Ruodlieb (lirski ep)

Ruodlieb je lirski ep sa početka srednjeg veka, koji je napisao monah iz Tegermzea oko sredine 11. veka. Delo, od kojeg je sačuvano oko 2300 stihova u 18 fragmenata, može se posmatrati i kao preteča dvorskog romana iz 12. veka.

U priči o vitezu, koji putuje svetom i traži sreću, motivi iz bajki i legendi kombinovani su sa realističnim opisima života kako plemstva, tako i seljana u selu. Veliki značaj ima mudrost koju likovi slede ili ne slede. Pored bajkovitog raspoloženja, priča ima i trezvenu, moralnu i didaktičku nameru.

• 

Otkriće

Istorija istraživanja ovog jedinstvenog dela srednjovekovne latinske književnosti počinje 1807. godine. Naučnik je pronašao 15 duplih listova koji su služili kao povezujući materijal za različite kodekse koji se čuvaju u bublioteci manastira Tegernzee, ali koje još nije mogao da složi u logičan red. Sa otkrićem poslednjih fragmenata 1981. godine do nas je došlo 2320 fragmenata koji nikada nisu bili povezani. Kasnije se pojavljuje i verzija otkrivena u biblioteci opatije Svetog Florijana. Približno 40% dela je izgubljeno uzimajući u obzir sve praznine u sadržaju i pretpostavlja se da su izgubljeni dupli listovi.

Radnja

Iz sačuvanih fragmenata može se zaključiti: Plemić, koji se u početku nazivao samo quidam vir (latinski za određenog čoveka) ili kao miles (latinski vojnik), primoran je da napusti zemlju, jer uprkos požrtvovanosti ka obavljanju svoje dužnosti prema gospodarima, on nije dobio podršku od njih protiv drugih moćnika kojima je napravio neprijatelje u vršenju svoje službe. Pa sada ne vidi drugi izlaz nego da napusti sve i ode u inostranstvo.

Stigavši tamo upoznaje jednog od kraljevih lovaca, koji je impresioniran izgledom i dostojanstvom jahaćeg izbeglice i brzo se sprijatelji sa njim i upoznaje ga sa svojim kraljem. Vitez svoje lovačke veštine stavlja na ispit na kraljevskom dvoru i kralj mu dozvoljava da stupi u službu velikodušnog kralja, koji mu omogućava da se uzdigne do mesta generala i glavnog pregovarača zbog svojih izuzetnih moralnih, ali i profesionalnih kvalifikacija. Kada grabežljivi grof susednog kralja, opljačka granično područje, milje savladaju zadatak zaustavljanja agresora na najbolji mogući način, pobedivši grofa u otvorenoj bici i zarobivši 900 ljudi. U toku pregovora između dva kralja, naš vitez dolazi na dvor reksa minora, gde pokazuje još jedan talenat: šah. On uspeva da dogovori sastanak između dva vladara koji su voljni da se pomire. Taj sastanak se konačno odvija na mostu preko granične reke i odvija se izuzetno mirno. Detaljno je opisan postupak delimično formalnog, delom prijateljskog iskazivanja ljubaznosti i obimne razmene poklona. Tek što se ova paradigma hrišćanskog shvatanja i vršenja vlasti završila, glasnik mu donosi pismo bivših gospodara i majke, u kojem ga moli da se vrati kući jer su sada svi njegovi protivnici eliminisani i više nema opasnosti. U ovom trenutku za našeg viteza se prvi put uvodi ime Ruodlib, što je prvi korak ka razbijanju potpune anonimnosti koja je do tada negovana. Kralj otpušta svog vernog slugu na njegovu molbu i traži od Ruodliba da izabere da li želi latinski novac ili latinsku mudrost kao oproštajni dar. Ruodlib, prema njegovom sopstvenom izveštaju, odlučuje se bez oklevanja za mudrosti i stoga prima dvanaest učenja mudrosti od svog gospodara i dva hleba, od kojih Ruodlib treba da slomi jedan kada ponovo sretne svoju majku, drugi kad se oženi . Hlebovi su hlebovi sa blagom, unutar kojih su u srebrnim zdelama skriveni nakit, dragulji i komadi zlata. Sadržaj koji je Ruodlibu bio prikriven, čitaocu se opisuje do detalja i sjaja pre nego što se preda.

Ovi, na prvi pogled čudni pokloni zahvalnosti od kralja, tipični su u takozvanim bajkama saveta, pod čijom zvezdom stoji sledeći odeljak epa, putovanje kući. Odmah po njegovom odlasku, Ruodlibu se pridružuje crvenokosi koji je ostavio svog štitonošu, ali koji se, uznemiren upozorenjem o crvenokosima u prvom savetu, ponaša veoma povučeno prema njemu. Karakter Rufusa je, kako se brzo ispostavilo, dijametralno suprotan karakteru njegovog viteškog saputnika i u potpunosti odgovara slici skiciranoj u prvom savetu: lopov, prgav, požudan, nasilan i nemilosrdan, on je do nestašluka i kažnjen je zbog svog neobuzdanog ponašanja tako što ga pogođeni farmeri odmah pretuku zbog ulaska u setvena polja, suprotno drugom savetu, koji mu je naravno bio nepoznat. Njegovo loše ponašanje je dovedeno do krajnosti kada, zgrožen idejom da ostane sa Ruodlibom u kući stare, bogate žene sa mladim mužem, preseli se kod mlade seljanke koja je nesrećno udata za starog , škrtog čoveka. On je ubeđuje da može da je oslobodi iz njene situacije tako što će je po njegovom nalogu odvesti svom navodnom gospodaru Ruodlibu. Kada pokupi ljubavnu nagradu koju je unapred obećala, ostareli muž hvata par u strasti, nakon čega ga crvenokosa smrtno povređuje. Pročišćen, muž na samrti oprašta dvojici koji će posle njegove neposredne smrti morati da odgovaraju na sudu, gde beskrupulozni Rufus, na uobičajen način laganja, pokušava da krivicu prebaci na ženu. Ona, pak, žali za onim što se dogodilo u tolikoj meri da bi želela da joj se nametnu najgori oblici pokajanja, tako da joj je od sada dozvoljeno da vodi pustinjački život po najstrožim propisima, dok je podmuklo crvenokosa mora da iskupi svoj zločin životom.

Nakon ove digresije, Ruodlib je ponovo u prvom planu događaja. Ponovo ga srećemo u društvu njegovog nećaka, kojeg pokušava da oslobodi zavisnosti od lake devojke. Sa njim stiže u plemićku rezidenciju neposredno pre granice u svoj zavičaj udovice koja još uvek tuguje za mužem, koji, kako se kasnije ispostavilo, održava blisku vezu sa Ruodlibovom majkom, koja je čak i kuma njene mlade, prelepe ćerke . Naš anonimni posebno detaljno opisuje Ruodlibov izuzetno prijatan boravak u društvu plemstva. Pored večernjih zabavnih scena, koje tek treba detaljnije ispitati, treba pomenuti i obnovljenu upotrebu buglose („volov jezik“, posebno verovatno obični volovski jezik kao takozvani ludi mamac) tokom pecanja, živahan prikaz pasa budna i zabavna scena u volijeri sa pticama pater noster koji cvile. Njegov neposredan povratak iz inostranstva, gde je proveo deset godina, bio je posebno radostan, ne samo zbog otvaranja riznice. Sada čitalac saznaje da je Ruodlib bio, iznenađujuće, sa Afri sve vreme. Sada su sestrić i plemenita devojka venčani u opuštenoj atmosferi, što Ruodlibova majka uzima kao priliku da rasuđuje o svojim godinama i da zamoli Ruodliba da se venča. Pre toga, međutim, Ruodlib se pomirio sa svojim bivšim gospodarima i bio je u velikoj meri zaražen. Kada se udvara, on prima savete od prijatelja i rođaka kako bi obezbedio poštovanje sedmog učenja mudrosti. Kandidat koji je u početku obećavao je osuđen za blud sa sveštenikom, što je navelo Ruodliba da je nauči lekciju. Prerušavajući odevne predmete kao poklon, on ju je odbio, a da je nije javno kompromitovao. Iznenađujući obrt u zapletu dešava se kada majka priča svom sinu Ruodlibu o svojim izuzetno alegorijskim snovima, u kojima se obećava ogroman porast statusa njenog sina, odnosno brak sa kraljevom ćerkom i sticanje kraljevske vlasti.

Veliki jaz dozvoljava samo nejasna nagađanja o tome šta se dogodilo dok ne sretnemo Ruodliba kako razgovara sa patuljkom kojeg je zarobio, a koji mu nudi ključnu pomoć da dobije kraljevstvo kralja Imunha u zamenu za njegovo oslobađanje. Ovo bi takođe ispalo iz Ruodlibove ruke kao i njegov sin Hartunch, a onda bi on samo morao da se oženi sa kraljevom ćerkom Heriburg, da bi došao u posed kraljevske vlasti. Nakon što se patuljak naruga neverstvu ljudi, priča se naglo završava tako što se patuljeva žena moli za otkupninu svog muža. Sledi samo sedam epigrama ispisanih u obliku leoninskog stiha na reversu, koji nemaju prepoznatljivu vezu sa Ruodlibom.

Žanrovska pitanja

Rasprava o tome kojom se vrstom književnosti bavi Ruodlib stara je koliko i njena istorija recepcije. Već u naslovu svog izdanja Zajler je izneo jasan sud: Ruodlib, najstariji roman srednjovekovnog doba. U razmatranju ovog pitanja, danas se barem priznaje da je od svih latinskih dela srednjeg veka nešto najbliže rimskom žanru. Bajke, herojske legende, životi svetaca, viteška ogledala i avanturistički romani: sve ove vrste književnosti oblikovale su Ruodliba i dale mu nepogrešivu, nezavisnu formu i svaka dominira određenim delovima dela.

Tok radnje

Tok radnje se može grubo podeliti na sledeći način:

1. Ruodlib kao sluga: neuspešna služba kod kuće; Uspešna služba u izbeglištvu kao lovac, general, diplomata, nagrada (učenje mudrosti i blaga u hlebu)

2. Ruodlib na putu kući: u društvu Rufusa, iskušenje tri učenja mudrosti, u društvu kontribulisa (povlačenje u plemićko sedište i veridba kontribulisa sa ćerkom kuće)

3. Ruodlib kao gospodar: brak kontribulis-dominela, Ruodlibova potraga za nevestom (odbijanje pogrešne neveste, sticanje kraljeve ćerke)

Zaključak

Ruodlib, izmišljena priča o vrlini i sreći mladog plemića Ruodliba (obično se naziva romanom) je „prvo viteško ogledalo“ srednjeg veka (o tipičnim viteškim vrlinama) i decenijama prethodi „Chansons de geste“ (npr. Gormond et Isembart). Za razliku od antičkog romana, međutim, opisuje se priča o neprekidnom usponu. Neobično je skoro potpuno odricanje od sopstvenih imena i naziva mesta. Nema pozivanja na konkretne političke aluzije, već dominira crtanje različitih idealnih slika (npr. Ruodlieb, rek maior, pokajnik; dijametralno suprotan: Rufus). Ruodlib kombinuje različite elemente različitih književnih žanrova u jedinstvenom poetskom eksperimentu, čiji su izvori retko direktno dostupni. Zbog idealizacije mnogih pravaca delovanja, intenzivna upotreba dela kao kulturno-istorijskog dokumenta je problematična, ali ipak relikt, ali nažalost neefikasan, izuzetno kreativnog duha.

Literatura

• Arno Borst: Das Buch der Naturgeschichte. Plinius und seine Leser im Zeitalter des Pergaments. Winter, Heidelberg 1994, ISBN 3-8253-0132-X.
• Werner Braun: Studien zum Ruodlieb. Ritterideal, Erzählstruktur und Darstellungsstil. De Gruyter, Berlin 1962.
• P. Dronke: “Ruodlieb”: The Emergence of Romance. In: Ders.: Poetic Individuality in the Middle Ages. New Departures in Poetry. 1000–1150. London 1986.
• Andreas Epe: Index verborum Ruodliebianus. Lang, Frankfurt am Main/Bern/Cirencester 1980, ISBN 3-8204-6801-3.
• H. M. Gamer: The Earliest Evidence of Chess in Western Literature: The Einsiedeln Verses. In: Speculum. 29, 1954, S. 734–750.
• H. M. Gamer: Studien zum Ruodlieb. In: Zeitschrift für deutsches Altertum und deutsche Literatur. 88, 1958, S. 249–266.
• H. M. Gamer: Der Ruodlieb und die Tradition. In: Karl Langosch (Hrsg.): Mittellateinische Dichtung. Darmstadt 1969, S. 284–329.
• C. Gellinek: Marriage by consent in Literary Sources of Germany. In: Studia Gratiana. Teil 12. 1967, S. 555–579.
• P. Godman: The “Ruodlieb” and Verse Romance in the Latin Middle Ages. In: Michelangelo Picone, Bernhard Zimmermann (Hrsg.): Der antike Roman und seine mittelalterliche Rezeption. Birkhäuser, Basel/Boston/Berlin 1997, ISBN 3-7643-5658-8, S. 245–271.
• Christian Götte: Das Menschen- und Herrscherbild des Rex Maior im „Ruodlieb“. Studien zur Ethik und Anthropologie im „Ruodlieb“. Fink, München 1981, ISBN 3-7705-1428-9.
• Hans Heinrich: Ruodliebs Neffe heiratet. In: Frau-Geschichten. WM-Literatur-Verlag, Weilheim 2002, ISBN 3-9808439-0-4.
• P. Klopsch: Der „Ruodlieb“. In: AU. 17, 1974, S. 30–47.
• P. Klopsch: Der Name des Helden: Überlegungen zum „Ruodlieb“. In: Günter Bernt (Hrsg.): Tradition und Wertung: Festschrift für Franz Brunhölzl zum 65. Geburtstag. Thorbecke, Sigmaringen 1989, ISBN 3-7995-7065-9, S. 147–154.
• Fritz Peter Knapp: Bemerkungen zum „Ruodlieb“. In: Zeitschrift für deutsches Altertum und deutsche Literatur. 104, 1975, S. 189–205.
• Fritz Peter Knapp: Similitudo. Stil- und Erzählfunktion von Vergleich und Exempel in der lateinischen, französischen und deutschen Großepik des Hochmittelalters. Wien/Stuttgart 1975, insbesondere S. 191–222.
• Karl Langosch: Zum Stil des „Ruodlieb“. In: Karl Langosch, P. Klopsch (Hrsg.): Kleine Schriften. Weidmann, Hildesheim/München/Zürich 1986, ISBN 3-615-00031-5.
• Ludwig Laistner: Rezension Seiler. Ruodlieb. In: Anzeiger für deutsches Alterthum und deutsche Litteratur. 9, 1883, S. 70–106.
• L. Laistner: Die Lücken im Ruodlieb. In: Zeitschrift für deutsches Alterthum und deutsche Litteratur. 29, 1885, S. 1–25.
• Bengt Löfstedt: Zu Ruodlieb XII 22ff. In: Logos semantikos. Studia linguistica in honorem Eugenio Coseriu 1921–1981. Band 4: Grammatik. Berlin/Madrid 1981, S. 267f.
• H. Meyer: Die Eheschließung im „Ruodlieb“ und das Eheschwert. In: Zeitschrift der Savigny-Stiftung für Rechtsgeschichte. Germanistische Abteilung, Teil 52. 1932, S. 276–293.
• H. Naumann: Die altnordischen Verwandten des Ruodlieb-Romans. In: Hermann Schneider (Hrsg.): Edda, Skalden, Saga. Festschrift zum 70. Geburtstag von Felix Genzmer. Winter, Heidelberg 1952, S. 307–324.
• Peter Stotz: Formenlehre, Syntax und Stilistik. Handbuch der Altertumswissenschaft: Abt. 2: Teil 5: Handbuch zur lateinischen Sprache des Mittelalters; Band 4. Beck, München 1998, ISBN 3-406-43447-9.
• Peter Stotz: Bedeutungswandel und Wortbildung. Handbuch der Altertumswissenschaft: Abt. 2: Teil 5: Handbuch zur lateinischen Sprache des Mittelalters; Band 2. Beck, München 2000, ISBN 3-406-45836-X.
• S. Stricker: Volkssprachliches im Ruodlieb. In: Sprachwissenschaft. Teil 16. 1991, S. 117–141.
• Benedikt Konrad Vollmann: Ruodlieb. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1993, ISBN 3-534-09073-X.
• H. J. Westra: “Brautwerbung” in the “Ruodlieb”. In: Mittellateinisches Jahrbuch. Teil 18. 1983, S. 107–120.
• H. J. Westra: On the Interpretation of the Dominella's Speech in the “Ruodlieb”. In: Mittellateinisches Jahrbuch. Teil 22. 1987, S. 136–141.