Reforma sektora bezbednosti

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Reforma sektora bezbednosti je proces izgradnje, obnove ili ponovne izgradnje sektora bezbednosti. Kao proces vođen od strane država, reforma sektora bezbednosti treba da doprinese odgovornosti, efikasnosti i delotvornosti institucija sektora bezbednosti. Demokratija, poštovanje ljudskih prava i međunarodnih standarda nephodni su preduslovi za uspeh čitavog procesa.[1]

Promene koje su se desile u međunarodnim odnosima po završetku Hladnog rata  dovele su i do evolucije pojma reforme sektora bezbednosti. Novi način promišljanja bezbednosti potkraj dvadesetog veka postavio je pojedinca – građanina u središte. Tako se i reforma sektora bezbednosti usmerava na pitanje državne bezbednosti jednako kao i na pitanje zaštite ljudske bezbednosti.[2]

Poreklo pojma[uredi | uredi izvor]

Pojam reforme sektora bezbednosti počeo je da se koristi devedesetih godina dvadesetog veka, u okviru akademske i donatorske zajednice.[3] Ubrzo je, pod uticajem angloameričkog naučnog kruga, ova sintagma prerastala u zaseban teorijski koncept. Iako nema opšteprihvaćene definicije reforme sektora bezbednosti, u najopštijem smislu ona odražava ukupnost promena u mišljenju i praktikovanju bezbednosti unutar pojedinačne države.[2]

U trenutku nastanka, koncept reforme sektora bezbednosti upućivao je prvenstveno na centralnoevropska i istočnoevropska društva. Činilo se da tranzicija postkonfliktnih društava na ovom prostoru nije moguća bez reforme političkog i bezbednosnog sektora. Nakon sloma socijalističkog poretka, države Centralne i Istočne Evrope bile su odlučne u primeni koncepta reforme sektora bezbednosti, nastojeći da se demokratizuju i unaprede svoj privredni razvoj po uzoru na države Zapadne Evrope.[2]

Pod uticajem zapadnih sila, koncept ubrzo počinje da se primenjuje i na tlu tranzicijskih i postkonfliktnih društava Azije, Afrike i Latinske Amerike. Kako se radi o regijama u kojima su oružane snage dugo vremena držale društva pod kontrolom, uspostavljanje mira i demilitarizacija bili su prvi zahtevi reforme sektora bezbednosti na ovim prostorima.[2]

Drugačiji kontekst reforme sektora bezbednosti  u evroatlantskom području označio je i drugačiju upotrebu samog koncepta. Sintagma reforma sektora bezbednosti trebalo je da objasni na koji način se ekonomski razvijena društva Zapada prilagođavaju na novonastale bezbednosne pretnje poput terorizma.[2]

Elementi pojma[uredi | uredi izvor]

Pod reformom sektora bezbednosti podrazumeva se efikasno i delotvorno pružanje ljudske i državne bezbednosti u okvirima demokratske vladavine.[1] Ovakvo određenje koncepta sadrži nekoliko osnovnih elemenata:

Efikasnost i delotvornost[uredi | uredi izvor]

Ova dva elementa odnose se na sklad između upotrebljenih sredstava i ostvarenih rezultata s jedne, kao i balans između ostvarenih rezultata i postavljenih ciljeva sa druge strane.[1]

Ljudska bezbednost[uredi | uredi izvor]

Ljudska bezbednost predstavlja slobodu od straha i pretnji po život, sigurnost i ljudska prava pojedinca. Bezbednost čoveka u odnosu na hronične pretnje poput ubistva, gladi ili bolesti nisu isključivi aspekt ljudske bezbednosti. Ona podrazumeva bezbednost čoveka u odnosu na hronične pretnje poput ubistva, gladi ili bolesti, ali i zaštitu čoveka od iznenadnih i teških poremećaja u svakodnevnom životu – bilo da su u pitanju nedaće u poslovnom, kućnom ili pak socijalnom okruženju.[4]

Državna bezbednost[uredi | uredi izvor]

Teritorijalni integritet, nezavisnost i suverenitet jedne države, kao i politička stabilnost njenih institucija smatraju se sastavnim elementima državne bezbednosti.[5]

Demokratska vladavina[uredi | uredi izvor]

U kontekstu reforme sektora bezbednosti demokratska vladavina podrazumeva upravljanje sektorom bezbednosti u skladu sa univerzalnim demokratskim principima. Takav vid upravljanja počiva na saglasnosti i učestvovanju građana, kao i na legitimitetu onih koji vladaju. Kriterijum upravljanja sektorom bezbednosti u skladu sa demokratskim principima ukazuje da reforma sektora bezbednosti nije vrednosno neutralan koncept. Vrednosti liberalne demokratije kao što su transparentnost, zakonitost i odgovornost institucija sastavni su deo zamisli reforme sektora bezbednosti.[6]

Međunarodne organizacije i reforma sektora bezbednosti[uredi | uredi izvor]

Iako su države nosioci reforme sektora bezbednosti, mnoge od njih računaju na podršku međunarodnih aktera. Državama su na raspolaganju finansijska sredstva, tehničko znanje i stručna pomoć međunarodnih organizacija zainteresovanih za pitanja bezbednosti. Pravni osnov za ovakvu međunarodnu podršku jeste glava VIII Povelje UN, koja predviđa mogućnost regionalnih organizacija da sudeluju u održanju međunarodnog mira i bezbednosti.[7]

U praksi se pokazalo da ovi međunarodni akteri neguju različite pristupe kada je u pitanju podrška reforme sektora bezbednosti u zainteresovanim državama. UN kao univerzalna međunarodna organizacija u najvećoj meri razvijaju sektorski pristup reformi, identifikujući strateške prioritete i stavljajući na raspolaganje svoje agencije, fondove i programe širom sveta.[8]

Za razliku od UN, organizacije regionalnog karaktera deluju na znatno užem prostoru. Tako Afrička unija deluje kao stožer mira i bezbednosti na području afričkog kontinenta, mada raspolaže znatno ograničenijim kapacitetima u odnosu na UN. Manjak resursa sprečava razvoj sveobuhvatne podrške za reformu sektora bezbednosti na ovom prostoru.[8]

Evropska unija neguje različit pristup utoliko što razvija mrežu predstavništava i operativnih misija na tlu svojih država članica, ali i evropskih država koje pretenduju na članstvo u ovoj međunarodnoj organizaciji.[8]

Poput Afričke unije, Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS) svoju podršku pruža isključivo na teritoriji država članica. Dugotrajno prisustvo eksperata na terenu, sveobuhvatni pristup i osetljivost na širok opseg bezbednosnih pitanja odlikuju delatnost ove organizacije regionalnog karaktera.[8]

Različitost pristupa reformi sektora bezbednosti oslikava i upotreba različitih naziva za ovaj proces: tranzicija sektora bezbednosti, reforma sektora bezbednosti i pravosuđa, transformacija sektora bezbednosti, upravljanje i rekonstrukcija sektora bezbednosti, reforma sistema bezbednosti.

Dimenzije koncepta[uredi | uredi izvor]

Raznovrsnost uslova, aktera i oblasti politika koje pokriva reforma sektora bezbednosti čine ovaj koncept višedimenzionalnim.[9] Reforma sektora bezbednosti je:

Politički proces[uredi | uredi izvor]

Bez obzira na kontekst u kojem se odvija reforma sektora bezbednosti, uopšteno se mogu izdvojiti tri osnovna cilja procesa: uvećanje bezbednosnih kapaciteta, demokratizacija i ekonomski razvoj. Kako ovi ciljevi mogu biti međusobno suprotstavljeni, pred svakim društvom koje sprovodi proces stoji odgovoran zadatak prioritizacije ciljeva. Izbor između alternativnih oblasti javnih politika nužno stvara gubitnike i dobitnike procesa reforme sektora bezbednosti.[3]

Holistički proces[uredi | uredi izvor]

Iako je pojam bezbednosti tradicionalno vezivan za vojnu i policijsku komponentu, savremeni razvoj međunarodnih odnosa doveo je do drugačijih tendencija na ovom planu. Širenje pojma novim komponentama poput ljudske, ekonomske i socijetalne bezbednosti uticalo je i na shvatanje same reforme sektora bezbednosti. Jedan od stubova savremenog shvatanja procesa jeste i demokratska kontrola oružanih snaga. Samim tim, osim državnog aparata sile, značajnu ulogu u kreiranju i sprovođenju reforme igraju i parlament, pravosuđe ili nezavisne institucije.[10]

Tehnički proces[uredi | uredi izvor]

Veliki opseg tema koje obuhvata, organizacioni sistemi i zahtevi upravljanja čine proces reforme složenim i u tehničkom smislu.[9]

Akteri reforme sektora bezbednosti[uredi | uredi izvor]

Akteri reforme sektora bezbednosti su organizacije odgovorne za bezbednost države i društva.[3] U njih se ubrajaju kako institucije koje pružaju bezbednost državi i građanima (vojska, policija, službe bezbednosti, itd), tako i institucije odnosno akteri zaduženi za upravljanje (ministarstva), kontrolu (parlament), proveru (pravosudni sistem) i nadzor nad sektorom bezbednosti (nezavisni državni organi, građani i njihova udruženja, mediji, itd).

Mogu se podeliti u četiri grupe i to u zavisnosti od toga da li se radi o državnim ili nedržavnim akterima, kao i da li u vršenju svojih funkcija koriste silu ili ne.[1] Na taj način izdvajaju se sledeći akteri:

      I.           Državni akteri koji koriste silu -

tzv. "tvrdo jezgro" sektora bezbednosti


   II. Nedržavni akteri koji koriste silu


III.           Državni akteri koji ne koriste silu -

demokratska civilna kontrola i nadzor državnih aparata sile


IV.           Nedržavni akteri koji ne koriste silu -

javni nadzor i oblikovanje diskursa o bezbednosti


U državne aktere koji koriste silu spadaju vojska, policija, službe bezbednosti i drugi državni organi koji imaju policijska ovlašćenja, poput carinskih službi. S druge strane, u državne aktere koji ne koriste silu ubrajaju se: izvršna vlast (nadležna ministarstva), zakonodavna vlast (parlament), pravosuđe (sudovi i tužilaštva) i nezavisne državne institucije zadužene za spoljni nadzor nad sektorom bezbednosti (omudsmani, institucije za pristup informacijama od javnog značaja, institucije za zaštitu podataka o ličnosti, revizorske institucije i anti-korupcijska tela). Ovi akteri su ujedno i zaduženi za demokratsku civilnu kontrolu sektora bezbednosti. Nedržavni akteri koji koriste silu su privatne organizacije koje u vršenju svojih ovlašćenja legitimno primenjuju silu - privatne bezbednosne, vojne i obaveštajne kompanije, dok u grupu nedržavnih aktera koji ne koriste silu spadaju svi subjekti civilnog društva koji vrše nadzor nad radom sektora bezbednosti - organizacije civilnog društva, akademske ustanove, mediji, sindikati, itd.[3]

Kontekst reforme sektora bezbednosti[uredi | uredi izvor]

Kako svaka država ima različite karakteristike i procese koji se u njoj odvijaju, ne postoji univerzalan način sprovođenja reformi. Samim tim, razumevanje konteksta reforme sektora bezbednosti je od velike važnosti. Sektor bezbednosti trebalo bi da funkcioniše u skladu sa principima dobrog upravljanja, kao što su odgovornost, transparentnost i demokratska participacija.[1] Usled nepostojanja ili manjkavog sprovođenja ovih principa, javlja se potreba za reformisanjem sistema bezbednosti. Sektor bezbednosti je disfunkcionalan ukoliko ne može da garantuje bezbednost države i ljudi koji žive u njoj, ili ukoliko on sam predstavlja uzrok nesigurnosti.[1] Istorijski uslovi, nivo ekonomskog razvoja, priroda političkog sistema i bezbednosno okruženje utiču na to kako će izgledati reforma. Kontekst reforme je važan zato što svaka država ima različite polazne tačke.[1]

Glavni ciljevi reforme sektora bezbednosti su: organi koji delotvorno i efikasno pružaju bezbednost, efikasni mehanizmi nadziranja sistema bezbednosti (demokratska kontrola), kao i suočavanje sa prošlošću u državama koje su pretrpele iskustvo rata (razoružanje, demobilizacija, reintegracija boraca, reforma sudskog sistema, tranziciona pravda).[1]

Najvažniji idealtipski konteksti koji se mogu izdvojiti su: postautoritarni, postkonfliktni i razvojni.[11] U praksi je retkost pronalaženje samo jednog konteksta u određenoj državi - obično se javlja više isprepletanih. Tako se, na primer, u Srbiji i Bosni i Hercegovini preklapaju postkonfliktni, postautoritarni i razvojni kontekst. Takođe, prilikom analize konteksta važno je uzeti u obzir sve nivoe analize - od države (makronivo), preko institucija (mezonivo), do individualne percepcije ljudi. Takođe, jednako su važni i identifikacija problema koji usporavaju reforme i razumevanje unutrašnjih i spoljnih aktera koji učestvuju u reformi sektora bezbednosti.

Postautoritarni[uredi | uredi izvor]

Postautoritarni kontekst javlja se u zemljama koje se nalaze u procesu tranzicije, odnosno prelaska iz autoritarnog u demokratski sistem. Glavni akteri koji se mogu identifikovati u postautoritarnom kontekstu su: državni akteri koji koriste silu, političke partije ili grupe koje su smenile prethodnu vlast, elite iz prethodnog režima. Nedovoljno su razvijeni državni akteri koji ne koriste silu (sudstvo, zakonodavni organi, drugi nezavisni organi) i civilno društvo.[12]  Glavne pretnje koje se javljaju u postautoritarnom kontekstu su opasnost od ponovnog uspostavljanja starog režima, nelegitimnost državnih organa koji koriste silu, sistemsko kršenje ljudskih prava. Prioritet u ovom kontekstu jeste demokratizacija, kao i depolitizacija aktera koji koriste silu, praćena izgradnjom nezavisnih institucija koje bi kontrolisale i nadzirale sistem bezbednosti, lustracija i procesuiranje kršenja ljudskih prava. Primer u kojem možemo pronaći ovaj kontekst je Srbija posle demokratskih promena 2000.[11]

Postkonfliktni[uredi | uredi izvor]

Postkonfliktni kontekst javlja se u zemljama koje su se suočile sa unutrašnjim ili međudržavnim sukobom, te ulaze u proces obnove javnog sektora, odnosno delova koji su usled sukoba postali disfunkcionalni. Akteri karakteristični za njega su: državni i nedržavni akteri koji koriste silu (vojska, paramilitarne formacije), spoljni akteri (mirovne misije, UN, NATO), ratni veterani. Nedovoljno su prisutni državni akteri koji ne koriste silu, tj. organi kontrole i nadzora (poput sudstva, zakonodavnih organa i nezavisnih institucija). Pretnje koje se ističu u ovom tipu konteksta su: velika količina oružja u rukama civila, teritorije pokrivene minama, izbegla i prognana lica, nedostatak efektivne kontrole na čitavoj teritoriji, kriminal i privatizacija bezbednosti.[12]  Prioritetni ciljevi su: tranzicija iz oružanog sukoba u mir, demobilizacija i razoružanje, reintegracija ratnih veterana u društvo, deminiranje, demilitarizacija, povećanje zastupljenosti manjina i drugih marginalizovanih grupa u redovima državnih aktera koji koriste silu, proces tranzicione pravde.[1]

Razvojni[uredi | uredi izvor]

Razvojni kontekst javlja se u ekonomski nerazvijenim zemljama. Glavni akteri koji učestvuju u razvoju su državni akteri koji koriste silu, spoljni akteri poput MMF-a i Svetske banke za koje je karakteristično uslovljavanje ekonomske pomoći ispunjavanjem političkih kriterijuma. Problemi koji postoje u sistemu i glavne pretnje su: socio-ekonomski problemi (siromaštvo), prevelika izdvajanja za odbranu, neefikasno upravljanje državnim akterima koji koriste silu, i kao posledica toga - nedovoljno pružanje javne bezbednosti.[12]  Glavni cilj koji je potrebno ostvariti je tranzicija iz nerazvijene ekonomije u razvijenu, a efikasan i odgovoran bezbednosni sektor je važan preduslov održivog ekonomskog razvoja.[1]  Primer možemo pronaći u državama Istočne Evrope, poput Poljske koje su prošle kroz proces ekonomske tranzicije iz socijalističke privrede ka slobodnom tržištu i političke tranzicije iz socijalizma u demokratiju.

Civilno društvo i reforma sektora bezbednosti[uredi | uredi izvor]

Organizacije civilnog društva imaju važnu ulogu u procesu reforme sektora bezbednosti. Veći uticaj građana na kreiranje i sprovođenje bezbednosnih politika i na nadzor rada bezbednosnih institucija jedan je od glavnih uslova za uspešnu reformu sektora bezbednosti.

Civilno društvo (CD/građansko društvo/treća sfera) prostor je u kojem se građani samoorganizuju i udružuju radi ostvarivanja i/ili zaštite zajedničkih interesa i potreba.[13] U organizacije civilnog društva spadaju: udruženja građana, sindikati, obrazovne institucije, istraživački instituti, mediji, grupe za pritisak, političke partije, verske zajednice, sportska udruženja, itd.

Preduslovi za učešće OCD u reformi sektora bezbednosti[uredi | uredi izvor]

Za postojanje i neometano delovanje organizacija civilnog društva neophodno je zadovoljiti nekoliko uslova. U pitanju su: osigurana bezbednost za rad OCD, zakonodavstvo koje reguliše rad OCD, sloboda medija, slobodan pristup informacijama i transparentnost institucija, edukacija civila o bezbednosnim temama, razumevanje uloge OCD u reformi sektora bezbednosti, demokratizacija, finansiranje OCD, i sl. Ukoliko ovi standardi nisu zadovoljeni, članovi OCD bivaju izloženi pretnjama i rizicima, te rezultati njihovog rada ne dostižu svoj maksimum. Često se dešava da je upravo u državama u kojima nisu ispunjeni uslovi za bezbedan rad OCD - njihov rad najneophodniji.

Uloga OCD u reformi sektora bezbednosti[uredi | uredi izvor]

Kako je zadatak bezbednosnih institucija da štite građane, cilj reforme sektora bezbednosti je da ove institucije približi građanima i učini ih odgovornim celokupnom društvu. Samim tim, prirodno je da u tom procesu bitnu ulogu imaju i sami građani i njihove organizacije i udruženja.

Reforma sektora bezbednosti zalaže se za institucionalizaciju pristupa "odozdo - prema gore" (eng. bottom-up approach), gde bi se brige, potrebe i mišljenja građana sistematski uvrštavale u politike i prakse bezbednosnih institucija. Cilj je izgradnja poverenja lokalnih zajednica u bezbednosne institucije, kao i postizanje i očuvanje dobrog upravljanja (eng. good governance).[14] U postizanju ovih ciljeva OCD mogu delovati na različite načine.

Uloge OCD u reformi sektora bezbednosti mogu se svrstati u tri grupe:

  1. oblikovanje bezbednosne politike,
  2. sprovođenje bezbednosne politike,
  3. evaluacija i nadzor bezbednosne politike.[15]

Oblikovanje bezbednosne politike odnosi se na javno zagovaranje interesa i potreba određenih grupa, kao i na podizanje svesti građana o problemima sa kojima se te grupacije suočavaju. Pod tim se podrazumeva i pružanje pomoći, podrške i obrazovanja kako građana, tako i zaposlenih u bezbednosnim institucijama. Na primer, pravna pomoć može da bude dostupna ugroženim grupacijama zahvaljujući OCD. Takođe, OCD su često izvor neformalnog i alternativnog znanja. Njihovi predlozi praktičnih politika neretko predstavljaju važan doprinos institucijama bezbednosti prilikom sastavljanja zakonskih akata, pa su OCD viđene i kao izvor civilne ekspertize. Na ovaj način nastali proizvodi postaju relevantniji i bliži građanima, te dolazi do izražaja uloga OCD u povezivanju države i građana. Na kraju, OCD organizuju radionice i treninge za građane s ciljem njihovog obrazovanja i o bezbednosnim temama, ali i za zaposlene u bezbednosnim institucijama s ciljem poboljšanja njihovog položaja.

Sprovođenje bezbednosne politike obuhvata napore OCD u vršenju pritska na bezbednosne institucije kako bi se već donete politike dosledno sprovodile.

Evaluaciju i nadzor bezbednosne politike većina teoretičara i praktičara bezbednosti smatra najvažnijom ulogom OCD u procesu reforme sektora bezbednosti. Ona podrazumeva konstantni nadzor OCD nad bezbednosnim institucijama. Praćenjem rezultata i posledica sprovedenih politika, OCD ove institucije čine odgovornim građanima i društvu.

Prema ulogama koje obavljaju, OCD se mogu podeliti na:

  1. organizacije koje zastupaju i pružaju podršku određenim grupacijama u društvu (sindikati. organizacije za prava žena ili manjina),
  2. organizacije koje pružaju civilnu ekspertizu bezbednosnim institucijama (istraživački centri i mediji),
  3. organizacije koje pomažu u izgradnji kapaciteta bezbednosnih institucija (fondacije i nevladine organizacije),
  4. organizacije koje pružaju stručnu pomoć građanima (nevladine organizacije koje sprovode projekte),
  5. organizacije koje imaju društvenu funkciju (sportska i kulturna udruženja koja organizuju rekreativne aktivnosti).[14]

Prepreke za učešće OCD u reformi sektora bezbednosti[uredi | uredi izvor]

Postoje razne prepreke sa kojima se OCD susreću prilikom ispunjavanja svojih uloga. Neki od problema su:

  • pokušaji da se građani obaveste o radu bezbednosnih institucija mogu biti ometeni "tradicijom tajnosti", tj. nespremnošću institucija da rade transparentno; odbijanje da se izdaju informacije o određenim javnim nabavkama u policiji i vojsci često se opravdava argumentom da su takve informacije previše osetljive i da kao takve mogu ugroziti bezbednost građana;
  • stavljanje državne bezbednosti iznad bezbednosti građana;
  • nedostatak znanja o OCD, njihovom delovanju i političkom uticaju;
  • nedostatak poverenja i transparentnosti između državnih bezbednosnih institucija i OCD, što otežava njihov uticaj na oblikovanje bezbednosne politike;
  • nedostatak nezavisnih OCD jer su one postojeće ili finansirane ili delom vođene od strane države;
  • fragmentirano civilno društvo.[16]

Mogućnosti i izazovi reforme sektora bezbednosti[uredi | uredi izvor]

Kao nosilac procesa, država se može da suočiti sa brojnim preprekama prilikom implementacije reforme sektora bezbednosti na svojoj teritoriji. Ukorenjena korupcija, organizovani kriminal, nekažnjivost ratnih zločina, siromaštvo, dominacija malokalibarskog i lakog naoružanja, ograničeni ciklusi finansiranja od strane donatora, neregularni izbori, nedostatak kredibiliteta političkih odlučilaca i nedovoljno prostora za delovanje civilnog društva neki su od izazova sa kojima se suočavaju akteri angažovani u procesu. Osim strukturnih problema koji pogađaju postkonfliktna i tranzicijska društva, reformu sektora bezbednosti neretko koče i problemi sprovođenja procesa u praksi. Posebno je čest slučaj prevelike usmerenosti na modernizaciju oružanih snaga nauštrb obuhvatne reforme pravnog i institucionalnog poretka, koja bi na duže staze uvećala odgovornost i efikasnost čitavog sistema bezbednosti.[17]

Jedan od mogućih odgovora na izazove reforme leži u mirovnim sporazumima koji se zaključuju na tlu postkonfliktnih društava. Centralnoafrička Republika, DR Kongo, Nepal i Šri Lanka primeri su država u kojima su početkom XXI veka na ovaj način postavljena ulazna vrata za reformu. Iako prevashodno usmereni na problem reforme oružanih snaga, mirovni sporazumi u ovim državama svakako su postavili početni temelj za dijalog o daljoj implementaciji reforme sektora bezbednosti na ovim područjima.[17]  

Značajan doprinos reformi sektora bezbednosti može da obezbedi zajedničko delovanje domaćih i stranih aktera zainteresovanih za proces.[17] Ipak, kako bi se saradnja na polju implementacije uspešno odvijala, neophodno je da svi akteri reforme sektora bezbednosti nastupaju usaglašeno i u skladu sa načelom poverenja.

Jednako važan činilac uspešnosti reforme sektora bezbednosti jesu i domaći nosioci procesa. Zahtevi ekonomske stabilnosti, domaći bezbednosni problemi, političko vođstvo i aktivnosti civilnog društva u reformi sektora bezbednosti snažni su podsticaji za uspešno okončanje procesa.[17]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i Hänggi, Heiner. „Conceptualizing Security Sector Reform and Reconstruction“, u: Alan Bryden, Heiner Hänggi, Reform and Reconstruction of the Security Sector. Berlin: Lit Verlag, 2004.
  2. ^ a b v g d Hadžić, Miroslav. Timotić, Milorad. Milosavljević, Bogoljub. Smisao reforme sektora bezbednosti[mrtva veza]. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, 2004.
  3. ^ a b v g Ejdus, Filip. „Concept of Security Sector Reform“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. јул 2019), u: 2008 Yearbook of Security Sector Reform in Serbia. Beograd: Beogradski centar za bezbednosnu politiku, 2008.
  4. ^ United Nations Human Development Report 1994. United Nations Development Programme. Pristupljeno: 23.05.2019.
  5. ^ Buzan, Barry. States and Fear: an agenda for international security studies in the post-cold war era. London: Prentice Hall, Harvester Wheatsheaf, 1991.
  6. ^ Edmunds, Timothy. „The process of Security Sector Reform“, u: Antologija tekstova sa škola reforme sektora bezbednosti. Beograd: ISAC Fund, 2007.
  7. ^ Povelja Ujedinjenih nacija Архивирано на сајту Wayback Machine (20. септембар 2020). Glava VIII. Ujedinjene nacije. Pristupljeno: 23.05.2019.
  8. ^ а б в г Enhancing Multilateral Support for Security Sector Reform. Geneva: Geneva Centre for the Democratic Control of Armed Forces (DCAF), 2018.
  9. ^ а б Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi. Upravljanje i reforma sektora bezbednosti: smernice za zaposlene u OEBS-u. Beč: Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi, 2016.
  10. ^ Eckhard, Steffen. „The Challenges and Lessons Learned in Supporting Security Sector Reform“. Friedrich Ebert Stiftung and Global Policy Institute, 2016.
  11. ^ а б Hadžič, Miroslav. "Konteksti reforme sektora bezbednosti Republike Srbije 2000 - 2008", u: Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji 2009 Архивирано на сајту Wayback Machine (17. мај 2018). Centar za civilno-vojne odnose. Beograd, 2009.
  12. ^ а б в Stojanović-Gajić, Sonja. „Pristup merenja napretka u reformi sektora bezbednosti“, u: Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji 2009 Архивирано на сајту Wayback Machine (17. мај 2018). Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, 2009.
  13. ^ Аtanasović, Zorana. "Organizacije civilnog društva", u: Godišnjak reforme sektora bezbednosti Архивирано на сајту Wayback Machine (17. maj 2018). Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, 2009.
  14. ^ a b Caparini, Marina. "Civil Society and Democratic Oversight of the Security Sector: A Preliminary Investigation", u: Sourcebook on Security Sector Reform Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. јул 2019). Beograd: DCAF i Centar za civilno-vojne odnose, 2004.
  15. ^ Odanović, Gorana. "Učestvovanje građana i njihovih udruženja u bezbednosnoj politici", u: Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji 2008 - 2011 Архивирано на сајту Wayback Machine (15. jul 2019). Beograd: Beogradski centar za bezbednosnu politiku, 2012.
  16. ^ Loada, Augustin and Moderan, Ornella. “Civil Society Involvement in Security Sector Reform and Governance”, in: Toolkit for Security Sector Reform and Governance in West Africa Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. октобар 2020). Geneva: DCAF, 2015.
  17. ^ а б в г Schnabel, Albrecht. Born, Haus. Security Sector Reform - Narrowing the Gap between Theory and Practice. Geneva: Geneva Centre for the Democratic Control of Armed Forces – DCAF, 2011.

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Реформа_сектора_безбедности&oldid=26990052”