Porez

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Porez je nedobrovoljno plaćanje državi koje nije praćeno protivuslugom koju bi od nje primio platilac poreza.[1] Neplaćanje ili izbegavanje ili otpor oporezivanju se kažnjava zakonom. Porezi se sastoje od direktnog ili indirektnog poreza i mogu biti isplaćeni u novcu ili kao radni ekvivalent. Većina zemalja ima sistem poreza kojim se plaća za javne / zajedničke / usaglašene nacionalne potrebe i funkcije vlade: neke određuju jednu stopu poreza na lični godišnji prihod, neke koriste skalu zasnovanu na godišnjim iznosima prihoda, a neke zemlje su skoro u potpunosti bez oporezivanja ili imaju vrlo niske stope poreza za određene oblasti poreza. Neke zemlje naplaćuju porez i na prihode korporacije i dividende. Ovo se često naziva dvostruko oporezivanje, jer će pojedini akcionari koji primaju ovu isplatu od kompanije takođe biti oporezovani na taj lični dohodak.

Pregled[uredi]

Piter Brojgel Mlađi, Kancelarija poreznika, 1640

Pravna i ekonomska definicija poreza razlikuju se u tome što ekonomisti ne smatraju mnoge transfere vladama kao poreze. Na primer, neki transferi u javni sektor su uporedivi sa cenama. Primeri obuhvataju školarinu na javnim univerzitetima i naknade za komunalne usluge koje pružaju lokalne vlasti. Vlade takođe dobijaju resurse tako što „stvaraju“ novac i kovanice (na primer, štampanjem novčanica i kovanjem novca), putem dobrovoljnih poklona (na primer, doprinosa javnim univerzitetima i muzejima), nametanjem kazni (kao što su kazne za saobraćaj), zaduživanjem i konfiskacijom bogatstva. Sa stanovišta ekonomista, porez je nekrivičan, mada obavezan prenos sredstava sa privatnog na javni sektor obračunat na osnovu unapred utvrđenih kriterijuma i bez upućivanja na specifične primljene usluge.

U savremenim sistemima poreza, vlade ubiraju poreze u novcu; mada je oporezivanje u materijalnim dobrima karakteristično za tradicionalne ili pre-kapitalističke države i njihove funkcionalne ekvivalente. Metod oporezivanja i vladina upotreba sakupljenih poreza često je predmet debata u politici i ekonomiji. Sakupljanje poreza vrši vladin ogranak kao što je Kanadska agencija za prihode, Služba unutrašnjih prihoda (IRS) u Sjedinjenim Američkim Državama ili Služva prihoda i carina njenog veličanstva (HMRC) u Ujedinjenom Kraljevstvu. Kada porez nije u potpunosti isplaćen, država može da nametne građanske kazne (kao što su novčane kazne ili oduzimanje imovine) ili kriminalne sankcije (kao što je zatvaranje) dužničkog entiteta ili pojedinca.[2]

Svrha oporezivanja[uredi]

Osnovna svrha ubiranja poreza je finansiranje budžeta i propisanih nadležnosti države i njenih jedinica. Porezi su najvažniji izvor budžeta i bez njih država ne bi mogla da funkcioniše i finansira javna dobra i zajedničke potrebe, kao što su odbrana, zaštita svojine i prava građana, javni red i mir, obrazovanje, zdravstvo, infrastruktura i slično.

Važna osobina pojedinih poreza je vrsta poreske stope. Ona može biti proporcionalna, kada stopa ostaje ista bez obzira na rast dohotka, progresivna, kada stopa raste sa povećanjem doohotka, i regresivna, kada se stopa smanjuje sa povećanjem dohotka.

Istorija poreza[uredi]

Od kada postoji država, postoji i potreba da se ona finansira. Način njenog finansiranja se veoma menjao tokom vremena.

U starija vremena (antika i srednji vek), porezi su bili manje važni nego danas, a država i vladalac više su se oslanjali na prihode od krunske zemlje i rudnika plemenitih metala, koji su se nalazili u vladaočevoj svojini. Vladalac je, kao vlasnik svega postojećeg, koristio i rad podanika za svoje i državne potrebe, a bez oporezivanja. Snažnije države naplaćivale su tribut od pokorenih država.

Ipak, i tada su postojali izvesni porezi, odnosno dažbine. U Egiptu se pominju porez na ulje za kuvanje i glavarina, u Grčkoj carina i glavarina na robove i strance, u Rimu glavarina u ranijem periodu, a kasnije porez na nasleđe i na promet (žito, so), kao i carina.

I u srednjem veku prihodi od krunskih domena ostaju važan izvor prihoda vladaoca i države, ali se šire porezi u obliku glavarine, poreza na zemlju i nasleđe i raznih drugih dažbina. Deo poreza plaća se u naturi, kao deo žetve ili u stoci. Crkva stiče velike prihode kroz razne dažbine.

Pojava i rast mnogih poreza čvrsto je vezana za ratove i potrebu koju oni donose da se u kratkom roku znatno poveća državni prihod. Tako je prvi porez na dohodak građana uveden u Engleskoj 1799. godine kako bi se finansirao rat sa Napoleonom. I kasnije su skokovi u oporezivanju rezultat ratova (na primer, I i II svetskog), posle kojih poreski teret nije u potpunosti vraćan na pređašnji nivo.

Progresivan porez na dohodak uveden je prvi put u Pruskoj 1853, a zatim u drugim zemljama (Britanija 1907, SAD 1913, Francuska 1917).

U Engleskoj je u srednjem veku naplaćivan porez i za svaki prozor na zgradi. Poreski obveznici su zato zaziđivali prozore da bi plaćali manji porez. Posledica takve poreske politike se i danas može videti na nekim zgradama u Londonu.

Tokom ropstva pod Turcima, Turci su naplaćivali čak i porez koji se zvao „žvakalica“. Zbog ropstva pod Turcima, i dan danas mnogi Crnogorci ne plaćaju potrebne poreze državi, jer poistovjećuju plaćanje poreza sa plaćanjem danka, koje smatraju za veliku sramotu.

Tipovi poreza[uredi]

Osnovna podela poreza je na neposredne i posredne.[3] Neposredni porezi su oni koje plaćaju poreski obveznici koji ih i snose (porezi na dohodak građana, dobit preduzeća i slično), dok se kod posrednih poreza (porezi na promet, carine i slično) unapred zna da će ih poreski obveznih (trgovinsko preduzeće ili uvoznik) prebaciti na nekog drugog (potrošača). Podela je ipak nepotpuna i nejasna, budući da postoji prevaljivanje i neposrednih poreza, pa nije uvek jasno ko ih snosi.

Osnovni porezi su:

Porez na dohodak građana, koji pokušava da obuhvati sve prihode jednog građanina (ili ponekada porodice). Pogodan je za redistribuciju i obično progresivan, kako bi se jače zahvatili dohoci najbogatijih. Znatna progresivanost iz prvih decenija posle II svetskog rata (marginalna poreska stopa i do 70%) napuštena je u većini zemalja, jer se pokazala negativno sa stanovišta produktivnog rada, investiranja i odliva kapitala iz zemlje. Sada je progresija obično umerena, ili je čak nema. Od ukupnog prihoda obično se odbijaju neke stavke da bi se doobio oporezivi dohodak, kao što su izdržavanje članova porodice, zdravstveni troškovi, donacije i slično. Naplatu poreza olakšava tehnika zvana oporezivanje po odbitku, gde akontaciju poreza ne uplaćuje sam obveznik, već onaj ko njemu uplaćuje prihod/dohodak, kao što je poslodavac za porez na platu ili isplatilac autorskog honorara.[4][5]

Porez na dobit preduzeća, koji plaćaju preduzeća na profit koji ostvare u jednoj godini. Dobit se tretira kao razlika između ukupnih prihoda i troškova poslovanja. Moguća su i dodatna umanjenja, na primer za izvršene investicije, ubrzanu amortizaciju i slično. Stopa je uvek proporcionalna. U Srbiji je 2004—2006. godine 10%

Porez na promet je monofazni porez koji se naplaćuje u maloprodaji. I dalje postoji u SAD.

Porez na dodatu vrednost je porez na promet koji se naplaćuje u svakoj fazi prometa. Ideja je da se uzajamnom kontrolom platilaca poreza, a u sopstvenom interesu, smanji stepen izbegavanja plaćanja poreza. Prvi put primenjen u Francuskoj, a danas ga koristi velika većina zemalja u svetu. Srbija ga je uvela 1. januara 2005. godine.

Akciza je dodatan i visok porez na promet koji se obično naplaćuje na robu sa niskom elastičnošću tražnje, kao što su alkohol, duvan, nafta i derivati.

Porez na imovinu je porez kojim se obično obuhvataju nepokretna imovina i, ponekad, vrednosni papiri. Obično pripada lokalnim vlastima.

Porez na nasleđe. Ideja sa ovim porezom je da se makar povremeno, u trenutku smrti vlasnika, oporezuje ukupan kapital pojedica ili porodice. U Srbiji su nasledstva najbližih rođaka izuzeta od poreza.

Porez na kapitalne dobitke je porez koji se plaća u trenutku prodaje neke imovine (nekretnine, vrednosni papiri itd) na njenu uvećanu vrednost od trenutka nabavke.

Reference[uredi]

  1. McLure, Charles E., Jr. „Taxation”. Britannica. Pristupljeno 3. 3. 2015. 
  2. See for example 26 U.S.C. § 7203 in the case of U.S. Federal taxes.
  3. „Definition of Taxes (Note by the Chairman), 1996” (PDF). Pristupljeno 22. 1. 2013. 
  4. McCluskey, William J.; Franzsen, Riël C. D. (2005). Land Value Taxation: An Applied Analysis. Ashgate Publishing, Ltd. str. 4. ISBN 0-7546-1490-5. 
  5. „TPC Tax Topics | Federal Budget”. Taxpolicycenter.org. Pristupljeno 27. 3. 2009. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]