Јохан Готлиб Фихте

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Јохан Готлиб Фихте (нем. Johann Gottlieb Fichte, Раменау, 19. мај 1762 - Берлин, 27. јануар 1814) један је од главних представника немачке класичне идеалистичке филозофије и најистакнутијих личности немачког духовног живота крјем 18. и почетком 19. века.

Јохан Готлиб Фихте
Johann Gottlieb Fichte.jpg
Јохан Готлиб Фихте
Пуно име Јохан Готлиб Фихте
Датум рођења (1762-05-19)19. мај 1762.
Место рођења Раменау
Немачка
Датум смрти 27. јануар 1814.(1814-01-27) (51 год.)
Место смрти Берлин
Немачка

Биографија[уреди]

Фихте је рођен у Раменауу, у породици сиромашног ткача ланеног платна. Без обзира на оскудне животне прилике, као изузетно даровит дечак, своје школовање започео је у Шулпфорти, најпознатијој средњошколској установи у 18. веку у којој су саксонски владаоци од деце својих поданика образовали нове нараштаје за сопствене чиновнике, правнике, свештенике и гимназијске наставнике.[1]

На препоруку Гетеа, Фихте је веома рано постао професор у Јени где је објаснио свој систем "трансценденталног идеализма". Међутим, након објављивања његовог есеја "Ueber den Grund unsers Glaubens an eine göttliche Weltregierung" ("На основу наше вере у владавину божанског света") он је оптужен за атеизам због чега је отпуштен са Филозофског факултета у Јени 1799. године. Након извесног времена прелази у Берлин где држи ватрене говоре под француском окупацијом чиме је показао велику личну храброст. Значајно је допринео оснивању и развоју берлинског Универзитета 1809. године где постаје професор и ректор.

У 51. години живота оболео је од тифуса од ког умире 1814. године у Берлину.[2]

Филозофија[уреди]

Фихтеова филозофија масонства представља покушај да се са становиштва филозофије класичног немачког идеализма расветли и преузме, односно искористи за властите сврхе, једна у доба просветитељства и ране романтике утицајна и раширена, иако у то време ништа мање опскурна култура тајног друштва, да се преко ње оствари идеја човека као светског грађанина и да се на тај начин изврши утицај на такозвано велико или јавно друштво и на политику.[1]

Фихте је одбацивао Кантов дуализам који је критиковао са позиције чистог субјективног идализма при чему је негирао постојање ствари, предмета и материје ван човека а истовремено на основу своје филозофије узима апсолутно "ја".[2]

Педагошки погледи[уреди]

Фихте говори о дужности личног примера као о нарочито значајној теми за одређивање начина васпитног деловања унутар људске заједнице. О њој говори у својим Предавањима, описујући лик научника као учитеља и васпитача људског рода. Сматрао је да учитељ давањем личног примера, непосредно делујући на људе око себе, људске врлине и идеале чини реалним и могућим.[3]

Он захтева формирање целог човека које је подразумевало формирање карактера и воље, одгајање духа самоделатности и самосталности и неговање идеје о универзалности људске личности уз истовремено служење заједници. По његовом мишљењу сталешке разлике и половично и једнострано образовање које се стиче у великом друштву представља једну од главних препрека која онемогућава остварење универзалног људског васпитања које не погађају само појединца, већ угрожавају цео људски род у његовој тежњи ка коначном циљу. Због тога, под утицајем швајцарског педагога Песталоција, он почиње да заступа становиште да је кроз реформу васпитања и образовања, могуће, не само народе, већ и цело човечанство спасити беде и превладати сталешку подељеност међу људима.

Достизање универзалног образовања сматрао поузданим знаком људске зрелости. Штавише, он је зрелост људске личности изједначио с појмом универзалног васпитања. Према Фихтеовој теорији васпитања под зрелошћу се подразумева достизање најширег обима људске слободе и хуманитета људске личности. Насупрот томе, он је у уско специјализованом, једностраном, професионалном образовању модерног човека препознао један од узрока човекове незрелости. Ту незрелост Фихте је видео као последицу дисхармоничног развитка модерног индивидуума који, како он каже, с једне стране пати од "презрелости, а с друге стране од незрелости." Тој дисхармоничној личности модерног доба, Фихте је, попут Шилера и Гетеа, покушао да супротстави своју естетизирану слику индивидуе у којој је "мужевна снага ублажена љубазношћу". Да би, у свом формирању достигао највиши степен зрелости, човек, по Фихтеу, треба кроз процес васпитања да савлада све оно што је у његовој личности насилно и што "треба да нестане кад развој личности буде довршен и кад се њен духовни облик заокружи у себи".

Фихтеова теорија универзалног васпитања, не подразумева само ослобађање појединца од оног партикуларног, већ и отклањање из његовог одгоја свега оног што би таквог човека могло због карактера његовог универзалног васпитања довести и истргнути из заједнице и изручити га, како он каже, "хладном космопилитизму". У Фихтеовој концепцији васпитања појмови космополитизма, као једна врста епохалног светско-грађанског штимунга, и патриотизма, као љубав према домовини, налазе се у блиској вези и нису супротстављени.

Заступао је став да је народност најважнији део човековог бића и настојао је да васпита ваљаног члана народа а тиме и ваљаног човека. Вероватно је морално пропадање немачког народа (по Фихтеу) утицало да се определи за чисто народно васпитање које би обновило дух немачког народа и препородило немачког човека.[1]

Фихте је сматрао да се о васпитању деце, мушке и женске, треба бринути држава, чија би улога била оснивање "народних школа" које би се издржавале радов васпитаника. У тим школама васпитавали би се савршени грађани који би то били тек кад усвоје религијско учење.[2]

Дела[уреди]

  • „Основа целокупног учења у настави“
  • „Увод у учење о науци“
  • „Систем учења о моралу“
  • „Састав скромне науке“
  • „Афоризми о васпитавању“
  • „Говор немачком народу“
  • „Покушај критике свег откривења“
  • „Основа природног права према принципима теорије науке“
  • „Систем теорије морала према принципима теорије науке“
  • „Одређење човека“
  • „Затворена трговачка држава“

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Лолић, Маринко. Филозоф у масонској ложи. Београд: Институт за филозофију и друштвену теорију. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Петровић, Јелена (2005). Васпитање кроз историјске епохе. Врање: Учитељски факултет Врање. ISBN 978-86-82695-17-2. 
  3. ^ Димић, Зоран (2017). Политике образовања:од паидеје до билдунга. Карпос. ISBN 978-86-6435-054-9. 

Литература[уреди]

  • Ценић, Стојан, Петровић, Јелена (2005). Васпитање кроз историјске епохе. Врање: Учитељски факултет Врање. ISBN 978-86-82695-17-2. 
  • Димић, Зоран (2017). Политике образовања:од паидеје до билдунга. Карпос. ISBN 978-86-6435-054-9. 
  • Шулц, Валтер (2014). Јохан Готлиб Фихте-ум и слобода. Београд: Досије студио. ISBN 978-86-6047-126-2. 

Спољашње везе[уреди]