The Beatles

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Битлси
Beatles ad 1965 just the beatles crop.jpg
Битлси 1965. године. Слева надесно: Ленон, Стар, Макартни и Харисон
Основне информације
Активни период1960—1970.
Место оснивањаУједињено Краљевство
Жанр(ови)рок, поп
Издавачка кућаПарлофон, Епл, Одион, Ви-Џеј
Капитол, Јунајтед артистс, Етко, Свон, Толи
Бивши члановиЏон Ленон
Пол Макартни
Џорџ Харисон
Ринго Стар

Битлси (енгл. The Beatles) је био енглески рок и поп бенд из Ливерпула. Комерцијално су најуспешнија и критички најпризнатија постава у историји популарне музике, са укупно 1,1 милијарди продатих плоча[тражи се извор]. У многим изборима, слове и за најуспешнију рок-групу свих времена.[1][2][3]

Поставу у којој су Битлси свирали све време од краја 1962. године (када је бенд коначно оформљен), чинили су:

  • Џон Ленон — ритам гитара, соло гитара, клавир, понегде и бас-гитара.
  • Пол Макартни — бас-гитара, соло гитара, клавир, понегде и бубњеви;
  • Џорџ Харисон — соло гитара, бас-гитара, ритам гитара, понегде и аналогни синтисајзер;
  • Ринго Стар — бубњеви и сви перкусионистички инструменти.[4]

Сви чланови бенда су, зависно од ауторства и аранжмана песме, изводили главни вокал, односно пратеће вокале. Такође, сходно потребама, честа су била и гостовања разних других извођача — од којих су нека била толико значајна, да би ти извођачи понели назив „пети Битлс“.[4]

Са зачецима у скифлу и рокенролу педесетих, група се касније остварила у многим жанровима — од поп балада до психоделичног рока.[4] „Битлси” су постали сензација у Великој Британији крајем 1963. Овај феномен је британска штампа назвала „Битлманија“. То се манифестовало хордама младих жена које су вриштале и падале у несвест на појаву групе. „Битлманија“ се проширила на Северну Америку почетком 1964, и популарност „Битлса" се проширила на већи део света. У следећих пет година, њихова музика је напредовала од очигледне једноставности првих хитова (као „She Loves You“ и „I Want to Hold Your Hand“) до уметнички амбициозних (као што су албуми „Revolver”, „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band“ и „Abbey Road”. Писањем сопствених песама, истраживањем могућности студија за снимање и настојањима да се постигне врхунски квалитет сваког снимка који су направили, Битлси су имали огроман утицај на популарну музику. Постали су предмет непрестаног проучавања новинара, које обухвата и њихову каснију улогу симбола младалачке супкултуре 1960-их.

Мада су Ленон и Макартни били лидери и главни писци песама и композитори, Харисон и Стар су значајно допринели сазревању групе. Џорџ Мартин је био продуцент готово свих дискографских издања,[5] а велики део заслуга за успех припада и менаџеру Брајану Епстајну, који је преузео „Битлсе“ као своје прве клијенте, а иначе тек једну од многих сличних младих рок-група, те направио од њих сензацију.[6]

Настанак групе (1957—1962)[уреди | уреди извор]

Коначном формирању групе претходило је много фаза, којима су се Битлси развијали, почев од Ленонове аматерске групе „Куоримен“, из 1957. године, која је од правих инструмената једино имала бенџо.[7] Члан Кверимена, Иван Вон,[8]упознао је фронтмена и певача групе, Џона Ленона са Полом Макартнијем, коме се свидео стилски правац групе (нарочито афинитет према стилу Елвиса Преслија), а својим скромним знањем свирања гитаре, он је убедио остале чланове да приме њега, као и његовог друга из гимназије — Џорџа Харисона, такође гитаристу.[9][10][11] Пар месеци касније, неуспешни наступи овог младалачког састава, натерали су Ленона да расформира групу и настави сарадњу само са Макартнијем.

Недуго потом, њима се поново придружују Харисон, а и двојица новајлија — бубњар Пит Бест и басиста Стјуарт Сатклиф. И поред неискуства, „Битлси“ 1961. године бораве неколико месеци у Хамбургу, у Западној Немачкој, где видно музички напредују. Низ, показаће се, успешних концерата у локалу „Царски подрум“ (Kaiserkeller) прекида хапшење Харисона због недозвољеног боравка ван Енглеске (у то време је био малолетан) и рада без дозволе, као и хапшење Макартнија и Беста због подметања пожара у стану.[12] Група убрзо наставља са наступима у ливерпулском клубу „Кафе Каверн клаб“, без Сатклифа, који је хтео да заврши студије сликарства, па га на месту басисте замењује Макартни.[12] Убрзо постају најпопуларнији музичари у граду. Сатклиф умире наредне године, од излива крви у мозак, вероватно изазваног тучом, у којој је учествовао и Ленон.[12] Власник локалне продавнице плоча, Брајан Епстајн, постаје крајем 1961. њихов менаџер. Он шаље њихове демо снимке у „Дека Рекордс“. Ту га одбијају, погрешно процењујући да гитаре излазе из моде, што постаје једним од највећих пословних промашаја у историји.[13] Продуцент „Еми-Парлофона“, Џорџ Мартин, пристаје да објави први сингл групе — „Love Me Do“ — који се појављује у продавницама 5. октобра 1962. године. Дан уочи снимања, Беста замењује Ринго Стар, јер по Мартиновим речима, дотадашњи бубњар групе није испунио ЕМИ-јеве извођачке критеријуме. На првом студијском снимању, пак, иако је већ био позван Стар, са „Битлсима" је радио студијски бубњар Енди Вајт.[14] Други сингл: „Please, Please Me“ излази 11. јануара 1963. године. Почетком 1963. године, Битлси уговарају снимање првог ЛП-албума, такође названог „Please Please Me“-. Он је објављен 22. марта исте године.[15]

1963-66: Битлманија[уреди | уреди извор]

Једна од слика „Битлса“ из 1964. године, кад су били у врху популарности

Највећи комерцијални успеси[уреди | уреди извор]

Албуми у периоду 1963-66, засебно, нису специфични као они каснији. Друга британска плоча, „With The Beatles“, која је избачена 22. новембра, била је веома слична првој. Први амерички албуми су се састојали од песама са британских издања, само другачије насловљених, а разлог томе је био у ставу „Капитола“, америчког партнера „Еми-Парлофона“, да Битлси нису за америчко тржиште. Наравно, због тих почетних потешкоћа плоче нису имале велики успех. На плану концерата, већи део 1963. године „Битлси“ проводе на европској турнеји.

Лого Битлса

После концертирања на Старом континенту, „Битлси” су се упутили и на америчку турнеју, која је постала веома успешна, као и њихово гостовање у „Шоуу Еда Саливена“ — најгледанијој емисији у САД свих времена, које се догодило 9. фебруара 1964. године .[16] Након веома запажених концерата на тлу целе Северне Америке, „Битлси“ се враћају у Велику Британију, где их дочекују као хероје. Уследио је албум „A Hard Day's Night“, снимљен уз истоимени филм-мјузикл, где су чланови групе тумачили главне улоге. Филм о једном дану у животу рок-бенда постао је врло популаран, а на прво место топ-листе пробила се песма „Can`t Buy Me Love“.[17] Већ од тог времена, група је фактички без паузе на турнејама широм света, док се кратки боравци у Британији користе за снимање нових албума, попут наредног ЛП-издања, „Beatles For Sale”.

Следеће, 1965. године, уследили су албум „Help!” и истоимени филм у боји. Овај пројекат обележава више песама, међу којима се издваја и најслушанији и најобрађиванији хит свих времена, „Yesterday”. Популарност групе у то време толико нараста, да их британска краљица одликује звањем „Чланова британске империје“ (MBE) 12. јуна[18] (ово звање, Ленон ће вратити четири године касније, због незадовољства британским учешћем у појединим ратовима).

1965-66: Музичко сазревање[уреди | уреди извор]

Два следећа албума, „Rubber Soul“ и „Revolver“, објављени 30. децембра 1965, односно 5. августа 1966, доносе видна сазревања у схватању рок-музике, нагињање ка психоделији и истраживање нових студијских могућности. У то време, „Битлси“ су већ радили под утицајем лаких дрога, примарно марихуане, али су поједини чланови већ конзумирали и све популарнији ЛСД.[19] Прекретницу у раду групе представља средина 1966. године: „Битлманија“ је почела да показује и своје негативне стране — концерти су бивали све краћи, по многима квалитативно слабији, а бука обожавалаца је онемогућила „Битлсе” да се концентришу на саму музику. Додатно, лондонска штампа 4. марта те године преноси изјаву Џона Ленона у којој он тврди да су Битлси популарнији од Исуса Христа.[20] Овај интервју у нешто измењеној варијанти преноси америчка штампа, те он у тада још конзервативном друштву Сједињених држава одјекује попут бомбе: многи обожаваоци се сада одричу групе и организују се јавна спаљивања плоча.

Упркос томе, почетком лета, бенд одлази на нову светску турнеју. Занимљиво је да „Битлси” на овим концертима не изводе комплексније композиције, настале као резултат интензивног студијског рада, јер тадашња техника то није омогућавала. Тако се на списку за извођење не налазе неке од значајнијих песама из овог периода, попут „In My Life”, „Yellow Submarine”, „Eleanor Rigby”, „Tomorrow Never Knows”, док поједине старије песме добијају нове аранжмане.

После катастрофалних концерата на Филипинима, где је тамошње државно руководство отворено узурпирало чланове групе и њихов менаџмент, постало је јасно да нешто мора да се мења.[21] Тада је отпочела и америчка турнеја, која је донела највеће могуће безбедносне ризике. То кулминира на концерту у Мемфису, када је у сали експлодирала петарда, што је прекинуло наступ.[22] Противно вољи Епштајна, који се залагао за наставак турнеје, „Битлси“ одлучују да одрже последњи концерт у Сан Франциску 29. августа и до даљњег суспендују јавне наступе.[23] Иако је ова одлука требало да буде привремене природе, „Битлси” више никада неће одлазити на организоване концертне турнеје, а изузев у телевизијским програмима, јавно ће наступити још само једном, на спонтаном концерту на крову матичне корпорације почетком 1969. године.

1966-68: Период интензивног студијског рада[уреди | уреди извор]

„Битлси” као део хипи-супкултуре[уреди | уреди извор]

Омот албума Abbey Road

У наредних неколико месеци, „Битлси” пролазе значајну трансформацију. Од стила углађених момака, за који се залагао Епштајн, чланови групе сада постају део хипичког супкултурног покрета, укључујући психоделију и егзотичне религије. Истраживања нових могућности под утицајем дрога, пре свега ЛСД-а и индијске музике, карактеристично је за албуме „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band“ и „Magical Mystery Tour“. То су уједно и први албуми објављени истовремено и у Британији и у готово целом свету (укључујући и бившу Југославију).[24] На известан начин, водећу улогу у групи, од дотадашњег де факто лидера Ленона, сада преузима Макартни.

Први светски сателитски ТВ пренос — „Мондовизија“ (такође названа и „Наш свет"), укључила је учешће музичара из целог света. Велику Британију су представљали „Битлси“ (наступајући заједно са још неким музичарима) песмом — „All You Need is Love“.[25]

Изненадна смрт менаџера Брајана Епстајна, због предозирања супстанцама,[6] условила је оснивање концерна „Епл“ — намењеног разним активностима у хипи-супкултури, од којих је најзначајнија музичко-издавачка делатност.[26][27] Лош менаџмент ове компаније, један је од разлога каснијег разиласка групе,[28] албум „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band“ је доживео енорман успех, усвојен је као психоделична класика, а у многим изборима, сматра се најзначајнијим рок-албумом икада.[29]

Наредни албум, „Magical Mystery Tour” праћен истоименим ТВ-филмом, због лоше концепције британског издања, са две ЕП-плоче, доживео је комерцијални неуспех. Касније је усвојена америчка верзија (једна ЛП плоча) као прихватљивија. Филм је такође доживео комерцијалну пропаст, због широкој публици незанимљивог сценарија, те премијере у црно-белој техници на BBC-ју (што је упропастило целокупно емитовање због карактеристичних психоделичних ефеката у боји, који нису могли да се виде).[30] Такође, филм је емитован без веома значајне Ленонове песме „I Am the Walrus”, због наводно непристојног текста. После неколико објављених синглова, рада на песмама за касније пројекте, почетком 1968. године, сви Битлси, са супругама, девојкама и другим познаницима одлазе у индијски камп „Ришикеш“, где код Махареши Јогија уче трансцеденталну медитацију.[31] Незадовољни генералном атмосфером у кампу, Стар и Макартни, па онда и остали чланови групе напуштају Индију, одбацујући учење.

Почетак пословних потешкоћа[уреди | уреди извор]

По повратку у Лондон, отпочиње рад на новом пројекту. По први пут од настанка групе, долази и до озбиљнијих размирица у самом студију. Ленон инсистира да на снимањима све време буде присутна његова нова вереница, Јоко Оно, према којој други чланови немају позитивно мишљење.[32] Напетост кулминира када Ринго Стар напушта групу 22. августа 1968. године, те са породицом одлази на Сардинију.[33] По његовом повратку, договорено је да група први пут ради на песми чији је он аутор — „Don't Pass Me By”.

Коначно, после чак шест месеци рада, 22. новембра 1968, на два ЛП-а, група објављује албум „The Beatles“, познат и као „White Album“ због белог омота, на коме се само налазио назив групе у сивој боји. Садржао је чак тридесет композиција. Интересантно је да се ни једна песма са албума није издвојила као засебан хит. То је надокнађено неколицином синглова објављених широм света, са песмама првобитно предвиђеним за "White Album", међу којима се издваја Макартнијева балада "Hey Jude" (са Леноновом песмом "Revolution" на б-страни), која се шеснаест недеља задржава на британским топ-листама, од чега две недеље на првом месту.

Недуго потом, објављен је и цртани филм/албум „Yellow Submarine”, који због свега четири нове и две старе песме, уз Б-страну са Мартиновим инструменталима, доживљава још један комерцијални дебакл.[34]

У ово време, поједини чланови групе улазе и у паралелне музичке пројекте. Примера ради Ленон једнократно наступа са Ериком Клептоном и Китом Ричардсом у оквиру групе „The Dirty Mac”, а управо са Клептоном и Јоко Оно одлази на музички фестивал у Канади, где по први пут после више од две године учествује на концерту и изводи поједине песме са „Белог албума”.

1969-70: Распад[уреди | уреди извор]

Последњи албуми[уреди | уреди извор]

Један од последњих постера „Битлса“ из 1969. године.

Лоша атмосфера са претходног се пренела и на наредни пројекат, „Get Back”, који је више од годину дана касније објављен као последњи албум групе — „Let It Be“, 8. маја 1970. Идеја, коју је иницирао Макартни, била је да група у студију свира као да наступа уживо, а притом би филмске камере бележиле све као документарац.

Уместо тога, камера је бележила бенд који се распада.[35] Група се окупила одмах после новогодишњих празника у филмском студију у Твикингему, али већ након два дана, „Битлси” су отворено почели да разматрају могућност разлаза, како сведочи студијски инжењер Џеф Емерик. Тензије су биле велике, нарочито између Макартнија и Харисона, који, додатно, такође није могао да поднесе још једно присуство Јоко Оно у студију. Сам Ленон је, са своје стране био потпуно креативно и извођачки пасиван, под све евидентнијим утицајем хероина, којег су он и Оно почели активно да конзумирају.[36] 10. јануара, Харисону је било доста напете атмосфере и вишегодишњег потцењивања његовог доприноса групи (како ауторског, тако и извођачког), па је напустио бенд.[36] Група је по први пут морала да ради без њега, што је наредних дана дало веома слабе резултате. Пак, након једног пословног састанка са остатком „Битлса“, Харисон се вратио 22. јануара и са собом довео клавијатуристу Билија Престона,[37] Но, чак ни конструктивни карактер клавијатуристе није много помогао да се поправи атмосфера, мада су током целог јануара, колико је трајао овај пројекат, „Битлси“ извежбавали и снимали на десетине песама.[37] У недостатку договора, уместо планираног великог промо-концерта, „Битлси“ свирају на крову своје корпорације — што ће постати последњим наступом целе групе икада — али и тај концерт за случајне пролазнике прекида полиција.[38] Наредних месеци, "Битлси" су се тек спорадично окупљали, дорађујући недовршене песме и снимајући поједине синглове, попут Леноновог „The Ballad of John and Yoko”, што тек донекле поправља атмосферу у групи.

Последњи пут, група је заједно радила на снимању албума „Abbey Road”, објављеног 26. септембра 1969. године. Расцеп у бенду је био видан, и наслутивши скори крај, Макартни, који је још једном био иницијатор пројекта, контактирао је Џорџа Мартина и замолио да снимају још један албум баш као што су то некада чинили, обећавши и да ће тада већ незаинтересовани Ленон присуствовати.[39] На интервјуима за пројекат „Антологија“, тројица преживелих „Битлса“ су средином 90-их изјављивала да су били свесни да то може бити последњи заједнички пројекат групе, па су одлучили да га заврше у великом стилу. Током рада на том албуму постаје веома очито да су сви чланови групе постали изузетни индивидуалци, а појединачне идеје које су се профилисале док су радили на паралелним пројектима током тих месеци, сведоче о њиховој међусобној креативној различитости.

Коначни крај[уреди | уреди извор]

Још током рада на албуму, Ленон предлаже њујоршког адвоката Алена Клајна за новог менаџера групе. Харисон и Стар га прихватају, али када је након једне студијске активности дато Макартнију да потпише његов ангажман, он је најпре одуговлачио, да би коначно одбио да потпише, чиме је по неписаном правилу у групи, ставио вето на Клајнов ангажман.[40] Убрзо је за менаџера предложио свог таста, Ли Истмена.[40] Ипак, до коначног распада, групу ће de facto водити Клајн.[40]

Међу познаваоцима и историчарима групе, не постоји консензус о тренутку распада „Битлса”, изузев да је била реч о процесу који је трајао барем неколико месеци од друге половине 1969. до средине 1970. године. Ленон је обавестио преостале чланове групе још у септембру 1969. године да напушта „Битлсе” и више никад није наступао за бенд. Пак, прихватио је да о томе не обавештава медије док се пословна ситуација не реши.[41][42] Ипак, "Битлси" ће се после тога више од пола године спорадично окупљати без Ленона како би привели крају недовршене пројекте.

Почетком јануара 1970. године, Макартни, Харисон и Стар су последњи пут заједнички радили на појединим песмама заосталим са пројекта „Get Back”.[43] После овога, и Макартни се фактички повлачи из „Битлса”, о чему телефонски обавештава Ленона (и наилази на његово одобравање). Харисон и Стар су наставили са спорадичним доснимавањима за пројекат „Get Back”, који је у међувремену преименован у „Let It Be”, а на коме је после више неуспешних покушаја оживљавања, ангажован продуцент Фил Спектор.[44] 1. априла, Ринго Стар је завршио бубњарску деоницу у песми „The Long and Winding Road”, што је званично последњи допринос неког од "Битлса" раду на сасвим заједничком албуму. Иронично, управо ће препотентна Спекторова оркестрација ове песме бити један од разлога касније Макартнијеве бурне реакције.[44] Макартни је званично објавио у интервјуу 10. априла 1970. да „Битлси“ више неће објављивати албуме заједно.[45] Недуго пошто су обожаваоци и јавност прихватили да група више не постоји, на дневни ред је дошло и правно раскидање партнерства. 31. децембра 1970. године, Макартни је суду и званично поднео захтев за званично расформирање „Битлса”, фактички, тужбу против осталих чланова. Међутим, овај спор је окончан тек 1974. године, када су се Ленон и Макартни у Њујорку приватно нагодили о будућности компаније "Епл“.[46] То је ипак умногоме оставило отворено питање ауторства над готово свим песмама ове двојице аутора, јер су оне по знатно ранијем договору биле потписиване са „Ленон/Макартни“, чак иако би их (као што је то често касније био случај) реализовао само један аутор.[47]

Од распада до садашњости[уреди | уреди извор]


Дискографија[уреди | уреди извор]

ЛП албуми објављени на територији УК[уреди | уреди извор]

Година Назив албума
1963. Please Please Me
1963. With the Beatles
1964. A Hard Day's Night
1964. Beatles for Sale
1965. Help!
1965. Rubber Soul
1966. Revolver
1967. Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band
1967. Magical Mystery Tour (Double EP)
1968. The Beatles
1969. Yellow Submarine
1969. Abbey Road
1970. Let It Be

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The 10 best rock bands ever — Entertainment — Music — TODAY.com”. Today.msnbc.msn.com. 30. 03. 2004. Архивирано из оригинала на датум 25. 09. 2012. Приступљено 22. 11. 2013. 
  2. ^ „100 Greatest Artists: The Beatles”. Rolling Stone. Приступљено 22. 11. 2013. 
  3. ^ Čeština. „List of best-selling music artists — Wikipedia, the free encyclopedia”. En.wikipedia.org. Приступљено 22. 11. 2013. 
  4. 4,0 4,1 4,2 „songs, albums, history, profiles, places, photos and more”. The Beatles Bible. Приступљено 22. 11. 2013. 
  5. ^ „George Martin Portfolio — Internet Beatles Album”. Beatlesagain.com. Приступљено 22. 11. 2013. 
  6. 6,0 6,1 „Brian Epstein biography”. The Beatles Bible. Приступљено 22. 11. 2013. 
  7. ^ ”The Beatles Anthology” DVD (2003) (Episode 1 — 0:14:29) Lennon talking about his mother teaching him "Ain't That a Shame".
  8. ^ „Ivan Vaughan: Information from”. Answers.com. Приступљено 22. 11. 2013. 
  9. ^ ”The Beatles Anthology” DVD (2003) (Episode 1 — 0:21:56) McCartney talking about Harrison being in the band.
  10. ^ Miles 1997, стр. 47.
  11. ^ Spitz 2005, стр. 126–127.
  12. 12,0 12,1 12,2 „The Beatles in Hamburg — Wikipedia, the free encyclopedia”. Wapedia.mobi. 04. 11. 2013. Архивирано из оригинала на датум 15. 07. 2012. Приступљено 22. 11. 2013. 
  13. ^ „The Biggest Blunders In Music History | CityNews.ca”. Citytv.com. 12. 03. 2008. Архивирано из оригинала на датум 15. 12. 2010. Приступљено 22. 11. 2013. 
  14. ^ „The Beatles — Love Me Do”. Jpgr.co.uk. Приступљено 22. 11. 2013. 
  15. ^ Thompson 2008, стр. 283
  16. ^ „9 February 1964: The Beatles' first Ed Sullivan Show appearance”. The Beatles Bible. 09. 02. 1964. Приступљено 22. 11. 2013. 
  17. ^ The Beatles . The Beatles Anthology. San Francisco: Chronicle Books.2000. ISBN 978-0-8118-2684-6. Badman, Keith (2000). The Beatles Off The Record.
  18. ^ „12 June 1965: press conference about the MBE announcement”. The Beatles Bible. 12. 06. 1965. Приступљено 22. 11. 2013. 
  19. ^ „The Beatles and drugs”. The Beatles Bible. Приступљено 22. 11. 2013. 
  20. ^ „4 March 1966: John Lennon: "We're more popular than Jesus". The Beatles Bible. 04. 03. 1966. Приступљено 22. 11. 2013. 
  21. ^ „5 July 1966: The Beatles leave the Philippines”. The Beatles Bible. 05. 07. 1966. Приступљено 22. 11. 2013. 
  22. ^ „19 August 1966: Live: Mid-South Coliseum, Memphis”. The Beatles Bible. 19. 08. 1966. Приступљено 22. 11. 2013. 
  23. ^ „29 August 1966: The Beatles' final concert in Candlestick Park, San Francisco”. The Beatles Bible. 29. 08. 1966. Приступљено 22. 11. 2013. 
  24. ^ „Beatles Vinyl-Yugoslavia”. Beatlesvinyl.com. Архивирано из оригинала на датум 08. 04. 2011. Приступљено 22. 11. 2013. 
  25. ^ 25 June 1967: The Beatles on Our World: All You Need Is Love | The Beatles Bible
  26. ^ 7 December 1967: The Apple Boutique opens | The Beatles Bible
  27. ^ 19 April 1968: Apple Corps advertises for new talent | The Beatles Bible
  28. ^ Alistair Taylor | The Beatles Bible
  29. ^ 500 Greatest Albums of All Time: The Beatles, 'Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band' | Rolling Stone
  30. ^ 26 December 1967: Magical Mystery Tour is premièred on BBC 1 | The Beatles Bible
  31. ^ Maharishi Mahesh Yogi | The Beatles Bible
  32. ^ Yoko Ono | The Beatles Bible
  33. ^ 22 August 1968: Ringo Starr quits The Beatles | The Beatles Bible
  34. ^ 17 January 1969: UK LP release: Yellow Submarine | The Beatles Bible
  35. ^ 2 January 1969: Get Back/Let It Be sessions: day one | The Beatles Bible
  36. 36,0 36,1 10 January 1969: George Harrison quits The Beatles | The Beatles Bible
  37. 37,0 37,1 Get Back/Let It Be sessions: complete song list | The Beatles Bible
  38. ^ 30 January 1969: The Beatles' rooftop concert | The Beatles Bible
  39. ^ Abbey Road | The Beatles Bible
  40. 40,0 40,1 40,2 Allen Klein | The Beatles Bible
  41. ^ John Lennon biography | The Beatles Bible
  42. ^ Arts | The Times
  43. ^ 4 January 1970: Recording: Let It Be — The Beatles' last session as a group | The Beatles Bible
  44. 44,0 44,1 The Long And Winding Road | The Beatles Bible
  45. ^ 10 April 1970: Paul McCartney announces The Beatles' split | The Beatles Bible
  46. ^ 31 December 1970: Paul McCartney files a lawsuit to dissolve The Beatles' partnership | The Beatles Bible
  47. ^ Lewisohn, Mark (1988). The Beatles Recording Sessions. New York: Harmony Books. ISBN 978-0-517-57066-1. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]