Мартин Лутер Кинг

С Википедије, слободне енциклопедије
Мартин Лутер Кинг
Martin Luther King, Jr..jpg
Датум рођења(1929-01-15)15. јануар 1929.
Место рођењаАтланта
 САД
Датум смрти4. април 1968.(1968-04-04) (39 год.)
Место смртиМемфис
 САД
НаградеНобелова награда за мир
Потпис
Martin Luther King Jr Signature2.svg

Мартин Лутер Кинг (енгл. Martin Luther King, Jr.; Атланта, 15. јануар 1929Мемфис, 4. април 1968) је био амерички баптистички свештеник и борац за грађанска права.

У борби за равноправност Афроамериканаца у САД користио је методе ненасиља и грађанске непослушности. 4. априла 1968. у Мемфису га је убио Џејмс Ерл Реј, пред почетак промоције „Кампање сиромашних“, коју је покренуо почетком те године. Добитник је и Нобелове награде за мир 1964. године.

Сматра се једним од најбољих говорника у историји Сједињених Држава. Његови говори и проповеди попут „Волите своје непријатеље“ и „Имам сан“, данас су баштина не само Американаца већ и целог човечанства. Заједно са говорима Махатме Гандија и делом Толстоја „Истина Божија је у теби“, постали су манифест ненасилне борбе за људска права.

Мартина Лутера Кинга је постхумно, 1977. године, одликовао председник Џими Картер Председничком медаљом слободе. Од 1986. године се у САД обележава дан посвећен њему, а 2004. године му је постхумно додељена конгресна Златна медаља. Иако за живота оспораван и критикован од стране режима (ФБИ га је пратио и прислушкивао) и својих сународника (Малколм Икс и Црни пантери били су за револуционарну борбу) постао је један од симбола САД и афроамеричке заједнице. Данас око 730 већих и мањих градова у САД има улицу која носи његово име[1][2].

Биографија[уреди | уреди извор]

Младост и школовање[уреди | уреди извор]

Мартин Лутер Кинг је рођен као средње дете у свештеничкој породици. Његови родитељи, истоимени отац Мартин Лутер Кинг и мајка Алберта Вилијамс Кинг су имали троје деце, најстарију Вили Кристину Кинг, Мартина Лутера Кинг и најмлађег сина Алфреда Даниела Вилијамса Кинга.[3][4][5][6] Кинг је Ирско порекло по свом прадеди.[7]

Мартин Лутер Кинг је растао поред цркве и учествовао у активностима поред цркве. Са 10 година је са црквеним хором у Атланти 1939. године наступио на премијери филма „Прохујало с вихором“. Још као дете, размишљао је о хришћанству и ономе што оно проповеда. Његова скептичност коју је у почетку имао према многим хришћанским тврдњама се огледа и у томе што је као тринаестогодишњак у Недељној школи порицао телесно васкрсење Исуса Христа. Међутим, временом је закључио да Библија садржи „многе дубоке истине од којих се не може побећи“ и одлучио да се упише на богословију.

Одрастајући у Атланти, Кинг је похађао средњу школу „Букер Т. Вашингтон“ (енгл. Booker T. Washington High School). Прескочивши прву и четврту годину, превремено је уписао Морхаус Колеџ (енгл. Morehouse College) са петнаест година, а да није формално ни завршио средњу школу. Године 1948. је на Морхаусу дипломирао из социологије, да би се одмах уписао на Крозер Теолошку Богословију у Честеру, у Пенсилванији, где је након три године дипломирао из богословља.

Мартин Лутер Кинг са својом супругом Коретом Скот Кинг

Дана 18. јуна 1953. Кинг се оженио Коретом Скот у кући њених родитеља у њеном родном граду Хејбергеру (Heiberger) у Алабами.[8] Њих двоје су имали четворо деце - Јоланду, Мартина Лутера III, Декстера Скота и Бернису.[9] Након тога је започео своје докторске студије из систематичне теологије на Универзитету у Бостону, да би 5. јуна 1955. докторирао филозофију са дисертацијом „Упоређивање концепције Бога у размишљањима Паула Тилича и Хенри Нелсона Вимана" ("A Comparison of the Conceptions of God in the Thinking of Paul Tillich and Henry Nelson Wieman").[10] Осамдесетих година 20. века, између двадесет и тридесет година након његовог докторирања, истрага је утврдила да су делови његове дисертације плагирани и да се Кинг понашао непрописно, али да његова дисертација и даље „даје интелигентан допринос науци“.[11][12][13]

Каснији живот[уреди | уреди извор]

Мартин Лутер Кинг 1964. године
Марш на Вашингтон 1963.
Одломак са конференције Мартина Лутера Кинга на "Схипхол“ аеродрому 15. септембра 1964. године

Кинг 1955. године започиње промоцију на пољу систематичне теологије. Исте године је предводио протестне акције у оквиру Бојкота аутобуса Монтгомерија подстичући људе да акције остану ненасилне. Следеће године бива ухапшен, јер је возио 30 mi (48 km) на сат у зони где је дозвољено возити 25 mi (40 km) на сат. Те године је 30. јануара извршен и бомбашки атентат на његову кућу. Две године касније, 1958. године, изашла је његова прва књига „Корачати према слободи“ ("Stride Toward Freedom"), у којој је он описао своја сећања на овај бојкот.

Јужноисточна хришћанска конференција о вођству[уреди | уреди извор]

Кинг је 1957. године номинован за првог председника Јужноисточне хришћанске конференције о вођству (Southern Christian Leadership Conference), организовану од стране афроамеричких свештеника. Током ове године, за коју су демонстрације биле типичне, Кинг је пропутовао 780 хиљада миља и одржао 208 говора.

Утицај Махатме Гандија[уреди | уреди извор]

Кинг је посетио Индију 1959. године. Његово дивљење Махатма Гандију довело је до тога да је он његове методе успешно применио у борби Покрета за грађанску равноправност. И наредних година је радио на борби за грађанска права. Године 1962. се сусрео са председником Џоном Ф. Кенедијем, а 1963. је водио протесте против расне поделе у робним кућама и других начина дискриминације. У априлу 1963. године је био ухапшен, након што је, упркос судској забрани, учествовао у демонстрацијама. У затвору је написао познато „Писмо из Бирмингам затвора“ ("Letter From Birmingham Jail"), које је постало класични документ покрета за грађанска права.

Марш на Вашингтон[уреди | уреди извор]

Такозвани Марш на Вашингтон је одржан 28. августа 1963. на Линколн Меморијалу, када се окупило 250 хиљада људи испред којих је Кинг одржао познати говор „Ја имам сан“ ("I have a dream"). 1963. године Кинг бива проглашен „Човеком године“ од стране Тајм Магазина (Time Magazin).

Нобелова награда[уреди | уреди извор]

Под именом „Зашто не можемо да чекамо“ ("Why We Can't Wait") Кинга је 1964. године објавио своју другу књигу, да би исте године посетио председника западног Берлина, Вилија Бранта, као и Папу Павла VI 14. октобра 1964, са својих тридесет пет година, постао до тада најмлађи носилац Нобелове награде свих времена.

Марш од Селме до Монтгомерија[уреди | уреди извор]

Кинг се следеће године успешно регистровао као учесник на изборима у Селми, у Алабами. Међутим, у фебруару Кинг поново доспева у затвор, након што је демонстрирао против дискриминације црнаца при регистровању на учешће у изборима. Успео је да се сусретне са председником Линдоном Б. Џонсоном и другим важним личностима и с њима разговара и о изборном праву за црнце. Заједно са 3.200 људи Кинг је учествовао је у маршу од Селме до Монтгомерија.

Атентат и крај живота[уреди | уреди извор]

Мартин Лутер Кинг је убијен у Тенесију, у Мемфису, 4. априла 1968. године, након што је на њега Џејмс Ерл Реј извршио атентат. Кингов рођендан се први пут слави као национални празник 20. јануара 1968. године.

Идеје, утицаји, и политички ставови[уреди | уреди извор]

Религија[уреди | уреди извор]

Кинг је постао пастор баптистичке цркве Dexter Avenue у Монтгомерију у Алабами, у својој двадесет петој година, 1954. године.

Као хришћанском свештенику, његов главни утицај је био Исус и хришћанска јеванђеља, која је готово увек цитирао у својим верским скуповима, црквеним говорима, и јавним расправама. Кингова вера је била снажно утемељена на Исусовим заповестима: воли ближњега свога као самог себе, воли Бога изнад свега, и воли своје непријатеље, моли за њих и благослови их. Његов ненасилни приступ је такође био базиран на изреци окрени други образ из Беседе о гори, и Исусовом учењу о стављању мача назад на његово место (Matthew 26:52).[тражи се извор] У свом чувеном писму из Бирмингемског затвора, Кинг је позвао на акцију у складу са оним што он описује као Исусова „екстремна“ љубав, и такође је цитирао бројне друге хришћанске пацифистичке ауторе, што је било веома неуобичајено за њега. У другој проповеди, он је изјавио:

Пре него што сам био вођа за грађанских права, био сам проповедник Еванђеља. То је био мој први позив и даље остаје моје највеће предање. Знате, заправо све шта ја радим у грађанским правима, ја радим јер сматрам да је то део моје надлежности. Немам других амбиција у животу него да постигнем изврсност у хришћанском свештенству. Не планирам да се кандидујем за било коју политичку функцију. Не планирам да радим ништа друго, него да и даље будем свештеник. А оно што ја радим у овој борби, као и многи други, произилази из мог осећаја да се свештеник мора бринути о целокупном човеку.

— Кинг, 1967.[14][15]

У свом говору „Био сам на планинском врху“, он је изјавио да он само жели да следи Божју вољу.

Ненасиље[уреди | уреди извор]

Кинг у маршу грађанских права на Вашингтон, Д. Ц.

Ветеран борбе за грађанска права Афроамериканаца, активиста Бејард Растин је био Кингов први регуларни саветник по питању ненасиља.[16] Кингови саветници су такође били бели активисти Харис Вофорд и Глен Смајли.[17] Растин и Смајли потичу из хришћанске пацифистичке традиције, а Вофорд и Растин су студирали Гандијева учења. Растин је применио ненасиље у кампањи путовања помирења током 1940-их,[18] а Вофорд је промовисао гандизам код јужних црнаца од почетка 1950-их.[17] Кинг је иницијалном мало знао о Гандију и ретко је користио термин „ненасиље“ током својих раних година активизма почетком 1950-их. Кинг је иницијално веровао у, и упражњавао самоодбрану, чак је добавио оружје за своје домаћинство као средство одбране од могућих нападача. Пацифисти су саветовали Кинга указујући му на алтернативе ненасилног отпора, тврдећи да би то било боље средство да оствари своје циљеве грађанских права него самоодбрана.[19][20]

У раздобљу након бојкота, Кинг је написао Корачање према слободи, које садржи поглавље Ходочашће у ненасиље.[тражи се извор] Кинг је изложио његово разумевање ненасиља, који настоји да освоји противника у пријатељство, уместо да га понизи или победи. Поглавље произилази из утицаја Вофорда, и смерница које су Растин и Стенли Левисон пружили, као и њиховог непосредног доприноса тексту.[тражи се извор]

Инспирисан успехом Гандијевог ненасилног активизма, Кинг је „дуго времена ... желео да оде на путовање по Индији“.[21] Уз помоћ Хариса Вофорда, Америчког одбора пријатељских услуга, и других поборника, он је био у могућности да финансира путовање априла 1959.[тражи се извор][22] Пут у Индију је утицао на Кинга, продубљујући његово разумевање ненасилног отпора и његову посвећеност америчкој борби за грађанска права. У радио обраћању направљеном током његове задње вечери у Индији, Кинг је изјавио, „Од када сам у Индији, ја сам уверенији него икад раније да је метода ненасилног отпора најпотентније оружје доступно потлаченим људима у њиховој борби за правду и људско достојанство“.

Имам сан[уреди | уреди извор]

Најпознатији говор Мартина Лутера Кинга, одржан 28. августа 1963. године, у оквиру Марша на Вашингтон за послове и слободу, који представља једно од највећих окупљања људи у америчкој историји.

... Мој сан је да на црвенкастим пропланцима Џорџије, једног дана за столом братски седе синови некадашњих робова и синови некадашњих робовласника. Мој сан је да Мисисипи, држава која гори од неправде, једног дана постане оаза слободе и правде. Мој сан је да моје четворо деце (Јоланда, Бани, Декстер Скот, Мартин III) једног дана живе у земљи где ће људи о њима судити не на основу боје коже, већ на основу њиховог карактера... Истину по којој смо сви створени једнаки, не треба доказивати... Имам још један сан. Он је дубоко укорењен у америчком сну. Сањам да ће ова нација једнога дана устати како би уживала у снази својих чланова. Имам сан...

Дела[уреди | уреди извор]

  • A comparison of the conceptions of God in the thinking of Paul Tillich and Henry Nelson Wieman. Dissertation, 1955
  • Stride Toward Freedom: The Montgomery Story. 1957 (deutsch: „Schritte zur Freiheit: Die Montgomery Story“). Englischer Reprint (Taschenbuch) Beacon Press. 2010. ISBN 978-0-8070-0069-4.
  • The Trumpet of Conscience (1967). Deutsche Übersetzung: Aufruf zum zivilen Ungehorsam.. Econ, 1. izdanje. 1969 (. 1993. ISBN 978-3-612-26036-9.)
  • Aufruf zum zivilen Ungehorsam. Econ-Verlag, Düsseldorf. 1993. ISBN 978-3-612-26036-9.
  • Freiheit. Von der Praxis des gewaltlosen Widerstandes. Brockhaus, Wuppertal. 1982. ISBN 978-3-417-20332-5.
  • Frieden ist kein Geschenk. Von der Kraft der Gewaltlosigkeit. Herder, Wien. 1984. ISBN 978-3-210-24776-2.
  • Ich habe einen Traum. Texte und Reden. Kiefel Verlag, Gütersloh. 1996. ISBN 978-3-7811-5777-4.
  • Ich habe einen Traum. Patmos-Verlag, Düsseldorf. 2003. ISBN 978-3-491-45025-7.
  • Mein Traum vom Ende des Hassens. Texte für Heute. Herder, Freiburg/B. 1994. ISBN 978-3-451-04318-5.
  • Schöpferischer Widerstand. Mohn, Gütersloh. 1985. ISBN 978-3-579-00576-8.
  • Testament der Hoffnung. Letzte Reden, Aufsätze und Predigten. Mohn, Gütersloh . 1989. ISBN 978-3-579-05079-9.
  • Ein Traum lebt weiter. Mohn, Gütersloh }-. 1986. ISBN 978-3-451-08285-6.
  • Wohin führt unser Weg. Chaos oder Gemeinschaft. Fischer, Frankfurt/M. 1969

Филмографија[уреди | уреди извор]

  • Dann war mein Leben nicht umsonst – Martin Luther King Dokumentation, 1970, 135 Min., Regie: Sidney Lumet und Joseph L. Mankiewicz
  • Martin Luther King – Mord auf Staatsbefehl. Dokumentation, 2004, 52 Min., Buch und Regie: Claus Bredenbrock und Pagonis Pagonakis, Produktion: ARTE, ZDF, Erstsendung: 27. Oktober 2004, Inhaltsangabe von arte
  • 'html Inhaltsangabe[мртва веза] von arte, Original-Filmwebsite von Public Broadcasting Service
  • html Inhaltsangabe[мртва веза] von arte
(Der Dokumentarfilm zeichnet das politische Porträt Martin Luther Kings von 1963 bis zu seiner Ermordung 1968.)
  • Das Rassismusdrama Boykott aus dem Jahr 2001 greift die Geschehnisse um Rosa Parks, Martin Luther King und den Montgomery Bus Boycott auf.
  • Selma aus dem Jahr 2014 behandelt Kings Rolle während der Selma-nach-Montgomery-Märsche.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Сан који је издржао суд времена”. Данас. 24. 1. 2019. 
  2. ^ „На данашњи дан”. National Geographic. 4. 4. 2015. Приступљено 24. 1. 2019. 
  3. ^ Ogletree 2004, стр. 138.
  4. ^ „Upbringing & Studies”. The King Center. Архивирано из оригинала на датум 05. 06. 2012. Приступљено 2. 9. 2012. 
  5. ^ Mohn, Tanya (12. 1. 2012). „Martin Luther King Jr.: The German Connection and How He Got His Name”. Forbes.com. Приступљено 16. 1. 2012. 
  6. ^ „Martin Luther King Jr. name change”. German-way.com. Архивирано из оригинала на датум 18. 06. 2013. Приступљено 9. 7. 2013. 
  7. ^ Nsenga, Burton. „AfricanAncestry.com Reveals Roots of MLK and Marcus Garvey”. Архивирано из оригинала на датум 24. 1. 2016. Приступљено 2. 4. 2017. 
  8. ^ „Coretta Scott King”. The Daily Telegraph. 1. 2. 2006. Архивирано из оригинала на датум 06. 10. 2008. Приступљено 8. 9. 2008. 
  9. ^ Fuller 2004, стр. 314
  10. ^ 01.stanford.edu/primarydocuments/Vol2/550415AComparisonOfTheConceptionsOfGod.pdf „King's Ph.D. dissertation, with attached note” Проверите вредност параметра |url= (помоћ) (PDF). Приступљено 7. 11. 2014. [мртва веза]
  11. ^ Radin, Charles A. (11. 10. 1991). „Panel Confirms Plagiarism by King at BU”. The Boston Globe. стр. 1. 
  12. ^ „Martin Luther King”. Snopes. Приступљено 14. 3. 2011. 
  13. ^ „Boston U. Panel Finds Plagiarism by Dr. King”. The New York Times. 11. 10. 1991. Архивирано из оригинала на датум 08. 11. 2013. Приступљено 13. 11. 2013. 
  14. ^ The Martin Luther King Jr. Research and Education Institute. 01.stanford.edu/index.php/kingpapers/article/why_jesus_called_a_man_a_fool/ Why Jesus Called A Man A Fool[мртва веза]. Delivered at Mount Pisgah Missionary Baptist Church, Chicago, Illinois, on 27 August 1967.
  15. ^ The Huffington Post. 2013. 'A Gift Of Love': Martin Luther King's Sermons From Strength To Love (EXCERPT).
  16. ^ Enger 2003, стр. 90.
  17. ^ а б 01.stanford.edu/index.php/encyclopedia/encyclopedia/enc_wofford_harris_llewellyn_1926/ "Wofford, Harris Llewellyn" King Encyclopedia[мртва веза]
  18. ^ Kahlenberg, Richard D. (1997). „Book Review: Bayard Rustin: Troubles I've Seen”. Washington Monthly. Приступљено 12. 6. 2008. 
  19. ^ Enger, Mark and Paul. „When Martin Luther King Jr. gave up his guns”. 
  20. ^ Bennett 2003, стр. 217.
  21. ^ King Jr. & Carson 2005, стр. 231
  22. ^ King 1992, стр. 13.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]