom
    Madona između Svetog Vartolomeja i Svete Margarete, Južnočeška galerija Aleš u Hlubokoj nad Vltavom
  • Ustoličena Madona iz Hradec Kralove, Nacionalna galerija u Pragu
    Ustoličena Madona iz Hradec Kralove, Nacionalna galerija u Pragu
  • Bogorodica, Epitaf Jana Jerenskog, Nacionalna galerija u Pragu
    Bogorodica, Epitaf Jana Jerenskog, Nacionalna galerija u Pragu
  • Sveti Vartolomej, Sveti Toma, Epitaf Jana Jerenskog, Nacionalna galerija u Pragu
    Sveti Vartolomej, Sveti Toma, Epitaf Jana Jerenskog, Nacionalna galerija u Pragu

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Royt 2014, str. 13
  2. ^ Kutal A,1972, p. 127
  3. ^ Kateřina Kubínová, in: Petrasová T, Švácha R, 2017, p. 217
  4. ^ Jan Royt, 2014, p. 142-146
  5. ^ Royt J, 2014, pp. 98-99
  6. ^ Royt 2014, str. 142
  7. ^ „Novák A, Mistr třeboňského oltáře. Funkce pojidla ve světelné aktivizaci barevné vrstvy, Technologia Artis 1”. Arhivirano iz originala 02. 01. 2020. g. Pristupljeno 08. 11. 2022. 
  8. ^ Frinta M S, 1998
  9. ^ Adam Pokorný, The master of the Třeboň Altarpiece painting technique, in: Royt J, 2014, s. 239-248
  10. ^ Homolka J, 1979/80, p. 27
  11. ^ Homolka J, 1979/80 p. 31
  12. ^ Royt J, 2014, p. 133-149
  13. ^ Matějček A, 1950, s. 92
  14. ^ Kutal A, 1970, s. 127

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Prof. PhDr. Ing. Jan Royt, PhD, Mistr Třeboňského oltáře (Master of the Třeboň Altarpiece), dissertation thesis to acquire the academic title ‘Doctor of Sciences’ in the history sciences group, Institute of Art History of the Faculty of Arts, Charles University in Prague, Institute of the History of Christian Art, Academy of Sciences of the Czech Republic, 2014
  • Jan Royt, Mistr Třeboňského oltáře, Karolinum Press, Prague. . 2014. ISBN 978-80-246-2261-3.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Mojmír Svatopluk Frinta, Punched Decoration on Late Medieval Panel and Miniature Painting, Maxdorf, Prague, 1998
  • Jaromír Homolka, Poznámky k Třeboňskému mistrovi (Notes on the Třeboň Master), SBORNÍK PRACÍ FILOZOFICKÉ FAKULTY BRNĚNSKÉ UNIVERZITY [Anthology of Works of the Faculty of Arts of Brno University], STUDIA MINORA FACULTATIS PHILOSOPHICAE UNIVERSITATIS BRUNENSIS, F 23/24, 1979/80
  • Přibíková Helena, Mistr Třeboňského oltáře, Pokus o genesi jeho tvorby v českém výtvarném a duchovním prostředí doby Karla IV. [The Master of the Třeboň Altarpiece, An Attempt at Ascertaining the Genesis of His Work in the Bohemian Artistic and Spiritual Milieu of the Era of Charles IV], graduation thesis, Philosophy Faculty of Charles University, 1972
  • Albert Kutal, České gotické umění (Bohemian Gothic Art), Artia/Obelisk, Prague 1972
  • Jaroslav Pešina (ed.), České umění gotické 1350-1420 (Bohemian Gothic Art 1350-1420), Academia, Prague 1970
  • Vladimír Denkstein, František Matouš, Jihočeská gotika (South Bohemian Gothic), SNKLHU Prague, 1953
  • Antonín Matějček, Jaroslav Pešina, Česká malba gotická (Bohemian Gothic Painting), Melantrich, Prague 1950, pp. 89–101
  • Antonín Matějček, Le Maître de Trebon, Les Peintres Célèbres. Geneva-Paris, 1948
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Олтарна_пала_из_Требоња&oldid=26960125”