Аутократија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Аутократија – самовлада (грчки : auto – сам, kratein – владати) претпоставља јако сужен круг управљача унутар којег се обликује владајућа воља. Често је то појединац који се служи апаратом за принуду да би присилио на послушност саму владајућу групу, мада је очигледно да он, чак и када је самодржац, мора имати нечију подршку. У аутократским режимима, по правилу постоје затворени центри политичке моћи на које грађани имају веома мали утицај и који се периодично обнављају по строго утврђеним критеријумима. Владајућа воља може се обликовати на два начина:

Стварном аутократијом – у којој постоје формалне демократске институције али не и демократски дух политичког деловања тј. постоје институције које би требале да гарантују њихово демократско функционисање (парламент, влада, судови) али пошто раде под најнепосреднијим утицајем владајуће групе и њеног вође, демократија је сведена на ниво пуког формализма и практично спроводе диктатуру владајуће групе, њеног ужег дела или искључиво њеног вође.

Врсте аутократије[уреди]

Формална аутократија – сусреће се ређе, нарочито у модерном добу. У њој нема формалних демократских институција, нити јавних права и слобода, него је владајућа група неспутана било каквим законским ограничењима. Формалне аутократије су ретке, будући да готово ниједна држава није спремна да се уставно легитимише у том својству.

Облици аутократије могу бити различити. У старом и средњем веку они су се појављивали у виду деспотија и тиранија (мале државе попут полиса или цивитаса). Такав је пример био рецимо у великим робовласничким империјама попут Кине, Месопотамије, Египта и Римског царства као и апсолутних монархија у Европи у раздобљу касног феудализма који претходи буржоаским револуцијама. Аутократијама се сматрају и диктатуре које сматрамо као њен најтипичнији случај.

Посебан облик аутократије представља харизматски тип власти којим се посебно бавио немачки теоретичар Макс Вебер. Овај тип власти настаје у доба великих криза и потреса, а обележава га појава „харизматских вођа“ ("харизма" значи вишу обдареност). То су личности које имају специфичну обдареност која се сматра натприродном. Харизматска власт обоготворава личност вође и претвара је у легенду и мит нарочито за масе нових присталица који се прикључују покрету. Вођа најчешће сам одлучује а његова воља поставља се као највиши разлог изнад којег нема даљег критеријума. Вебер је уочио да „харизма зна само за унутрашњу одређеност и своје сопствене границе. Носилац харизме узима задатак који му је одређен и на основу своју мисије захтева да му се други покоравају и следе га. Какав ће резултат бити, зависи од тога да ли ће он то постићи. Уколико они не признају његову мисију његови захтеви пропадају, уколико га они признају, он је њихов господар све док „осведочењем“ успева да очува њихово признање. У модерном времену најтипичније примере харизматске власти представљају ауторитарни режими XX века (нацизам у Немачкој и фашизам у Италији).

Вероватно најзаслужнији за данашњи модерни значај речи аутократ јесте руски император који је у царској Русији сматрао Москву као „Трећи Рим“ (одмах после Константинопоља и Рима) и као такав носио назив „Император и Самодържец Всеруски“ што значи „император и самодржац све Русије“.

Појмови тоталитаризма и аутократије се не поклапају, пошто се под аутократијом подразумева облик класичне владавине у коме аутократа не угрожава, бар у начелу, приватан живот становништва, док се у тоталитарним друштвима чини управо то - уништава приватна сфера и заводи општа контрола - као у модерним тоталитарним системима (комунизам итд).