Rekaški govor

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Rekaški govor je jedan od srpskih govora u rumunskom delu Banata. Njime govore Šokci koji žive u mestu Rekaš, koje se nalazi između Temišvara i Lugoša. Prilikom svojih istraživanja srpskih govora u rumunskom Banatu 1956. godine, Pavle Ivić je posetio i Rekaš. Prema tekstovima narodnih pesama iz Rekaša, objavljenih u Zborniku za narodni život i običaje Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu (JAZU), izgledalo je da je rekaški govor ikavski štoakvski. Međutim, Ivić je bio iznenađen kada je u Rekašu sreo sakupljača ovih pesama, penzionisanog školskog nadzornika Jocu Ćosića i kada mu je on objasnio da nihov govor nije ikavski nego poseban i da je to bilo označeno u tekstovima koje je on u svoje vreme slao redakciji JAZU. Redaktor Zbornika ili ne verujući Ćosićevom beleženju ili iz patriotskih pobuda, preuredio je tekst na ikavski.[1] Hrvatski lingvista Ivan Brabec u svom radu 1972. godine, ubraja u hrvatske govore i rekaški, navodeći netačno da je ekavski štokavski, te na osnovu toga zaključuje da je istočnoslavonskog porekla.[2]

Fonetske osobine[uredi | uredi izvor]

U rekaškom govoru vokal ѣ čuva posebnu vrednost između e i i, i to bližu vokalu e nego vokalu i, koji je Ivić beležio sa ei: beila, ubeili, beilidu, veištac, veišca, vreime, dvei, obadveima, deivka (devojčica), deite, sveiće, sveit, meisto, zreila, leibac, leibovi, cveitovi, čoveik, doneili, zveizda, mleiko, veitar, peisak. Ivić je potom posetio obližnja mesta Kraljevac i Petrovo Selo u kojima žive pravoslavni Srbi,[3] gde je u njihovom govoru isto zapazio da je vrednost ѣ različita od vrednosti e i da je jednaka vrednosti kao u govoru Šokaca.[4] Pored iste vrednosti ѣ zapazio je da ima dosta zajedničkih osobima ova dva govora koje su vrlo značajne. Oba govora znaju za niz primera sa i na mestu starog ѣ, i to u kategorijama gde takvo i dolazi i u šumadijsko-vojvođanskom dijalektu, kao i u govorima smederevsko-vršačkog dijalekta: gi da dođeš, gi će se držati, divojka u Rekašu; di si bio, di smo se skupili, gnizda, divojkama u Petrovom Selu; gnizdo, divojku u Kraljevcu. Karakteristično je podudaranje u upotrebi formi vѣd- umesto perfektivnoga vid-: veidnem, da veidnete štogod, veite, veideila, veidemo u Rekašu; veinem, vein tamo što je, veinte tamo u Kraljevcu; veinem, smo veideili u Petrovom Selu. Imperfektivno vidim se upotrebljava normalno: vidiš ti to u Rekašu; sleip ne vidi u Petrovom Selu; ovaj e ćorav, ne vidi u Kraljevcu.[5] Za fonološki sistem značajan je zatvoren izgovor vokala o, koje je na ovaj način sa svojim fonetskim svojstvima parnjak glasu ei=ѣ a ne etimološkome e. Oba govora imaju isti šestočlani vokalni sistem: a, e, o, ѣ, u, i.[6]

U Rekašu na kraju sloga i na kraju reči l ima različite reflekse. U jednim slučajevima ono prelazi u o kao u standardnom jeziku: on je bacio, udario, teoci; a u drugim slučajevima se čuva: okrugal, grudn’ak je topal, vesel, bel, debel, kalno (prljavo). Prelazak l u o se dešava u oblicima radnog prideva, dok se čuva kod pravih prideva.[7] Ima slučaja kad se l u oblicima radnog prideva izgovara kao bijabijalni zvuk: kupii, sam uzei. Iz ovoga se može `izvesti zaključak da se l na kraju sloga i na kraju reči u govoru Šokaca nalazi u fazi prelaska u o što se u standardnom jeziku dogodilo još u 14—15. veku.

Krajnji zvučni suglasnici teže da postanu bezvučni: plugk, bugk, rukavf, živf, zdravf. Tvrdi afrikati č i dž izgovaraju se umekšano, ali se razlikuju od ć i đ: ruč’ak, reč’, dobra več’er, ovč’ar, svinjč’e, mač’ok, odž’ak, dž’ep. Konsonantske grupe tj i dj izgovaraju se kao t’ i d’: kut’a, tud’in, t’u, t’emo. Suglasnik h se izgubio u inicijalnoj i finalnoj poziciji reči: kožu, rom, sam i video. Grupe ao, eo a ponekad i uo se kontrahuju: on je reko, sam cukno, kazo, sam sejo, je dono. Ali ima slučaja i kada se sažimanje ne vrši: sam video, nam došao gost, pevao, sam kazao. U glasovnom sistemu postoji suglasnik f: laf, ufanje.[8]

Morfološke osobine[uredi | uredi izvor]

Među osobinama deklinacije ističe se jednakost oblika akuzativa množine muškog roda sa nominativom: pođe da zove gosti, nisu znali za kolači, momak skupi momci, ufatu konji, skupi ortaci njegovi (Rekaš); udri u zecevi, metedu krakovi, metu novci, ondag briše pendžeri, pusti unutra rodovi i pretelji (Kraljevac); sam dobio bumboci (bonbone) nosile divojke obojci, praili kašu za pilići (Petrovo Selo). Dativ i instrumental imaju izjednačene oblike na -ma: mećedu svima gostima (Rekaš); i svinjama se daje (Kraljevac); onima divojkama, moima sestrama (Petrovo Selo); smo se hitali jaucima, nogama se gazi (Rekaš); kolači orasima, sveže karikama (Kraljevac); vršili s konjima, kočka pilićima, saz dugačkama nogama (Petrovo Selo).[9] Treći par pluralnih padeža sačinjavaju genitiv i lokativ. Upotreba genitivnog oblika za ovaj poslednji padež očevidna je u primerima kao: ševar raste po bara, sam se udarii po buѕa, po rukaju, po ušiju, po očiju (Rekaš). Inače u oba padeža prodiru u srednjem rodu oblici na -i, najčešće po akcentu jednaki sa oblicima nominativ-akuzativ: idedu ko divojkini roditelji, od moi gosti (Rekaš); is Kraljevci, radili kot Šokci, bižali o Turci (Kraljevac); da dođemo kod momci (Petrovo Selo); ima po breigovi (Rekaš); sam se udario po laktovi (Kraljevac). U oba govora javljaju se u pluralskim padežima sinkretizmi koji tačno odgovaraju nekadašnjim dualskim prilikama. Isto, nalaze se genetički nejasni oblici dativ-lokativ jednine imenica ženskog roda sa nastavkom -e a ne -ei: mojoj mame deida, dar obećan snaše, ide doma i rekne tate, mame, zar ti nije divojka po volje? (Rekaš); dobie tri štapa po guzice, metedu mlade pod ruku (Kraljevac); štaćete kupit mojoj divojke, dam toj žene, po ruke (Petrovo Selo).[10]

U Rekašu je lokativ nestao, glagoli koji traže lokativ upotrebljavaju se sa akuzativom: držim na ruku, sedim u Rekaš, lonac je pod trpezu, on je u sobu. Zabeležen je i slučaj starog genitiva: deset čovek.

U trećem licu prezenta u oba govora čest je, ali ne i uopšten, završetak -du: reknedu, se sastanedu, sučedu, onak se sporazumeidu, svrbidu, velidu (Rekaš); kaparišedu, igradu, govoradu, pripraidu (Kraljevac); idedu, pitadu, divanidu (Petrovo Selo). Alternativni oblici bez -du i kod glagola sa prezentskom osnovom na -i: nalazu, isprosu, tražu (Rekaš); i se veselu, se ljubu, upalu (Kraljevac); lovu (Petrovo Selo). Odični imperativ gradi se pomoću neka(j): neka se smeijati, nekate nam zamerati, neka više to činet (Rekaš); nekaj toliko kašljat (Kraljevac).

Rekaški govor ne zna za zbirne imenice na -ad koje su se u srpskom jeziku javile u 17. veku: jagnje — jagan’ci, pile — pilići, gušč’e — gušč’ići. Kod poređenja prideva postoji apsolutni superlativ koji je po obliku jednak superlativu u standardnom jeziku. Komparativ se gradi kada se obliku komparativa u standardnom jeziku doda partikula po, od tog komparativa superlativ es dobija kada se ispred po doda i partikula još: dobar—po bolji—još po bolji—naj bolji, debel—po deblji—još po deblji—naj deblji, lep—po lepši—još po lepši—naj lepši, lak—po lašnji—još po lašnji—naj lašnji; ali ima i drugačijeg poređenja: crn—po crn—još po crn—naj crn, bel—po bel—još po bel—naj bel, dibok—po dibok—još po dibok—naj dibok.

Sačuvao se samo oblik supina koji se upotrebljava umesto infinitiva: ako budeš miran, t’u te vodit u Temišvar, t’emo kopat kukuruz, t’e it š’njom, t’u divanit. Oblik glagolskog priloga sadašnjeg u nekim slučajevima razlikuje se od oblika u standardnom jeziku: povouti, plakouti, l’ubl’esti se, tresut’i drva.[11] U oblicima imperativa za treće lice jednine i množine čuva se nastavak -t: neka pevat, neka plakat, neka to činet. I ovde kao u u ostalim srpskim banatskim govorima upotrebljavaju se oba oblika lične zamenice u istoj rečenici kao u rumunskom jeziku: t’u vam dat i vama, pcovali su ga njega.[12]

Govori sa nezamenjenim ѣ[uredi | uredi izvor]

Podudaranja u rekaškom i banatskocrnogorskom govoru nedvosmisleno ukazuju na zajedničko poreklo njegovih govornika, uprkos razlici u veri, zbog čega između njih u doglednoj prošlosti nije bilo življih kontakata. Oba govora su u starom srodstvu sa srpskim banatskim govorima šumadijsko-vojvođanskog dijalekta, a to potvrđuju mnoge pojedinosti kao što su primeri sa vokalom i umesto ѣ, oblici 3. lica množine prezenta, zatim niz karakterističnih sitnijih crta kao što su promena nd u n (onak); odsustvo n u glagolu metem, metuti; tip promeinem, odmeinem po III vrsti; pretvaranje imenice ime u glagol u primerima: Steiva mu se simelo (Rekaš); moj otac, mu simelo Živa (Kraljevac), kao i veliki broj leksičkih podudaranja. Pritom su veze banatskocrnogorskih govora sa banatskim govorima za nijansu jače, dok rekaški, svakako zbog verske razlike koja je ometala kontakte, pokazuje nešto veću izdvojenost. U pogledu najkrupnijih osobina, zamene ѣ i akcentuacije, rekaški i banatskocrnogorski bitno zaostaju za razvojem u banatskim govorima šumadijsko-vojvođanskog dijalekta, jer kod njih je sačuvan jedan stariji stepen evolucije.[13]

Pored rekaškog i banatskocrnogorskog govora, posebnu vrednost ѣ čuvaju i galipoljski i karaševski govori. Pored ove arhaične osobine, akcentuacija ovih govora je pretežno neprenesena, ali sa povlačenjem \\ sa ultime. Za deklinaciju karakteristična je jednakost akuzativa množine sa nominativom, zatim lokativa množine sa genitivom i (sem karaševskih govora) dativa množine sa instrumentalom. Opšta slika akcentuacije ovih govora približava ih kosovsko-resavskom i smederevsko-vršačkom dijalektu, a opisani odnosi u deklinaciji pluralskih padeža nalaze se samo još jedino u nekim govorima doline Velike Morave i u njenoj blizini. Ove odlike daju govorima sa nezamenjenim ѣ jednu istočniju štokavsku nijansu u odnosu na šumadijsko-vojvođanski dijalekt, na osnovu čega Ivić zaključuje da je prvobitni položaj ovih govora severoistok srpske jezičke teritorije.[14] Rekaški govor pripada smederevsko-vršačkom,[15] ali ima crta šumadijsko-vojvođanskog dijalekta.[16] Istraživajući banatskocrnogorski govor, rumunski lingvista Viktor Vesku u svom radu iz 1976. godine, potvrđuje Ivićev zaključak o prvobitnom položaju govora sa nezamenjenim ѣ. Na osnovu osobina banatskocrnogorskog govora zaključuje da se njegov prvobitni položaj nalazio u južnom delu smederevsko-vršačkog i na severnom delu kosovsko-resavskog dijalekta.[17]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ivić 1956, str. 147.
  2. ^ Brabec, Ivan (1972). „Hrvatski govori u Banatu”. Ljetopis Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti: 257. 
  3. ^ Ivić 1956, str. 148.
  4. ^ Ivić 1956, str. 149.
  5. ^ Ivić 1956, str. 150.
  6. ^ Ivić 1956, str. 151.
  7. ^ Živković 1976, str. 288.
  8. ^ Živković 1976, str. 289.
  9. ^ Ivić 1956, str. 152.
  10. ^ Ivić 1956, str. 153.
  11. ^ Živković 1976, str. 290.
  12. ^ Živković 1976, str. 291.
  13. ^ Ivić 1956, str. 155.
  14. ^ Ivić 1956, str. 158.
  15. ^ Ivić, Pavle (1985). „Srpski dijalekti i njihova klasifikacija”. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku: 114. 
  16. ^ Radan, Mihaj N. (2004). U pohode tajnovitom Karašu. Temišvar. str. 171. 
  17. ^ Vesku, Viktor (1976). „Govor Banatske Crne Gore”. Zbornik za filologiju i lingvistiku: 168. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ivić, Pavle (1956). „Jedna doskora nepoznata grupa štokavskih govora : govori s nezamenjenim jatom”. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu: 146—160. 
  • Živković, Mirko (1976). Svedočanstva : o srpsko (jugoslovensko)-rumunskim kulturnim i književnim odnosima. Bukurešt. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рекашки_говор&oldid=27630922”