Pređi na sadržaj

Prosvećeni apsolutizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Prosvećeni apsolutizam ili despotizam je izraz kojim se u najširem smislu opisuje vladavina apsolutnog ili autokratskog monarha, odnosno despota koji vladarska ovlaštenja koristi kako bi postigao blagostanje i napredak svojih podanika, po pravilu motivisan nastojanjem da se dosegne neki uzvišeni i apstraktni ideal.[1] U užem smislu se taj izraz koristi za apsolutističke monarhije u Evropi 18. veka čiji su vladari, u većoj ili manjoj meri, prihvatili ideje prosvetiteljstva,[2] najčešće temeljene na racionalizmu, te su nastojali da ih primene u praksi kroz niz reformi kojima je, u većoj ili manjoj meri, uvođena sloboda veroispovesti, sloboda izražavanja, pravo vlasništva, slobodna trgovina i sl. U tom smislu su takvi vladari bili „prosvećeni”, ali s druge strane, nisu prihvaćali nikakve reforme političkog sistema u smeru demokratije odnosno smanjivanja njihovih vladarskih ovlašćenja, smatrajući da je upravo njihov „apsolutizam” ono što omogućava takve reforme, odnosno da jedino vladarski autoritet može slomiti konzervativne i „iracionalne” otpore modernim idejama.[3]

Prosvećeni apsolutizam je bio ideal, odnosno sistem koji su podržavali i mnogi prosvetiteljski mislioci kao što je Volter, dok su kasniji prosvetitelji u njemu videli klicu tiranije te kao alternativu predlagali ideje konstitucionalizma i republikanstva koje će svoj ideal naći u građanskim revolucijama. Nakon njih je u svetu ostalo vrlo malo država koje su po svom ustrojstvu apsolutne monarhije, a samim time i malo prilika da se neki vladar nazove „prosvećenim despotom”.[4]

Verovanja prosvećenih apsolutista o kraljevskoj moći bila su obično slična verovanju redovnih despota, jer su oboje verovali da im je suđeno da vladaju. Prosvećeni vladari su možda odigrali ulogu u ukidanju kmetstva u Evropi.[5] Prosvećeni despotizam cara Josifa II iz Svetog rimskog carstva rezimiran je kao „Sve za narod, ništa od naroda“.[6]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Prosvećeni apsolutizam je tema eseja Fridriha Velikog, koji je vladao Pruskom od 1740. do 1786. godine, braneći ovaj sistem vlasti.[7] Kada je istaknuti francuski prosvetiteljski filozof Volter pao u nemilost u Francuskoj, željno je prihvatio Frederikov poziv da živi u njegovoj palati. Verovao je da je prosvećena monarhija jedini pravi način da društvo napreduje. Frederik je bio entuzijasta francuskih ideja. Frederik je objasnio: „Moje glavno zanimanje je da se borim protiv neznanja i predrasuda... da prosvetlim umove, kultivišem moral i da učinim ljude srećnim onoliko koliko to odgovara ljudskoj prirodi i koliko mi to dozvoljavaju sredstva koja su mi na raspolaganju.“[8]

Razlika između apsolutiste i prosvećenog apsolutiste zasniva se na širokoj analizi stepena do kojeg su oni prihvatili doba prosvetiteljstva. Istoričari raspravljaju o stvarnoj primeni prosvećenog apsolutizma. Oni prave razliku između „prosvetljenja“ vladara lično od onog njegovog režima. Na primer, Fridrih Veliki je u mladosti bio podučavan idejama francuskog prosvetiteljstva i održavao je te ideje u svom privatnom životu kao odrasla osoba, ali na mnogo načina nije mogao ili nije hteo da sprovede prosvećene reforme u praksi.[9]

Koncept prosvećenog apsolutizma formalno je opisao nemački istoričar Vilhelm Rošer 1847. godine[10] i ostaje kontroverzan među naučnicima.[11]

Centralizovana kontrola zahtevala je centralizovane sistematske informacije o naciji. Veliko renoviranje je bilo prikupljanje, upotreba i interpretacija numeričkih i statističkih podataka, u rasponu od trgovinske statistike, izveštaja o žetvi, obaveštenja o smrti do popisa stanovništva. Počevši od 1760-ih, zvaničnici u Francuskoj i Nemačkoj počeli su sve više da se oslanjaju na kvantitativne podatke za sistematsko planiranje, posebno u vezi sa dugoročnim ekonomskim rastom. To je kombinovano je utilitarnu agendu „prosvećenog apsolutizma“ sa novim idejama koje su se razvijale u ekonomiji. U Nemačkoj i Francuskoj, trend je bio posebno jak u kameralizmu i fiziokratiji.[12]

Vodeće nacije

[uredi | uredi izvor]

Odgovori vlada na doba prosvetiteljstva su se veoma razlikovali. U nekoliko nacija sa moćnim vladarima, koje su istoričari nazivali „prosvećenim despotima“, vođe prosvetiteljstva su dočekane na dvoru i pomogli su u osmišljavanju zakona i programa za reformu sistema, obično za izgradnju jačih nacionalnih država.[13] U Francuskoj je vlada bila neprijateljska, a filozofi su se borili protiv njene cenzure. Britanska vlada je uglavnom ignorisala vođe prosvetiteljstva.

Ruska carica Katarina II je sponzirala rusko prosvetiteljstvo. Ona je ugradila mnoge ideje filozofa prosvetiteljstva, posebno Monteskjea, u svoj Nakaz, koji je imao za cilj da revidira ruski zakon. Međutim, pozivanje čuvenog francuskog filozofa Denisa Didroa na njen dvor nije bilo uspešno.[14]

Karlo III, kralj Španije od 1759. do 1788. godine, pokušao je da spase svoje carstvo od propadanja putem dalekosežnih reformi kao što su slabljenje crkve i njenih manastira, promovisanje nauke i univerzitetskih istraživanja, olakšavanje trgovine i trgovine, modernizacija poljoprivrede i izbegavanje ratova. Centralizacija vlasti u Madridu naljutila je lokalno plemstvo i dovela u pitanje tradicionalnu autonomiju gradova, te je otpor stalno rastao. Shodno tome, Španija je ponovo imala relaps nakon njegove smrti.[15][16]

Car Josif II, vladar Austrije 1780–1790, bio je preterano oduševljen, najavljujući toliko reformi koje su imale tako malu podršku da su izbile pobune, a njegov režim je postao komedija grešaka.[17]

U nekim zemljama inicijativa nije potekla od vladara, već od visokih zvaničnika kao što je markiz od Pombala, koji je bio portugalski državni sekretar Žozefa I.[18] Tokom kratkog perioda u Danskoj Johan Friedrih Struense je pokušao da vlada u smislu principa prosvetiteljstva. Nakon što je za 13 meseci izdao 1.069 dekreta koji su pokrivali mnoge velike reforme, njegovi neprijatelji su ga zbacili sa vlasti, a on je pogubljen i rasčerečen.[19]

Associated rulers

[uredi | uredi izvor]

Druge kulture

[uredi | uredi izvor]

Kina

[uredi | uredi izvor]

Sjuedži Guo suprotstavlja konfučijanski ideal „humanog vladara“ (rendžun) sa idealom kineskih legalista, za koje kaže da su „nameravali da stvore istinski 'prosvetljenog vladara' (mingdžun) koji je u stanju da efikasno vlada masama i kontroliše svoju birokratiju"; ovaj vladar bi bio „vešt manipulator i uspešan političar koji koristi sredstva ili 'tehniku' u postizanju samozaštite i političke kontrole”. Guo citira Bendžamina I. Švarca kako opisuje karakteristike „istinski legalističkog prosvećenog vladara:[25]

On mora biti sve samo ne samovoljni despot ako se pod despotom misli na tiranina koji sledi sve svoje porive, hirove i strasti. Kada su sistemi koji održavaju celu strukturu postavljeni, on ne sme da ometa njihov rad. On može da koristi ceo sistem kao sredstvo za postizanje svojih nacionalnih i međunarodnih ambicija, ali da to učini ne sme da poremeti njegovo bezlično funkcionisanje. On u svakom trenutku mora biti u stanju da održi gvozdeni zid između svog privatnog života i javne uloge. Konkubine, prijatelji, laskavci i harizmatični sveci ne smeju imati nikakvog uticaja na tok politike i nikada ne sme da relaksirati sumljanje u motive onih koji ga okružuju.[26][25]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Perry et al. 2015, str. 442. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPerryChaseJacobJacob2015 (help)
  2. ^ Perry, Chase & Jacob 2015, str. 442.
  3. ^ Mill 1989, str. 13. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMill1989 (help)
  4. ^ „Disappearance of Serfdom. France. England. Italy. Germany. Spain.”. www.1902encyclopedia.com. Pristupljeno 07. 12. 2015. 
  5. ^ „Disappearance of Serfdom. France. England. Italy. Germany. Spain.”. www.1902encyclopedia.com. Pristupljeno 2015-12-07. 
  6. ^ World of the Habsburgs. „Joseph II: The long-awaited son”. Textmode. World of the Habsburgs. Pristupljeno 2015-10-21. „‘Everything for the people, nothing by the people’” 
  7. ^ Reprinted in Isaac Kramnick (1995). The Portable Enlightenment ReaderNeophodna slobodna registracija. Penguin Books. ISBN 978-0-14-024566-0. Pristupljeno 26. 8. 2013. 
  8. ^ Giles MacDonogh, Frederick the Great: A Life in Deed and Letters (2001) p. 341
  9. ^ H. M. Scott, ed., Enlightened Absolutism: Reform and Reformers in Later Eighteenth-Century Europe, (University of Michigan Press, 1990)
  10. ^ A. Lentin (ed.), Enlightened Absolutism (1760-1790), Aveiro, 1985, p. ix.
  11. ^ Charles Ingrao, "The Problem of 'Enlightened Absolutism and the German States," Journal of Modern History Vol. 58, Supplement: Politics and Society in the Holy Roman Empire, 1500–1806 (Dec., 1986), pp. S161–S180 in JSTOR
  12. ^ Lars Behrisch, "Statistics and Politics in the 18th Century." Historical Social Research/Historische Sozialforschung (2016) 41#2: 238-257. online
  13. ^ Stephen J. Lee, Aspects of European history, 1494–1789 (1990) pp. 258–66
  14. ^ Isabel de Madariaga, "Catherine the Great" in H. M. Scott ed., Enlightened Absolutism (1990).
  15. ^ Nicholas Henderson, "Charles III of Spain: An Enlightened Despot," History Today, Nov 1968, Vol. 18 Issue 10, pp. 673-682 and Issue 11, pp 760-768
  16. ^ Francisco Javier Guillamón Álvarez, "Institutional Reform and Municipal Government in the Spanish Empire in the Eighteenth Century." Itinerario 20.3 (1996): 109-123.
  17. ^ Nicholas Henderson, "Joseph II", History Today (March 1991) 41:21-27
  18. ^ Benjamin Otis Frick, The Enlightened Despotism of the Eighteenth Century in Portugal: The Marquis of Pombal (1902).
  19. ^ Henry Steele Commager, "Struensee and the Enlightenment", The search for a usable past, and other essays in historiography (1967) pp 349–623.
  20. ^ McKay, "A History of Western Society", Houghton Mifflin Company, 2006, pp. 616–19
    • Catherine the Great: Portrait of a Woman. R K. Massie, "Catherine the Great: Portrait of a Woman", Random House, 2012
  21. ^ a b v H.M. Scott, 1990, p. 1.
  22. ^ H.M. Scott, 1990, pp. 265ff
  23. ^ a b H. Arnold Barton, Scandinavia in the Revolutionary Era 1760–1815, University of Minnesota Press, pp. 142ff. 1986. ISBN 0-8166-1392-3.
  24. ^ Bearne, Catherine Mary (1907). A Sister of Marie Antoinette: The Life-Story of Maria Carolina, Queen of Naples. T. Fisher Unwin: London, p. 142.
  25. ^ a b Guo, Xuezhi (2002). The Ideal Chinese Political Leader: A Historical and Cultural Perspective. Westport, CT: Praeger Publishers. str. 141. ISBN 9780275972592. 
  26. ^ Benjanmin I. Schwartz p. 345, The World of Thought in Ancient China

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • „Joseph II Biography”. A&E Television Networks. Pristupljeno 21. 10. 2015. 
  • Mill, John Stuart (25. 08. 1989). J. S. Mill: 'On Liberty' and Other Writings. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-37917-5. 
  • Perry, Marvin; Chase, Myrna; Jacob, James; Jacob, Margaret; Daly, Jonathan (01. 1. 2015). Western Civilization: Ideas, Politics, and Society, Volume I: To 1789. Cengage Learning. ISBN 978-1-305-44548-2. Pristupljeno 20. 09. 2015. 
  • „Joseph II: The long-awaited son”. Textmode. World of the Habsburgs. Pristupljeno 21. 10. 2015. „‘Everything for the people, nothing by the people’” 
  • „Enlightened despotism”. Britannica. 
  • John G. Gagliardo (1967). Enlightened Despotism.
  • H. M. Scott, ed. (1990). Enlightened Absolutism: Reform and Reformers in Later Eighteenth-Century Europe.
  • Behrens, Betty. "Enlightened despotism." Historical Journal 18.2 (1975): 401-408.
  • Gershoy, Leo. (1963). From Despotism to Revolution, 1763–1789 (1944). online free to borrow
  • Krieger, Leonard. An essay on the theory of enlightened despotism (U of Chicago Press, 1975).
  • Ingrao, Charles. "The problem of 'enlightened absolutism' and the German States." Journal of Modern History 58 (1986): S161-S180. online
  • McHugh, James T. "Last of the enlightened despots: A comparison of President Mikhail Gorbachev and Emperor Joseph II." Social Science Journal 32.1 (1995): 69-85 online.
  • Mill, John Stuart (1989). J. S. Mill: 'On Liberty' and Other Writings. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-37917-5. 
  • Mueller, Christine L. (1994) "Enlightened Absolutism" Austrian History Yearbook: 1994 , Vol. 25, pp. 159–183. Covers the recent historiography of the role in 18th-century Austrian statecraft.
  • Perry, Marvin; Chase, Myrna; Jacob, James; Jacob, Margaret; Daly, Jonathan (2015). Western Civilization: Ideas, Politics, and Society, Volume I: To 1789. Cengage Learning. ISBN 978-1-305-44548-2. 
  • Scott, H. M. "Whatever Happened to the Enlightened Despots?." History 68#223 (1983), pp. 245–257 online
  • Scott, H. M. ed. (1990). Enlightened Absolutism: Reform and Reformers in Later Eighteenth-Century Europe.
  • Szabo, Franz. Kaunitz and Enlightened Absolutism 1753-1780 (1994) online as ACLS Humanities E-Book

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Prosvećeni apsolutizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Просвећени_апсолутизам&oldid=28294600”