Samopovređivanje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rane nastale samopovređivanjem

Samopovređivanje je namerno ponašanje koje se smatra štetnim i odnosi se na direktno povređivanje sopstvenog tkiva kože obično bez samoubilačke namere.[1][2][3] Drugi izrazi, poput sečenja i samosakaćenja, se koriste da označe svako samopovređivanje, bez obzira na postojanje samoubilačke namere.[2][4][5][6] Najčešći oblik samopovređivanja je korišćenjem oštrog predmeta, zatim grebanje, udaranje ili spaljivanje delova tela. Ranija upotreba ovog pojma je uključivala ometanje zarastanja rana, čupanje kose i unošenje toksina,[2][7][8] trenutna upotreba razlikuje ovo ponašanje od samopovređivanja. Slično, oštećenje tkiva usled zloupotrebe droga ili poremećaja u ishrani ne smatra se samopovređivanjem jer je obično neželjena nuspojava.[9]

Iako samopovređivanje po definiciji nije samoubilačko, ono može biti opasno po život.[10] Ljudi koji se samopovređuju češće će izvršiti samoubistvo,[3][7] a verovatnoća za to je od 40 do 60%.[11][12][13]

Želja za samopovređivanjem čest je simptom nekih poremećaja ličnosti. Ljudi sa mentalnim poremećajima takođe mogu da se samopovređuju, uključujući one sa depresijom, anksioznim poremećajima, zloupotrebom supstanci, poremećajima u ishrani, posttraumatskim stresnim poremećajem, šizofrenijom, disocijativnim poremećajima i rodnom disforijom.[2] Samopovređivanje se može dogoditi i kod osoba koje nemaju osnovnu dijagnozu mentalnog zdravlja.[9] Motivi za samopovređivanje su različiti.[14] Neki ga koriste kao mehanizam za suočavanje kako bi privremeno olakšali intenzivna osećanja poput anksioznosti, depresije, stresa ili osećaja neuspeha.[15] Samopovređivanje je često povezano sa istorijom traume, uključujući emocionalno i seksualno zlostavljanje .[16][17] Postoji niz različitih metoda koje se mogu koristiti za lečenje samopovređivanja i koje se koncentrišu ili na lečenje osnovnih uzroka ili na lečenje samog ponašanja. Drugi pristupi uključuju tehnike izbegavanja, koje se fokusiraju na zadržavanje pojedinca okupiranim drugim aktivnostima, ili zamenu čina samopovređivanja sigurnijim metodama koje ne dovode do trajnog oštećenja.[18]

Samopovređivanje je najčešće u dobi od 12 do 24 godine.[1][8][9][19][20] Samopovređivanje je češće kod žena nego kod muškaraca, pri čemu je ovaj rizik pet puta veći u starosnoj grupi od 12 do 15 godina.[21] Samopovređivanje u detinjstvu je relativno retko, ali se stopa povećava od 1980-ih.[22] Samopovređivanje se može javiti i kod starije populacije.[23] Rizik od ozbiljnih povreda i samoubistva veći je kod starijih ljudi koji se samopovređuju.[20] Takođe je poznato da životinje u zatočeništvu, poput ptica i majmuna, znaju da se samopovređuju.[24]

Klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Samopovređivanje, koje se takođe naziva i nasilje nad sobom, nesuicidno samopovređivanje ili samopovređujuće ponašanje[25] uključuje namerno oštećenje tkiva koje se obično izvodi bez samoubilačke namjere. Najčešći oblik samopovređivanja uključuje sečenje kože oštrim predmetom, na primer nožem ili britvicom.[25] Samonanošenje rana je specifičan izraz koji se povezuje s vojnicima za opisivanje nesmrtonosnih povreda nanesenih kako bi se došlo do ranog otpuštanja iz borbe.[26][27] Ovo se razlikuje od uobičajene definicije samopovređivanja, jer se šteta nanosi sa sekundarnim ciljem. Šira definicija samopovređivanja može uključivati i one koji nanose štetu svom telu nepravilnom ishranom.

Znaci i simptomi[uredi | uredi izvor]

Osamdeset posto slučajeva samopovređivanja uključuje ubadanje ili rezanje kože oštrim predmetom, ponekad probijajući je u potpunosti.[8][28][29] Međutim, broj metoda samopovređivanja ograničen je samo inventivnošću pojedinca i njihovom odlučnošću da nanesu sebi štetu; ovo uključuje spaljivanje, samo-trovanje, zloupotrebu alkohola, samo-ugrađivanje predmeta, čupanje kose, modrice/udaranje po sebi, grebanje, svesnu zloupotrebu lekove i oblike samopovređivanja u vezi sa anoreksijom i bulimijom.[8][29] Mesta samopovređivanja često su područja tela koja se lako skrivaju od otkrivanja drugih.[30] Pored definisanja samopovređivanja u smislu čina oštećenja tela, možda bi bilo tačnije definisati samopovređivanje u smislu namere i emocionalnog stresa sa kojim osoba pokušava da se nosi.[29] Ni DSM-IV-TR ni ICD-10 ne pružaju dijagnostičke kriterijume za samopovređivanje. Stoga se često posmatra samo kao simptom osnovnog poremećaja.[12][31] Uobičajeni znakovi da se osoba može samopovrediti uključuju sledeće: osiguravaju da u blizini uvek postoje oštri predmeti, imaju poteškoća u ličnim odnosima, njihovo ponašanje postaje nepredvidivo, preispituju svoju vrednost i identitet, daju izjave koje pokazuju nemoć i beznađe.[32]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Laye-Gindhu, A.; Schonert-Reichl, Kimberly A. (2005), „Nonsuicidal Self-Harm Among Community Adolescents: Understanding the "Whats" and "Whys" of Self-Harm”, Journal of Youth and Adolescence, 34 (5): 447—457, doi:10.1007/s10964-005-7262-z 
  2. ^ a b v g Klonsky, D. (2007), „The functions of deliberate self-injury: A review of the evidence”, Clinical Psychological Review, 27 (2): 226—239, PMID 17014942, doi:10.1016/j.cpr.2006.08.002 
  3. ^ a b Muehlenkamp, J. J. (2005), „Self-Injurious Behavior as a Separate Clinical Syndrome”, American Journal of Orthopsychiatry, 75 (2): 324—333, PMID 15839768, doi:10.1037/0002-9432.75.2.324 
  4. ^ Groschwitz, Rebecca C.; Plener, Paul L. „The Neurobiology of Non-suicidal Self-injury (NSSI) : A review” (PDF). Suicidology Online. 3: 24—32. Pristupljeno 2018-03-07. 
  5. ^ Davis, Jeanie Lerche. „Cutting and Self-Harm: Warning Signs and Treatment”. WebMD. Pristupljeno 14. 4. 2018. 
  6. ^ Mayo Clinic Staff. „Self-injury/cutting”. Mayo Clinic. Mayo Foundation for Medical Education and Research (MFMER). Pristupljeno 14. 4. 2018. 
  7. ^ a b Skegg, K. (2005), „Self-harm”, The Lancet, 366 (9495): 1471—1483, PMID 16243093, doi:10.1016/s0140-6736(05)67600-3 
  8. ^ a b v g Truth Hurts Report, Mental Health Foundation, 2006, ISBN 978-1-903645-81-9, Pristupljeno 2008-06-11 
  9. ^ a b v Klonsky, E. D. (2007), „Non-Suicidal Self-Injury: An Introduction”, Journal of Clinical Psychology, 63 (11): 1039—1043, PMID 17932979, doi:10.1002/jclp.20411 
  10. ^ Farber, S.; et al. (2007), „Death and annihilation anxieties in anorexia nervosa, bulimia, and self-mutilation”, Psychoanalytic Psychology, 24 (2): 289—305, doi:10.1037/0736-9735.24.2.289 
  11. ^ Hawton K., Zahl D. and Weatherall, R. (2003), „Suicide following deliberate self-harm: long-term follow-up of patients who presented to a general hospital”, British Journal of Psychiatry, 182 (6): 537—542, PMID 12777346, doi:10.1192/bjp.182.6.537 
  12. ^ a b Fox, C; Hawton, K (2004), Deliberate Self-Harm in Adolescence, London: Jessica Kingsley, ISBN 978-1-84310-237-3 
  13. ^ Suyemoto, K. L. (1998), „The functions of self-mutilation”, Clinical Psychology Review, 18 (5): 531—554, PMID 9740977, doi:10.1016/S0272-7358(97)00105-0 
  14. ^ Swales, M., Pain and deliberate self-harm, The Welcome Trust, Arhivirano iz originala 2008-09-16. g., Pristupljeno 2008-05-26 
  15. ^ See Impression formation.
  16. ^ Meltzer, Howard; et al. (2000), Non Fatal Suicidal Behaviour Among Adults aged 16 to 74, Great Britain: The Stationery office, ISBN 978-0-11-621548-2 
  17. ^ Rea, K., Aiken, F., and Borastero, C. (1997), „Building Therapeutic Staff: Client Relationships with Women who Self-Harm”, Women's Health Issues, 7 (2): 121—125, PMID 9071885, doi:10.1016/S1049-3867(96)00112-0 
  18. ^ Klonsky, E. D.; Glenn, C. R. (2008), „Resisting Urges to Self-Injure”, Behavioural and Cognitive Psychotherapy, 36 (2): 211—220, PMC 5841247 Slobodan pristup, PMID 29527120, doi:10.1017/S1352465808004128 
  19. ^ Schmidtke A; et al. (1996), „Attempted suicide in Europe: rates, trends and sociodemographic characteristics of suicide attempters during the period 1989–1992”, Acta Psychiatrica Scandinavica, 93 (5): 327—338, PMID 8792901, doi:10.1111/j.1600-0447.1996.tb10656.x 
  20. ^ a b National Institute for Clinical Excellence (2004), National Clinical Practice Guideline Number 16: Self-harm (PDF), The British Psychological Society, Pristupljeno 2009-12-13 
  21. ^ Hawton, Keith; Saunders, Kate; O'Connor, Rory (2012). „Self-harm and suicide in adolescents”. The Lancet. 379 (9834): 2373—2382. PMID 22726518. doi:10.1016/S0140-6736(12)60322-5. 
  22. ^ Thomas B; Hardy S; Cutting P (1997), Stuart and Sundeen's mental health nursing: principles and practice, Elsevier Health Sciences, str. 343, ISBN 978-0-7234-2590-8 
  23. ^ Pierce, D. (1987), „Deliberate self-harm in the elderly”, International Journal of Geriatric Psychiatry, 2 (2): 105—110, doi:10.1002/gps.930020208 
  24. ^ Jones I. H.; Barraclough B. M. (2007), „Auto-mutilation in animals and its relevance to self-injury in man”, Acta Psychiatrica Scandinavica, 58 (1): 40—47, PMID 99981, doi:10.1111/j.1600-0447.1978.tb06918.x 
  25. ^ a b Self Injury Awareness Book, S. l.: FirstSigns, 2007, ISBN 978-0-9555506-0-7, Arhivirano iz originala 2008-09-23. g., Pristupljeno 2008-05-26 
  26. ^ Duffy, M., Example of Self-inflicted wounds in World War I, Pristupljeno 2008-05-26 
  27. ^ Spartacus Educational, Reasons for Self inflicted wounds, Arhivirano iz originala 2008-05-22. g., Pristupljeno 2008-05-26 
  28. ^ „Deliberate self-harm and suicide in adolescents” (PDF), Keio J Med, 58 (3): 144—151, septembar 2009, PMID 19826208, doi:10.2302/kjm.58.144 
  29. ^ a b v What self-injury is, LifeSIGNS, Pristupljeno 2012-10-05 
  30. ^ Hodgson, Sarah (2004), „Cutting Through the Silence: A Sociological Construction of Self-Injury”, Sociological Inquiry, 74 (2): 162—179, doi:10.1111/j.1475-682X.2004.00085.x 
  31. ^ Pembroke, L. R. (ed.) (1994), Self-harm – Perspectives from personal experience, Chipmunka/Survivors Speak Out, ISBN 978-1-904697-04-6 
  32. ^ Mayo Clinic Staff (2017) Self Injury/Cutting (online). Available at: https://www.mayoclinic.org/diseases-conditions/self-injury/symptoms-causes/syc-20350950 Accessed on 15 November 2017.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самоповређивање&oldid=26998175”