Pređi na sadržaj

Pol je mrtav

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pol Makartni 2004. godine

„Pol je mrtav“ je urbana legenda i teorija zavere koja tvrdi da je engleski muzičar Pol Makartni iz Bitlsa umro 9. novembra 1966. i da ga je tajno zamenio dvojnik. Glasina je počela da kruži oko 1967. godine, ali je porasla u popularnosti nakon što je objavljena u kampusima američkih koledža krajem 1969. Zagovornici su teoriju zasnivali na uočenim tragovima pronađenim u pesmama Bitlsa i omotima albuma. Lov na tragove pokazao se zaraznim i za nekoliko nedelja postao je međunarodni fenomen.

Prema teoriji, Makartni je poginuo u saobraćajnoj nesreći i da bi poštedeli javnost od tuge, preživeli Bitlsi su ga zamenili pobednikom takmičenja sličnih Makartniju, ponekad identifikovanim kao "Vilijam Kembel", "Bili Širs" ili Vilijam Širs Kembel. Nakon toga, bend je ostavljala poruke u svojoj muzici i omotu albuma kako bi saopštio istinu svojim fanovima. To uključuje pesmu iz 1968. „Glass Onion“, u kojoj Lenon peva „Evo vam još jednog traga / I Am the Walrus“, i naslovnu fotografiju njihovog albuma Abbey Road, na kojoj je Makartni prikazan bos i kako ide u korak sa njegovim kolegama iz benda.

Glasine su se smanjile nakon intervjua sa Makartnijem, koji je bio u osami sa svojom porodicom u Škotskoj, objavljen u časopisu Lajf u novembru 1969. Tokom 1970-ih, ovaj fenomen je bio predmet analize u oblastima sociologije, psihologije i komunikacija. Makartni je parodirao prevaru naslovom i omotom svog albuma uživo iz 1993. "Paul Is Live". Godine 2009. časopis Tajms uključio je „Pol je mrtav“ teoriju zavere u svoj prilog o deset „najtrajnijih svetskih teorija zavere“.

Počeci[uredi | uredi izvor]

Početkom 1967. u Londonu je kružila glasina da je Pol Makartni poginuo u saobraćajnoj nesreći dok se vozio autoputem M1 7. januara. Glasine su povrgnute u februarskom izdanju fanzina The Beatles Book. Makartni je zatim aludirao na glasine tokom konferencije za štampu. Do 1967. godine, Bitlsi su bili poznati po tome što su ponekad uključivali maskiranje prilikom izvođenja svoje muzike.[1] Analiziranje njihovih tekstova za skriveno značenje takođe je postalo popularan trend u SAD. U novembru 1968. objavljen je njihov istoimeni dvostruki LP (takođe poznat kao "Beli album") koji sadrži pesmu „Glass Onion“. Džon Lenon je napisao pesmu i rekao je da je namerno zbunjivao slušaoce stihovima.[2]

Dana 17. septembra 1969. Tim Harper, urednik studentskih novina Drejk Univerziteta u De Mojnu, Ajova, objavio je članak pod naslovom „Da li je Bitl Pol Makartni mrtav?“ Članak se bavio glasinama koje su kružile u kampusu i koje su citirale tragove sa nedavnih albuma Bitlsa, uključujući poruku koja se tumači kao „Uključi me, mrtvače“, koja se čuje kada se pesma sa Belog albuma „Revolucija 9“ pušta unazad. Takođe se pominje zadnja strana albuma Sgt. Pepper, gde su svi Bitlsi osim Makartnija fotografisani okrenuti prema gledaocima, i prednja strana Magical Mystery Tour, koja prikazuje jednog neidentifikovanog člana benda u odelu drugačije boje od ostala tri. Prema muzičkom novinaru Merelu Nodenu, ovaj članak je bio prvi koji je objavio članak o teoriji „Pol je mrtav” i dodao: „Mnogi od nas, zbog Vijetnama i takozvanog establišmenta, bili su spremni, voljni i sposobni da poveruju u bilo koju vrstu zavere.“[3]

Krajem septembra 1969. godine, Bitlsi su objavili album Abbey Road pošto su bili u procesu raspuštanja. Dana 10. oktobra, službenik za štampu Bitlsa, Derek Tejlor, odgovorio je na glasine rekavši: „Nedavno smo dobili poplavu upita o izveštajima da je Pol mrtav. Godinama smo dobijali takva pitanja o naravno, ali u poslednjih nekoliko nedelja dobijali smo ih u kancelariji i kući noću i danju. Čak dobijam telefonske pozive od disk džokeja i drugih u Sjedinjenim Državama." Tokom ovog perioda, Makartni se osećao izolovano od svojih kolega iz benda u svom protivljenju njihovom izboru poslovnog menadžera, Alena Klajna, i uznemiren zbog Lenonove privatne objave da napušta grupu. Sa rođenjem njegove ćerke Meri krajem avgusta, Makartni se povukao da bi se fokusirao na svoj porodični život. Dana 22. oktobra, na dan kada je glasina „Pol je mrtav“ postala međunarodna vest, Makartni, njegova supruga Linda i njihove dve ćerke otputovale su u Škotsku da provedu vreme na njegovoj farmi blizu Kembeltauna.[4]

Porast glasina[uredi | uredi izvor]

Dana 12. oktobra 1969. godine, sagovornik detroitske radio stanice VKNR-FM rekao je disk džokeju Rasu Gibu o glasinama i tragovima. Gib i drugi sagovornici su zatim razgovarali o glasinama narednih sat vremena, tokom kojih je Gib ponudio dalje potencijalne tragove. Dva dana kasnije, Mičigen dejli objavio je satiričnu recenziju albuma Abbey Road studenta Univerziteta u Mičigenu Freda Labura, koji je slušao razgovore u Gibovoj emisiji, pod naslovom „Makartni mrtav; novi dokazi izneti na videlo“. U njemu su identifikovani različiti tragovi navodne Makartnijeve smrti na omotima albuma Bitlsa, posebno na omotu ovog albuma. Labur je kasnije rekao da je izmislio mnoge tragove i bio je zapanjen kada su tu priču prenele novine širom Sjedinjenih Država. Noden piše da je „Vrlo brzo, svaki univerzitetski kampus, svaka radio stanica, imala svog stalnog stručnjaka.“ Deotroitska radio stanica je dodatno podstakla glasine svojim dvosatnim programom "Zavera Bitlsa", koji je prvi put emitovan 19. oktobra. Ova emisija je nazvana "zloglasnom i, "prevarom". Ras Gib je ovom emisijom doneo ogroman publicitet Radiju. [5]

Priču su ubrzo preuzele više mejnstrim radio stanice u oblasti Njujorka. U ranim satima 21. oktobra, disk džokej Robi Jonge je više od sat vremena raspravljao o glasinama, pre nego što je povučen zbog razbijanja formata. U to doba noći, VABC-ov signal je pokrivao široko područje slušanja i mogao se čuti u 38 američkih država, a ponekad i u drugim zemljama. Iako je pres služba Bitlsa demantovala te glasine, Makartnijevo atipično povlačenje iz javnog života doprinelo je njihovoj eskalaciji. Vin Skelsa, student emiter 1969. godine, kasnije je rekao da je eskalacija bila indikacija kontrakulturnog uticaja Boba Dilana, Bitlsa i Rolingstonsa, jer je: „Svaka njihova pesma – počev od kraja 1966 – postala je lična poruka, vredna beskrajnog preispitivanja... bile su smernice kako da živite svoj život.“[6]

VMCA je 23. oktobra poslao Aleksa Beneta u u London u kancelarije menadžera Bitlsa kako bi produžio njegovo prošireno izveštavanje o teoriji „Pol je mrtav“. Tamo je Ringo Star rekao Benetu: „Ako će ljudi verovati u to, poverovaće. Mogu samo da kažem da to nije istina.“ U radio intervjuu sa Džonom Smolom iz VKNR, Lenon je rekao da su glasine bile glasine i da su one bile dobar publicitet za album. Na Noć veštica 1969, radio u Njujorku emitovao je program pod naslovom "Pol Makartni je živ i zdrav - možda", koji je analizirao tekstove Bitlsa i druge tragove. DJ-evi VKBV zaključili su da je obmanu „Pol je mrtav“ izmislio Lenon.[7]

Pre kraja oktobra 1969, nekoliko izdanja ploča je iskoristilo fenomen Makartnijeve navodne smrti. Među njima su „Balada o Polu“, „Brat Pol“, "Tako dugo Pol" od Verblija Finstera, "Svi smo mi Pol" (Deo prvi i drugi)". Druga pesma je bila „Sveti Pol“ Terija Najta, koja je bila manji hit u junu te godine, a kasnije su je prihvatile radio stanice kao omaž „pokojnom Polu Makartniju“. Prema pisanju U izveštaju u Bilbord magazinu početkom novembra, Shelby Singleton Productions planira da izda dokumentarni LP radio segmenata koji raspravljaju o ovom fenomenu. U Kanadi, Polydor Records je iskoristio glasinu za album obrađenih pesama Bitlsa sa Tonijem Šeridanom, koristeći omot na kome su bile četiri sveće, od kojih je jedna upravo ugašena.[8]

Premisa[uredi | uredi izvor]

Zagovornici teorije su tvrdili da se 9. novembra 1966. Makartni posvađao sa svojim kolegama iz benda tokom snimanja i da se ljutito odvezao u automobilu, sudario se i bio obezglavljen. Da bi poštedeli javnost od tuge, ili jednostavno kao šalu, preživeli Bitlsi su ga zamenili pobednikom na takmičenju likova Makartnija. Ovaj scenario je olakšan nedavnim povlačenjem Bitlsa iz nastupa uživo i njihovim odabirom da se predstave sa novim imidžom za svoj sledeći album, Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band (koji je počeo da se snima kasnije tog meseca).[9]

Prema Laburovom pričanju, zamenik je bio „siroče iz Edinburga po imenu Vilijam Kembel“ koga su Bitlsi zatim obučili da imitira Makartnija. Drugi su tvrdili da se čovek zvao Vilijam Širs Kembel, kasnije skraćeno od Bili Širs i da je zamenu podstakao britanski MI5 iz zabrinutosti za tešku nevolju koju bi Makartnijeva smrt izazvala kod publike Bitlsa. U ovom poslednjem pripovedanju, rečeno je da su preživeli Bitlsi potreseni krivicom zbog svoje dvoličnosti, pa su stoga ostavljali poruke u svojoj muzici i omotu albuma kako bi preneli istinu svojim fanovima.[10]

Na desetine navodnih tragova Makartnijeve smrti identifikovali su obožavaoci i sledbenici ove legende. Ovo uključuje poruke koje se percipiraju pri slušanju pesama koje se puštaju unazad i simboličke interpretacije i tekstova i slika omota albuma. Jedan od često citiranih primera je sugestija da je Lenon izgovorio reči „i sahranio Pola” u poslednjem delu pesme „Strawberry Fields Forever”, koju su Bitlsi snimili u novembru i decembru 1966. Lenon je kasnije rekao da su te reči zapravo bile „Sos od brusnice“.[11]

Drugi primer je tumačenje omota albuma Abbey Road kao pogrebne povorke: kaže se da Lenon, obučen u belo, simbolizuje nebesku figuru; Star, obučen u crno, simbolizuje pogrebnika; Džordž Harison, u teksasu, predstavlja grobara; a Makartni, bos i van koraka sa ostalima, simbolizuje leš. Registarska tablica bele Folksvagen bube na fotografiji – koja sadrži znakove LMV 28IF – identifikovana je kao dodatni „dokaz“. „28IF“ predstavlja Makartnijeve godine „ako“ je još uvek bio živ (iako je Makartni imao 27 godina kada je album snimljen i objavljen) dok je „LMV“ značilo „Linda Makartni plače“ ili „Linda Makartni, udovica“. Rečeno je da je levoruki Makartni u desnoj ruci držao cigaretu u prilog ideji da je bio varalica.[12]

Opovrgnuće[uredi | uredi izvor]

Dana 21. oktobra 1969. pres-služba Bitlsa ponovo je izdala saopštenja u kojima je demantovala glasine, smatrajući ih „gomila starog smeća“ i rekavši da „priča kruži oko dve godine – dobijamo pisma od svih vrsta ljudi, ali Pol je još uvek sa nama“. Dana 24. oktobra, reporter BBS-ija radija Kris Drejk dobio je intervju sa Makartnijem na njegovoj farmi. Makartni je rekao da su spekulacije razumljive, s obzirom na to da je obično radio „intervju sedmično“ kako bi se uverio da ostane u vestima. Deo intervjua je prvi put emitovan na Radiju 4, 26. oktobra, a zatim na VMCA u SAD. Prema autoru Džonu Vinu, Makartni je pristao na intervju „u nadi da će ljudi koji čuju njegov glas ugledati svetlost“, ali je trik propao.

Makartnija je tajno snimila ekipa dok je radio na svojoj farmi. Kao i u njegovom i Lindinom segmentu u promotivnom klipu Bitlsa za pesmu „Something“, koji je par privatno snimio otprilike u to vreme, Makartni je bio neobrijan i neobično otrcanog izgleda. Njegovi sledeći posetioci bili su reporter i fotograf magazina Lajf. Ljut zbog upada, opsovao ih je par, polio ih kantom vode i snimljen je kako pokušava da udari fotografa. U strahu da će fotografije naštetiti njegovom imidžu, Makartni je tada prišao paru i pristao da pozira za fotografiju sa svojom porodicom i odgovori na pitanja novinara, u zamenu za rolnu filma koja sadrži uvredljive slike. U Vinovom opisu, porodični portret korišćen za Lajfovu naslovnicu pokazuje da Makartni više nije „otrcano odeven“, već „čisto obrijan i ležerno, ali elegantno obučen“.[13]

Nakon objavljivanja članka i fotografije, u broju od 7. novembra, glasine su počele da opadaju. U intervjuu je citiran Makartni rekao:

Možda je počelo da se priča zato što u poslednje vreme nisam bio mnogo u štampi. Uradio sam dovoljno štampe za ceo život, a ovih dana nemam šta da kažem. Srećan sam što sam sa svojom porodicom i radiću kada budem mogao. Bio sam uključen deset godina i nikada se nisam isključio. Sada se isključujem kad god mogu. Radije bih bio malo manje poznat ovih dana.[14]

Posledice[uredi | uredi izvor]

U novembru 1969. menadžeri prodaje Capitol Records-a prijavili su značajan porast prodaje albuma iz kataloga Bitlsa, koji se pripisuje glasinama. Roko Katena, potpredsednik za nacionalnu trgovinu, ocenio je da će „ovo biti najveći mesec u istoriji u smislu prodaje Bitlsa“. Ta glasina je bila od koristi komercijalnom nastupu samog albuma u SAD, gde je nadmašila sve prethodne albume benda. Sgt. Pepper and Magical Mystery Tour, koje su obe bile van top lista od februara, ponovo su ušle na Top LP top-listu dostigavši 101. odnosno 109. mesto.[15]

Televizijski specijal posvećen teoriji zavere „Pol je mrtav“ emitovan je na VOR-u u Njujorku 30. novembra. Pod nazivom Pol Makartni: Cela priča, Ispričana po prvi i poslednji put, smeštena je u sudnici, a domaćin je bio slavni advokat F. Li Bejli, koji je unakrsno ispitivao Labura, Giba i druge zagovornike teorije, i čuo suprotne stavove od „svedoka“ kao što su Makartnijev prijatelj Piter Ašer i Alen Klajn. Bejli je ostavio gledaocu da donese zaključak. Pre snimanja, Labur je rekao Bejliju da je njegov članak bio zamišljen kao šala, na šta je Bejli uzdahnuo i odgovorio: "Pa, imamo sat vremena za televiziju; moraćete da se složite sa ovim."[16]

Makartni se vratio u London u decembru. Podstaknut Lindinom podrškom, počeo je da snima svoj debi solo album u svom domu. Pod nazivom Makartni i snimljen bez znanja njegovih kolega iz benda, bio je „jedna od najbolje čuvanih tajni u istoriji rok“ sve do malo pre objavljivanja u aprilu 1970, prema autoru Nikolasu Šafneru, i doveo je do najava raspada Bitlsa. U svojoj pesmi iz 1971. "How Do You Sleep?", u kojoj je napao Makartnijev lik, Lenon je teoretičare opisao kao „nakaze“ koji su „bili u pravu kada su rekli da si mrtav“. Glasine su takođe počele da se pojavljuju u slučaju oko kanadskog benda Klaatu, nakon što je pregled njihovog debi albuma u januaru 1977. podstakao glasine da su u stvari Bitlsi. U jednoj teoriji, ova teorija je tvrdila da je album snimljen krajem 1966. godine, ali da je potom izgubljen do 1975. godine, kada su Lenon, Harison i Star odlučili da ga izdaju u Makartnijevo sećanje.[17]

Labur je kasnije postao poznat kao basista vestern grupe Riders in the Sky, koju je suosnivao 1977. Godine 2008. našalio se da je njegov uspeh kao muzičara produžio njegovih petnaest minuta slave zbog učešća u glasinama na „sedamnaest minuta“. Godine 2015. rekao je da ga i dalje povremeno kontaktiraju teoretičari zavere koji su pokušavali da mu predstave navodna nova dešavanja o glasinama o Makartniju.[18]

Analiza[uredi | uredi izvor]

Autor Piter Doget piše da, iako je teorija koja stoji iza „Pol je mrtav“ prkosila logici, njena popularnost je bila razumljiva u klimi u kojoj su građani bili suočeni sa teorijama zavere koje su insistirale da je ubistvo predsednika Džona F. Kenedija 1963. u stvari bio državni udar. Šafner je rekao da, s obzirom na svoje poreklo kao predmet tračeva i intriga koje stvara odabrana grupa u „kultu Bitlsa“, „Pol je mrtav“ služi kao „prava narodna priča ere masovnih komunikacija“. Takođe ju je opisao kao „najmonumentalniju prevaru od kada je emitovanje Rata svetova Orsona Velsa ubedilo hiljade paničnih stanovnika Nju Džerzija da su marsovski osvajači u blizini“. U svojoj knjizi Ijan Makdonald kaže da su Bitlsi delimično odgovorni za ovaj fenomen zbog njihovog ugrađivanja „nasumičnih tekstova i efekata“, posebno u pesmi "Glass Onion" na Belom albumu u kojoj je Lenon pozvao na traženje tragova uključujući reference na druge pesme Bitlsa. Makdonald ga grupiše sa „psihičkim epidemijama“ koje su bile podstaknute upotrebom halucinogenih droga od strane rok publike i koje su eskalirale ubistvenom interpretacijom Belog albuma od strane Čarlsa Mensona i religijskim ubistvom Lenona Marka Dejvida Čepmena 1980. godine.[19]

Tokom 1970-ih, ovaj fenomen je postao predmet akademskog proučavanja u Americi u oblasti sociologije, psihologije i komunikacija.[20] Među sociološkim studijama, Barbara Suček je ovaj fenomen opisala kao savremeno čitanje „arhetipskog mita u kome lepa mladost umire i vaskrsava kao bog“. Psiholozi Ralf Rosnou i Geri Fajn pripisali su njegovu popularnost delimično zajedničkom, zastupničkom iskustvu traženja tragova bez posledica po učesnike. Takođe su rekli da je generacija nepoverljiva prema medijima nakon izveštaja Vorenove komisije uspela da napreduje u klimi koja je bila zasnovana na „Jaz kredibiliteta predsedništva Lindona Džonsona, široko rasprostranjene glasine nakon ubistava Martina Lutera Kinga mlađeg i Roberta F. Kenedija, kao i napadi jipija i Spira Egnjua na vodeće medijske izvore“. Američka društvena kritičarka Kamil Palja locira fenomen „Pol je mrtav“ u drevnu grčku tradiciju kao što je predstavljeno u kultu rok muzike „lepih, dugokosih dečaka koji očaravaju oba pola“, i dodaje: „ Nije slučajno da je Pol Makartni, 'najslađi' i najdevojačkiji među Bitlsima, inspirisao lažnu glasinu koja je zahvatila svet 1969. da je on mrtav."

„Pol je mrtav“ je nastavio da inspiriše analiziranje teorije u 21. veku, sa objavljenim studijama i eksploatatorskim radovima u medijima lažnog i dokumentarnog filma. Pišući 2016. godine, biograf Bitlsa Stiv Tarner je rekao: „teorija još uvek ima moć da se vrati u život.“ On je citirao članak iz časopisa Wired Italia iz 2009. koji je sadržao analizu dva konsultanta za forenzička istraživanja koji su upoređivali odabrane fotografije Makartnija snimljeno pre i posle njegove navodne smrti merenjem karakteristika lobanje. Prema nalazima naučnika, čovek prikazan na slikama iz novembra 1966. nije bio isti.[21][22]

Slične glasine koje se tiču drugih poznatih ličnosti su kružile, uključujući i nepotkrepljenu tvrdnju da je kanadska pevačica Avril Lavinj umrla 2003. i da je zamenjena osobom po imenu Melisa Vandela. U članku o ovom poslednjem fenomenu, Gardijan je opisao Makartnijevu prevaru iz 1969. godine kao „verovatno najpoznatiji primer” da je slavna ličnost u fokusu „(potpuno neproverene) teorije zavere o kloniranju”.[23] Godine 2009. časopis Tajms je uključio „Pol je mrtav“ u svoj prilog o deset „najtrajnijih svetskih teorija zavere“.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ MacDonald, Ian (1998). Revolution in the head : the Beatles' records and the sixties (Fully updated izd.). London: Pimlico. str. 273. ISBN 978-0-7126-6697-8. 
  2. ^ The Beatles anthology. (1st izd.). San Francisco: Chronicle Books. 2000. str. 306. ISBN 0-8118-2684-8. 
  3. ^ Noden, Merrell (2003). "Dead Man Walking". Mojo Special Limited Edition: 1000 Days of Revolution (The Beatles' Final Years – Jan 1, 1968 to Sept 27, 1970). London: Emap. str. 114.
  4. ^ Miles, Barry (2001). The Beatles diary. London: Omnibus. str. 358. ISBN 0-7119-8308-9. 
  5. ^ Coley, Sam (2021). Music documentaries for radio. New York. ISBN 9781000463989. 
  6. ^ Noden, Merrell (2003). "Dead Man Walking". Mojo Special Limited Edition: 1000 Days of Revolution (The Beatles' Final Years – Jan 1, 1968 to Sept 27, 1970). London: Emap. str. 114.
  7. ^ „REELRADIO Golden Gift - WKBW: Paul McCartney Is Alive And Well - Maybe, 1969”. www.reelradio.com. Pristupljeno 2. 10. 2022. 
  8. ^ Schaffner, Nicholas (1978). The Beatles forever (1st McGraw-Hill pbk. izd.). New York: McGraw-Hill. str. 130. ISBN 0-07-055087-5. 
  9. ^ Gould, Jonathan (2008). Can't buy me love : Beatles, Britain and America. London: Piatkus. str. 593. ISBN 978-0-7499-2988-6. 
  10. ^ „Conspiracy Theories - TIME”. Time. 20. 11. 2008. Pristupljeno 2. 10. 2022. 
  11. ^ Yorke, Ritchie (7 February 1970). "A Private Talk With John". Rolling Stone. str. 22.
  12. ^ Schaffner, Nicholas (1978). The Beatles forever (1st McGraw-Hill pbk. izd.). New York: McGraw-Hill. str. 127. ISBN 0-07-055087-5. 
  13. ^ Winn, John C. (2008—2009). The Beatles' recorded legacy (First Three Rivers Press izd.). New York. str. 335. ISBN 978-0-307-45239-9. 
  14. ^ Neary, John (7 November 1969). "The Magical McCartney Mystery". Life. str. 103–06.
  15. ^ Castleman, Harry (1977). All together now : the first complete Beatles discography ; 1961-1975 (2. print izd.). New York: Ballantine Books. str. 361. ISBN 0-345-25680-8. 
  16. ^ „'Paul is Dead!' (said Fred) | Michigan Today”. web.archive.org. 28. 12. 2010. Arhivirano iz originala 28. 12. 2010. g. Pristupljeno 2. 10. 2022. 
  17. ^ Raymond, Adam K. (23. 10. 2016). „The 70 Greatest Conspiracy Theories in Pop-Culture History”. Vulture (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2. 10. 2022. 
  18. ^ Rubin, Neal. „Paul McCartney still isn’t dead. Neither is the story”. The Detroit News. Pristupljeno 2. 10. 2022. 
  19. ^ MacDonald, Ian (1998). Revolution in the head : the Beatles' records and the sixties (Fully updated izd.). London: Pimlico. str. 273—275. ISBN 978-0-7126-6697-8. 
  20. ^ Schaffner, Nicholas (1978). The Beatles forever (1st McGraw-Hill pbk. izd.). New York: McGraw-Hill. str. 128. ISBN 0-07-055087-5. 
  21. ^ „Chiedi chi era quel «Beatle»”. mag.wired.it (na jeziku: italijanski). Pristupljeno 2. 10. 2022. 
  22. ^ Turner, Steve (2017). Beatles '66 : the revolutionary year (First Ecco paperback izd.). New York, NY. str. 368. ISBN 978-0-06-247558-9. 
  23. ^ „Why fans think Avril Lavigne died and was replaced by a clone named Melissa”. the Guardian (na jeziku: engleski). 16. 5. 2017. Pristupljeno 2. 10. 2022. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пол_је_мртав&oldid=25713733”