Пут у ропство

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nastanak
Radni naslovThe Road to Serfdom
AutorFridrih fon Hajek
Jeziksrpski
Sadržaj
Lokalizacija1940-te
Izdavanje
IzdavanjeJP Službeni glasnik
Broj stranica221
Prevod
PrevodilacZoe Pavleski, Miroslav Prokopijević
Klasifikacija
ISBN ?978-86-519-1259-0

Put u ropstvo (nem. Der Weg zur Knechtschaft) je knjiga dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju Fridriha fon Hajeka, napisana između 1940 i 1943. godine. Knjiga je prevedena na više od dvadeset jezika i predstavlja ključno delo teorije klasičnog liberalizma. Prvo izdanje je kao moto nosilo Hjumove reči „Retko se sloboda bilo koje vrste gubi sva odjednom”. U politici, uticaj knjige ogleda se na tendencije deregulacija i vraćanja klasičnim metodama tržišne ekonomije, što se ogledalo u politici SAD pod Reganom i u Velikoj Britaniji za vreme Margaret Tačer.[1] On upozorava na tiraniju koja neizbežno proizlazi kao rezultat centralnog donošenja odluka putem centralnog planiranja.[2] Hajek dokazuje da nacizam i fašizam imaju zajednički imenilac u centralnom ekonomskom planiranju. „Put u ropstvo” predstavlja ne samo gubitak ekonomskih, već osnovnih ljudskih sloboda.[3]

Struktura i sadržaj knjige[uredi | uredi izvor]

Knjiga se sastoji iz uvoda i petnaest tematskih poglavlja. Svako poglavlje počinje prigodnim citatom koji je usko vezan za tematiku određenog poglavlja. To su sledeća poglavlja: Napušteni put, Velika utopija, Individualizam i kolektivizam, „Neizbežnost” planiranja, Planiranje i demokratija, Planiranje i vladavina prava, Ekonomska kontrola i totalitarizam, Ko kome, Sigurnost i sloboda, Zašto najgori dolaze na vrh, Kraj istine, Socijalistički koreni nacizma, Totalitaristi među nama, Materijalni uslovi i idealni ciljevi, Izgledi za međunarodni poredak.

1. Napušteni put

Osnovna teza programa nije da sistem slobodnog preduzetništva radi profita propao u ovoj generaciji, nego da još nije ni isproban

— F.D.Ruzvelt

U prvom poglavlju Hajek daje svoje tumačenje razloga za dolazak totalitarizma. Prema njegovim rečima, iako su nas najveći politički mislioci devetnaestog veka Tokvil i lord Ekton upozorovali da socijalizam znači ropsto. Evropska civilizacija se bar dvadeset i pet godina pre nego što je avet totalitarizma postala stvarna pretnja počela odaljavati od osnovnih vrednosti na kojima je ona nastala. Smer razvoja evropske civilizacije bio je u oslobađanju pojedinca od stega koje su ga vezivale za običajne ili propisane načine obavljanja svakodnevnih aktivnosti. Odbijanjem ekonomske slobode, došlo je do uskraćivanja kako ličnih sloboda, tako i političkih.[4]

2.Velika utopija

Od države je pravilo pakao na zemlji upravo to što je čovek pokušavao da od nje stvori svoj raj

— F.Helderlin

U ovom poglavlju razmatra se odnos liberalizma i socijalizma. Citirajući Tokvila, dalje objašnjava kako demokratija proširuje sferu slobode, dok je socijalizam ograničava. Socijalistička propaganda daje obećanje više slobode, ono što bi navodno trebalo da vodi u slobodu, pretvara se u put u ropstvo.[5] Umesto da bude bolji sistem, staljinizam postaje gori od fašizma jer je varvarski, nepavdan, nemoralan, antidemokratski. Staljinizam jeste socijalizam, neizbežan politički pratilac nacionalizaciji i kolektivizaciji na koje se oslanjao kao na deo plana za podizanje besklasnog društva.[6]

3.Individualizam i kolektivizam

Socijalisti veruju u dve stvari, apsolutno različite i možda čak i kontradiktorne: slobodu i organizaciju

— Eli Haveli

Termin socijalizam pretpostavlja ideale kao što su: socijalna zaštita, pravda i jednakost kao svoje idealne ciljeve. Socijalizam znači ukidanje privatne inicijative, privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i stvaranje sistema planske ekonomije, u kojem centralno plansko telo zamnjeuje preduzetnika koji radi za profit. I konkurencija i centralno dirigovanje postaju slaba i neefikasna oruđa ukoliko su nepotpuni: oni su alternativna načela koja se koriste da reše isti problem, a mešavina ova dva oruđa znači da nijedno neće stvarno da deluje i da će rezultat biti gori nefo da smo se konzistentno oslonili na bilo koji od njih.[7]

4. „Neizbežnost planiranja”

Mi smo prvi tdrdili da, što su oblici civilizacije složeniji, to sloboda pojedinca mora više da se ograničava

— B.Musolini

Hajek smatra da monopoli nisu rezultat ekonomskog razvoja i u većini slučajeva su rezultat tajnih sporazuma, već direktne podrške vladinih zvaničnika. Eliminacijom smetnje, moguće je povratiti uslove potrebne za razvoj konkurencije. Štaviše, sa povećanjem složenosti proizvodnje i ekonomske aktivnosti, centralno planiranje postaje nemoguće. Kao jedino rešenje Hajek vidi decentralizaciju. Direktno upravljanje treba da bude zamenjeno koordinacijom - sistemom mera za obezbeđivanje informacija koji je potreban za koordinaciju akcija sa drugim učesnicima na tržištu.[8]

5. Planiranje i demokratija

Državnik koji bi pokušao da određuje pojedincima na koji način da upotrebe svoj kapital ne samo što bi se opteretio suvišnom brigom nego bi preuzeo ovlašćenje koje ne bi moglo da se poveri nikakvom savetu ili senatu, i koje nigde ne bi bilo tako opasno kao u rukama čoveka koji je dovoljno lud i uobražen da zamišlja kako je za to sposoban.

— Adam Smit

6. Planiranje i vladavina prava

Nedavna istraživanja sociologije prava još jednom potvrđuju da fudamentalno načelo formalnog prava, po kojem svaki slučaj mora da se prosudi prema opštim, racionalnim pravilima koja imaju što manje izuzetaka i koja su zasnovana na logičkim pretpostavkama, važi samo za liberalnu konkurentsku fazu kapitalizma

— K.Manhajm

7. Ekonomska kontrola i totalitarizam

Kontrola proizvodnje bogatstva jeste kontrola samog ljudskog života.

— Iler Belok

Vlast koja upralja ekonomskom aktivnošću ne bi kontrolisala samo onaj deo naših života koji se tiče manje značajnih stvari ona bi kontrolisala raspodelu ograničenih sredstava za sve naše ciljeve. A ko god kontroliše svu ekonomsku aktivnost, kontroliše i sredstva za sve naše ciljeve i mora da odluči koji će biti ostvareni, a koji neće.[9]

8. Ќo kome

Najbolja prilika koja se ikada pružila čovečanstvu odbačena je zato što je strast za jednakošću učinila ništavnom nadu za slobodu

— Iler Belok

Državno planiranje proizvodnje na kraju dovodi do kontrole distribucije, te ograničava tržišne odnose. Kao rezultat pojedinac gubi svoju slobodu i postaje zavistan od odluka organa. Čim država preuzima funkciju planiranja, ceo privredni život prelazi u ruke birokratije.[10]

9. Sigurnost i sloboda

Čitavo društvo će postati jedna kancelarija i jedna fabrika, svi će isto raditi i biti isto plaćeni

— V.I.Lenjin, 1917

U zemlji gde je jedini poslodavac država, opozicija znači gladovanje do smrti. Staro načelo, ko ne radi neće jesti, zamnjeno je novim, ko ne sluša neće jesti

— L. Trocki 1937

10. Zašto najgori dolaze na vrh

Svaka moć kvari, apsolutna moć kvari apsolutno

— Lord Ekton

Iako ima malo toga što bi moglo da navede ljude koji su dobri po našim standardim da teže vodećim položajima u totalitarnoj mašini, a mnogo toha da ih odvrati, biće posebnih prilika za nemilosrdne i beskrupulozne. Biće posla u čiju neprihvatljivost niko ne sumnja ali koji se moraju izvrišiti u službi nekog višeg cilja, i to sa istom stručnošću i efikasnošću kao drugi.[10]

11. Kraj istine

Značajno je da je nacionalizacija misli svugde napredovala pari passy sa nacionalizacijom industrije

— E.H.Kar

Da bi služila svim svrhama jednog sistema koji predviđa društveni plan, prinuda nije dovoljna. Takođe je bitno da ljudi veruju u njenu tačnost. To se postiže različitim vrstama propagande. Neophodno je da se ubedi ne samo u pogledu ispravnosti glavnog cilja, već i u sredstvima neophodnim za njegovo ostvarenje.[10]

12. Socijalistički koreni nacizma

Sve antiliberalne snage ujedinjuju se protiv svega što je liberalno

— A.Meler van den Bruk

Još od početka postojala je tesna veza između socijalizma i nacionalizma u Nemačkoj. Značajno je da su najvažaniji tvorci nacionalsocijalizma- Fihte, Rodbertus i Lasal- u isto vreme bili priznati tvorci socijalizma. Od 1914. iz redova marksističkog socijalizma, pojavljivali su se učitelji koji nisu vodili nacionalsocijalističku zajednicu konzervativce i reakciionare, nego vredne radnike i omladinu punu ideala. Tek posle ovog je plima nacionalsocijalizma dobila veliki značaj i naglo prerasla u hitlerovsku doktrinu. Ratna histerija 1914. koja usled nemačkog poraza nikad nije potpuno izlečena jeste početak modernog razvoja koji je proizveo nacionalsocijalizam, koji je nastao tokom ovog perioda uglavnom uz pomoć starih socijalista.[11]

13. Totalitaristi među nama

Kada se vlast predstavlja u ruhu organizacije, njen šarm je dovoljno privlačan da preobrati zajednice slobodnih ljudi u totalitarne drŽave.

— The Times

14. Materijalni uslovi i idealni ciljevi

Da li je pravedno ili razumno da većina glasova protiv glavnog cilja vlade treva da porobi manji broj koji bi bio slobodan? Pravednije jeste, bez sumnje, ako je reč o sili, da manji broj prisili veći da zadrŽi, što za njih ne moŽE biti pogrešno, svoju slobodu, nego da veći broj, radi ugađanja svojoj prostoti, prisili manji, na njihovu štetu, da i oni postanu robovi. Oni koji ne traŽe ništa osim svoju pravednu slobodz, uvek imau pravo da je dobiju, kad god imaju moć, čak i kada nisu tako brojni kao oni koji im se protive.

— Džon Milton

15. Izgledi za međunarodni poredak

Deo lekcije iz nedavne prošlosti koji se sporo i postupno shvata jeste da mnoge vrste ekonomskog planiranja na nacionalnom nivou moraju da budu štetne u njihovom ukupnom učinku čak i sa čisto ekonomskog gledišta, a pored toga i da proizvedu ozbinjna ekonoska trvenja. Nije ni potrebno ni poŽeljno da nacionalne granice prave oštre razlike u Životnom standardu, da članstvo u nekoj nacionalnoj grupi treba da daje potpuno drugačije pravo udela u kolaču od onog koji imau članovi druge grupe.[12]

Zaključak[uredi | uredi izvor]

Svrha Hajekovog dela, prema njegovim rečima nije bila skiciranje nekog poželjnog budućeg društva. U ekonomiji zasnovanoj na privatnom vlasništvu resursi su rasuti ka velikom broju pojedinaca, pa tako nema koncentracije u rukama pojedinaca ili grupe pojedinaca. Potrebno je utvrditi greške iz postojećeg sistema i raditi na stvaranju boljeg sveta od onog koji je gurnuo svet u dva svetska rata. Najpotrebnije je osloboditi se uverenja da su događaji bili neizbežni. Potrebno je imati hrabrosti za izgradnju boljeg sveta koji neće biti opterećen stegama „planiranja”, „vođenja”, „dirigovanja”. Svet koji će imati uslove za napredak. Ako se nije uspelo u prvom pokušsaju treba pokušati ponovo. Politika slobode za pojedinca, predstanja jedinu progresivnu politiku.[13] Put u ropstvo je prvo značajnije Hajekovo izučavanje zavisnosti politike od ekonomije i obratno. U vreme kada se Put u ropstvo pojavio na srpskom 1997,[14] to je ujedno i bila prva Hajekova knjiga na srpskom jeziku. U međuvremenu su prevedene sva njegova bitnija dela.[15]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Reitan, Earl Aaron. The Thatcher Revolution: Margaret Thatcher, John Major, Tony Blair, and the Transformation of Modern Britain, 1979–2001. — Rowman & Littlefield, 2003
  2. ^ Ebeling, Richard M. (May 1999). "Friedrich A. Hayek: A Centenary Appreciation"
  3. ^ Fridman M. Kapitalizam i sloboda.
  4. ^ F. Hajek, „Put u ropstvo”. str. 17-27
  5. ^ F. Hajek, „Put u ropstvo. str. 28-34”
  6. ^ Max Eastman, Stallin's Russia and the Crisis of Socialism, (1940). str. 82.
  7. ^ F. Hajek, „Put u ropstvo”. str. 35-44
  8. ^ F. Hajek, „Put u ropstvo”. str. 45-55
  9. ^ F. Hajek, „Put u ropstvo”. str. 84-95
  10. ^ a b v F. Hajek, „Put u ropstvo”
  11. ^ F. Hajek, „Put u ropstvo” str. 154-166
  12. ^ F. Hajek, „Put u ropstvo”. str. 200-216
  13. ^ F. Hajek, „Put u ropstvo”. str. 217-218
  14. ^ Izdanje Global book , Novi Sad
  15. ^ Kontrarevolucija nauke, CID, Podgrocia,1998; Kobna ideja - greške socijalizma, CID, Podgorica, 1998; Studije iz ekonomije, filozofije i politike, Paideia, Beograd, 2002; Pravo, zakonodavstvo i sloboda, CID - SlŽubeni list, Podgorica-Beograd, 2002. Cene i proizvodnja, SluŽbeni glasnik, Beograd, 2008.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пут_у_ропство&oldid=26984601”