Rudolf Perhinek
| Rudolf Perhinek | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 23. jun 1906. |
| Mesto rođenja | Vipavski Križ, Austrougarska |
| Datum smrti | 5. avgust 1982. (76 god.) |
| Mesto smrti | Klivlend, Ohajo, SAD |
| Obrazovanje | Vojna akademija Univerziteta odbrane u Beogradu |
| Vojna karijera | |
| Služba |  Kraljevina Jugoslavija Vlada Kraljevine Jugoslavije u egzilu |
| Vojska | Jugoslovenska vojska Jugoslovenska vojska u Otadžbini Belgijske oružane snage |
| Čin | potpukovnik |
| Učešće u ratovima | Drugi svetski rat |
| Odlikovanja |  |
Rudolf Perhinek (pseudonimi: Rade Perišin, Čiča Rade; Vipavski Križ, 23. jun 1906 — Klivlend, 5. avgust 1982) je bio jugoslovenski i belgijski oficir slovenačkog porekla, pešadijski kapetan Jugoslovenske vojske i major Jugoslovenske vojske u Otadžbini, gde se nalazio na dužnosti načelnika štaba komande Crne Gore. Zarobljen je od nemačkih snaga u martu 1944. godine i odveden u zarobljeništvo, odakle se nakon rata najpre pridružio oružanim snagama Belgije i dobio čin potpukovnika, da bi kasnije otišao u emigraciju u Sjedinjene Američke Države.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Predratni život[uredi | uredi izvor]
Perhinek je rođen 23. juna 1906. godine u Vipavskom Križu. Njegov otac Karel bio je načelnik stanice. Majka mu se zvala Karmen. Osnovnu školu je završio u Vipavskom Križu, a gimnaziju u Novom Mestu, gde mu je otac premešten tokom Prvog svetskog rata.
Završio je Vojnu akademiju u Beogradu. Kao oficir je služio u pešadijskim vojnim jedinicama u različitim garnizonima. Pukovnika Dragoljuba Mihailovića je upoznao dok se ovaj nalazio na službu pri 39. pešadijskom puku u Celju.
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
Dana 12. septembra 1943. godine, kapetan Perhinek je sa kapetanom Vojislavom Lukačevićem predvodio napad četnika na Prijepolje, koje je branio jak garnizon 118. lovačke divizije ojačan muslimanskom milicijom. Zajedno sa njima je bio i britanski pukovnik Vilijam Bejli. U borbama je ubijeno oko 200 nemačkih vojnika, dok je na strani četnika bilo 60 poginulih i ranjenih. Zarobljeno je oko 1.500 pušaka, jedan tenk, nekoliko kamiona i velika količina municije.[1] Sutradan su krenuli za Berane, a usput su preko radija BBC čuli da je oslobođenje Prijepolja pripisano partizanima.
Perhinek, Lukačević i major Lašić su potom pokušali da nagovore komandanta italijanske 18. pešadijske divizije "Venecija" na predaju oružja i stavljanje pod komandu generala Mihailovića, ali je pukovnik Bejli sa njim dogovorio da se stave pod savezničku komandu, odnosno kasnije priđu partizanima. Kapetan Perhinek je izvestio generala Mihailovića da je borbena vrednost italijanskih snaga znatno slaba, da im je opao moral i da je dosta njih blisko komunistima.[1]
Pošto su partizani počeli da ometaju četničku ofanzivu i razoružavanje italijanskih snaga na primorju, kapetan Perhinek je pisao generalu Mihailoviću i tražio da od pukovnika Bejlija izdejstvuje pritisak da se sa tim napadima partizana na četnike prestane:[2]
Dok mi opsedamo Pljevlja i pripremamo napad na Podgoricu, rušimo komunikacije sve do granice Albanije, partizani nas napadaju sa leđa. Sada napali Kolašin gde su naše snage.
Ovakva delatnost partizana dovela je do potpune obustave razoružavanja italijanskih snaga.[3] Pri pokušaju da se razoruža italijanski garnizon u Priboju, koji je brojao 1.500 ljudi, od čega oko 300 fašista, kapetan Perhinek je bio naročito nepoverljiv i izdao je strogo uputstvo da im se ni po koju cenu ne ostavlja oružje.[4]
Zarobljeništvo i emigracija[uredi | uredi izvor]
Nakon operacije Balkanski klanac, novembra 1943. godine, Perhinek se sa oko 300 četnika povlači iz Berana i Andrijevice, te odlazi na Javor i Goliju. Tamo mu se kasnije pridružio i Lukačević sa oko 1.000 boraca.
Pukovnik SS Karl fon Krempler obavještava borbenu grupu Fajfer o sastanku koji je početkom novembra 1943. blizu Sjenice održan sa Perhinekom i Vojislavom Lukačevićem:
Danas održan sastanak između mog oberšturmfirera i četničkih vođa Lukačevića i Persineka [sic]. Četnici i njihova pratnja izgledaju vrlo jadno i iscrpljeno. Prema njihovoj informaciji, njihova snaga je 2.000 ljudi, ali je ustanovljeno na nisu jači od 800-1.000 ljudi. Za srpske puške imaju malo municije. Nedostaje im municije za puške, ručnih bombi i granata za minobacače. Oni ne mogu preduzeti bilo kakvu akciju protiv komunista. Mogu samo da defanzivno drže svoje linije.[5]
Prva tačka dnevnog reda sastanka između generala Hansa Felbera i specijalnog izaslanika Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha Hermana Nojbahera, održanog kod vojnog komandanta Jugoistoka 4. marta 1944, ticala se upravo hapšenja majora Perhineka:
Hapšenje Perhineka, načelnika Lukačevićevog štaba, od strane puka Brandenburg. Riječ je o takvom napadu na njemačku vojsku nakon kojeg je, zbog ugrožavanja ugleda Vermahta, moralo doći do hapšenja. P.[erhinek] bi danas trebalo da bude prevezen avionom za Beograd. Stari je pristalica DM-a, Slovenac.[6]
I pored hapšenja majora Rudolfa Perhineka, četničke snage pod komandom Vojislava Lukačevića nijesu nastavili s napadima na okupatorske jedinice:
Grupa „Zigfrid“: uprkos hapšenju načelnika Lukačevićevog štaba zbog neprijateljskog držanja, odnosi između njemačkih trupa i četnika mirni.[7]
— Dnevni izvještaj njemačke Komande Jugoistoka od 4. marta 1944.
Nemci su ga zarobili 3. marta 1944. godine i odveli u zarobljeništvo u Nemačku. Tu je dočekao kraj rata i poželeo da se vrati u zemlju, kako bi se pridružio generalu Mihailoviću, ali su mu saveznički oficiri to onemogućili. Zbog toga odlazi u Belgiju, stupa u njene oružane snage i dobija čin potporučnika. Napušta vojnu službu 1950. godine, a naredne godine odlazi u SAD. U Klivlendu je 10 godina radio kao inženjer i još 15 godina kao opštinski službenik. Ostao je i pripadnik sokolskog pokreta.
Umro je 5. avgusta 1982. godine u Klivlendu. Sahranjen je na obližnjem groblju.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Segić, Dejan (2011). „Četnici i kapitulacija Italije 1943.” (PDF). Vojnoistorijski glasnik. Institut za stretegijska istraživanja Odeljenja za vojnu istoriju Ministarstva odbrane Republike Srbije. 1/2011: 203—205.
- ^ Segić, Dejan (2011). „Četnici i kapitulacija Italije 1943.” (PDF). Vojnoistorijski glasnik. Institut za stretegijska istraživanja Odeljenja za vojnu istoriju Ministarstva odbrane Republike Srbije. 1/2011: 206—207.
- ^ Segić, Dejan (2011). „Četnici i kapitulacija Italije 1943.” (PDF). Vojnoistorijski glasnik. Institut za stretegijska istraživanja Odeljenja za vojnu istoriju Ministarstva odbrane Republike Srbije. 1/2011: 208.
- ^ Segić, Dejan (2011). „Četnici i kapitulacija Italije 1943.” (PDF). Vojnoistorijski glasnik. Institut za stretegijska istraživanja Odeljenja za vojnu istoriju Ministarstva odbrane Republike Srbije. 1/2011: 213.
- ^ NARA, T313, Roll 484, frame no. 000908; SS-Hauptsturmführer und Legionführer (Krempler) an Kampfgruppe Pfeiffer, Feindlage nörd. Sjenica 8.11.43.
- ^ NARA, T501, Roll 256, frame no. 000218. (njem. "Verhaftung Perchinek, Stabschef Lukacevic, durch Rgt. Brandenburg. Grund: derartige Übergriffe gegen deutsche Wehrmacht, dass Festnahme wegen Gefährdung Ansehens Wehrmacht erfolgen musste. P. soll heute im Flugzeug nach Belgrad verbracht werden. Ist alter DM-Anhänger, Slovene.")
- ^ NAW, T-78, Roll 331, 6288421: Dnevni izvještaj komande Jugoistoka Vrhovnoj komandi oružanih snaga od 4. marta 1944 (5. mart 1944.).
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.