Sanitetski voz u Kraljevini Srbiji

Sanitetski voz na železničkoj stanici Nišu u vreme Balkanskih ratova 1912.

Sanitetski voz u Kraljevini Srbiji bio je kompozicija povezanih (specijalno adaptiranih i sanitetskim sredstvima opremljenih) šinskih vagona koje je vukla ili gurala jedna ili više lokomotiva, namenjen za prevoz (medicinsku evakuaciju) ranjenika i bolesnika u ratnim sukobima, i velikim epidemijama zaraznih bolesti, na bezbednu lokaciju ili do mesta njihovog konačnog medicinskog zbrinjavanja. ^{(dr M. Dimić)}

Pojam i organizacija medicinske evakuacije u srpskoj vojsci

Pojam medicinske evakuacije

Pod medicinskom evakuacijom podrazumeva se prebacivanje bolesnika i ranjenika sa jednog mesta na drugo iz bezbednosnih ili medicinskih razloga, na kojima će im se sačuvati život i ukazanti odgovarajuća medicinska pomoć, ili oslobađanje smeštajnih kapaciteta medicinskih ustanova viška bolesnika.

Medicinska-sanitetska evakuacija u srpskoj vojsci

Medicinska-sanitetska evakuacija ranjenika i bolesnika, u ratovima koje je vodila srpska vojska nije bio samo ozbiljan vojno-zdravstveni problem, već i veliki državni i društveni problem za Srbiju ratu i nakon masovnog povlačenja srpske vojske u albanskoj golgoti. Zato je medicinska-sanitetska evakuacija] u Kraljevini Srbiji trebalo da bude dobro organizovana u miru, kao jedan koherentan sistem, koji bi mogao da uspešno odgovori svim uslovima pod kojima bi srpska vojska vodila rat i zbrinjavala ranjene i obolele.

Propusti u rukovođenju sanitetskim vozovima

Kako poseban značaj u ratu ima ne samo dobro organizovana već i pravilno rukovođena evakuacija ranjenika i bolesnika, Srbija je morala da rukovođenje evakuacijom koncentriše u rukama jednog centralnog tela, što ona nije učinila. Koliko je to bilo od značaja kod primene sredstava masovnog transporta (kao što su to sanitetski vozovi) najbolje su pokazala negativna iskustva srpske vojske s kraja 19. veka i početkom 20. veka, kad je rukovođenje upotrebom sanitetskih vozova prepuštano raznim institucijam pa i železnici što je imalo za posledicu čitav niz propusta u njihovoj upotrebi;

„ Sve češće se događalo, da nikakve naredbe ni zapovesti komandirima vozova nisu saopštavane; samo je uz voz prikačena lokomotiva i voz krenut; pa su primljeni ranjenici i bolesnici ostajali bez hrane za vreme transporta. Beše nesporazuma i s predajom ranjenika i bolesnika pozadinskim bolnicama. S pravom ili ne, ove greške pripisivane su železnici, koja je sanitetske vozove smatrala delovima sopstvenog „organizma“; te čim bi se na nekoj stanici sakupilo podosta ranjenika i bolesnika, hitno je traženo od šefa železničkog Saobraćajnog odseka Vrhovne komande da se uputi sanitetski voz. Šef naređuje i – zabuna je gotova. ”

Istorija

Srpska državna železnica dala je neprocenjiv doprinos u svim ratnim operacijama Srpske vojske od 1884. do 1918. u prevoženju vojnika i vojne opreme na bojišta, kao i u evakuaciji ranjenika i bolesnika sanitetskim vozovima u bolnice u pozadini.

Unutrašnji izgled jednog od sanitetskih vozova u Prvom svetskom ratu

Sanitetski vozovi za evakuaciju ranjenika i bolesnika nastali su u Srbiji krajem 19. veka, zaslugom pukovnika dr Mihajila-Mike Markovića, u to vreme načelnika Saniteta Ministarstva vojske Srbije. Srpsa vojska je primenu sanitetskih vozova počela sa neopremljenim teretnim vagonima i furgonima da bi zahvaljujući sporazumu između Sanitetske službe vojske i železnice Srbije, vagoni treće klase sa hodnicima bili tehnički „podešeni“, da se u roku od šest časova mogu pretvoriti u bolničke vagone, dodavanjem po osam Despre-Amelinovih naprava (fr. Brechot Desprez Ameline), za smeštaj ranjenika i bolesnika u vagonima.

Prvi srpski sanitetski voz je imao „manevre“ (vojnu vežbu) i proveru funkcionalnosti, 12 i 13. jula 1898. a bio je sastavljen od lokomotive sa tenderom i furgonom, sedam vagona za ranjenike (pet sa 72 ležaja za teške i dva za lekaše), mešovitog vagon za lekarsko osoblje, jednan vagona treće klase za bolničare i na kraju furgona kola za magacin, ostavu za stvari ranjenika, sopstvenu kuhinju, apoteku (sa kompletom sanitetske opreme) i poseban vagon sa opracionim stolom za lakše intervencije. Na svim vagonima nalazila su se jednokrilna vrata na začelju koja su se unutra otvarala, te je na taj način bio omogućen potpun prolaz kroz ceo voz, iz jednog vagona u drugi, što je omogućavalo medicinskom osoblju nadgledanje ranjenika i bolesnika za vreme prevožnja.

Evo kako je sanitetski voz srpske vojske opisao novinar, dopisnik pariskog „Žurnala“ Anri Barbi ;

„ ...„Ovi improvizovani vozovi su prave pokretne bolnice, sa salama za previjanje i operacije, kujnom i apotekom. Ovakav raspored omogućava nadzor i iznošenje bolesnika na usputnim stanicama. Žao mi je, što moram reći, da smo mi, Francuzi, u ovom pogledu zaostali iza Srba, jer su naši ranjenici još primorani da se voze u furgonima za prtljag“... ”

Uloga sanitetskih vozova u ratovima Kraljevine Srbije u periodu od 1912. 1918.

O značaju srpskih sanitetskih vozova najbolje govore zapažanja vojvode Radomira Putnika, koji je njihovu ulogu u Prvom svetskom ratu okarakterisao ovim rečima:

„ Srbija je u to vreme imala tri armije, a ja sam imao priliku i čast da komandujem i četvrtom, a to je bila naša železnica ”

Sanitetski vozovi u balkanskim ratovima

U Balkanskim ratovima zahvaljujući;...

„adekvatnoj i brzoj organizaciji železnice za evakuaciju ranjenika, srpski sanitetski vozovi bili su najbolje uređeni u to doba. Deo zasluga pripada dr Milanu Petroviću, kao i ostalom sanitetskom osoblju, koje je predano obavljalo svoje dužnosti, a delom inženjerima i radnicima Niške železničke radionice, koja je izvršila popravku i adaptirala vozove za potrebe saniteta. Boljem funkcionisanju vozova doprinele su članice „Kola srpskih sestara“, koje su na železničkim stanicama dočekivale transporte ranjenika, organizovale ishranu i osveženja...“

Srpski sanitet jedini je na Balkanu ušao u balkanska ratove opremljen sa tri sanitetska voza formirana 1912. godimne, koja su prevezla sa svih srpskih i savezničkih bojišta u Balkanskim ratovima oko 110.000 srpskih, savezničkih i neprijateljskih ranjenike i bolesnike, do pozadinskih bolnica pri čemu je svaki voz prevalio po 30 do 40.000 kilometara.

Vozovi su saobraćali na pruzi Beograd - Niš - Skoplje, zatim Soluin - Bitolj - Solon, Niš - Sofija - Plovdiv - Mustafa - Jedrene.

Svaki od vozova mogao je da primei 180-200 teških ranjenika u ležećem položaju i 200 - 400 ranjenika, koji su mogli sedeti ili hodati.

Sanitetski vozovi broj 1 i 3, prevozili su bugarske ranjenike, saveznike u Prvom balkanskom ratu a neprijatelje u Drugom balkanskom ratu. Sanitetski voz br. 3 je službeno stavljen na raspolaganje grčkom vojnom sanitetu u julu 1913. (kada su Bugari presekli vezu između Soluna i Skoplja) i prevozio je grčke ranjenike i bolesnike.

Formacijski sastav sanitetskih vozova u ratovima od 1912. do 1914. godine.

Sastav	Glavna pruga 1912.	Glavna pruga 1913.	Glavna pruga 1914.	Uzani kolosek
Lekara	2	1	2	1
Lekarskih pomoćnika	1	1	1	1
Apotekara	-	1	1	-
Podoficira	5	4	4	1
Bolničara	20	20	20	12

Sanitetski vozovi u Velikom ratu

Pripadnici ruske sanitetske misije u pratnji sanitetskog voza u Nišu 1915.

U momentu objavljivanja rata od strane Austrougarske Srbija je već raspolagala sa dva sanitetska voza na glavnoj železničkoj stanici Beograd - Ristovac i sa jednim sanitetskim vozom na pruzi uzanog koloseka Stalać - Užice. Ovi vozovi bili su dobro opremljeni i snabdeveni sanitetskim materijalom, poput poljskih bolnica. Kada u sastavu kompozicije nije bila uključena kuhinja (što se u kasnijem toku ratovanja pokazalo kao loše rešenje), onda su, prilikom transportovanja, ishranu organizovali dobrovoljci i humanitarne organizacije na usputnim železničkim stanicama.

Posle velike austrougarske ofanzive avgusta i novembra 1914. sanitetski voz, koji je saobraćao između Mladenovca i Valjeva, u jeku borbe na Ceru i Mačkovom kamenu prevezao je od dve do tri hiljade ranjenika. Veliki broj ranjenika, desetine hiljada zarobljenika i stotine hiljada stanovnika zapadnih okruga Srbije, koji su nedeljama bili u pokretu otežali su i onako loše stanje narodnog zdravlje. Zato su dva sanitetska voza na prugama normalnog i jedan na pruzi uzanog koloseka, u tom periodu, korišćena za transport obolelih od pegavca, i druge sanitetske namene, a ne samo prevoženja ranjenika i bolesnika.

Zahvaljujući sanitetskim vozovima, koji su se kretali prugama Srbije u toku 1914. i 1915, sve do okupacije Srbije oktobra 1915, i povlačenja srpske vojske kroz Albaniju, kada je sanitetskim vozom, na njegovoj poslednjoj destinaciji do Leskovca komandovao lično dr Milan Petrović, prevezen je veliki broj ranjenika i bolesnika u mnoge bolnice u unutrašnjosti Srbije. U teškim danima odstupanja, 1915. sanitetskim vozovima evakuisan je i veliki broj ranjenika i bolesnika iz Srbije u Grčku.

Sanitetski vozovi koji su se kretali srpskim prugama sve do povlačenja srpske vojske u kasnu jesen 1915.

• voz br. 1: komandir kapetan I klase dr Milan Petrović,
• voz br. 2: komandir potpukovnik dr Mihailo Veličković,
• voz br. 3 (transportni): komandir ovoga voza koji je kružio prugom Valjevo–Aranđelovac–Mladenovac bio je dr Milan Cekić, Premetarac (koji je oboleo od pegavca i umro među prvim srpskim lekarima 9. januara 1915. godine, zamenio ga je stariji medicinar Jovan Janković),
• voz br. 4: komandir major dr Svetozar Marković,
• voz br. 5: komandir kapetan I klase dr Milutin Kopša, hirurg kapetan I klase dr Vladislav Marinković (u jesen 1915),
• voz br. 6: komandir major dr Milenko Materni
• voz br. 7 (transportni): komandir apsolvent medicine sanitetski narednik Stanislav Jovanović (umro od pegavca 17. marta 1915. godine u Nišu, zamenio ga je stariji medicinar Ljubomir Petrović).

Ovi vozovi su vršili sanitetsku evakuaciju ranjenika i bolesnika sve do napuštanja teritorije Kraljevine Srbije u jesen 1915. Deo vozova koji su se zatekli južnije od Skoplja, preveženi su u Solun i kasnije tokom operacija na Solunskom frontu korišćeni su u iste svrhe, dok su ostali uništeni da ne bi pali neprijatelju u posed, duž pruge Skoplje–Kosovska Mitrovica.

Vozove za dezinfekciju, depedikulaciju i vakcinaciju

Pobeda srpske vojske donela je zatišje na frontu i desetomesečni predah Srbiji u Prvom svetskom ratu (1914. i 1915. godine.

Značajnu ulogu u borbi protiv epidemije tifusa odigrao je poseban sanitetski voz za dezinfekciju i vakcinaciju, koji se kretao prugama Srbije, sa severa na jug, zaustavljao se na najpogodnijem mestu na pruzi, i do njega su dovođeni vojnici na „brzinsku” vakcinaciju protiv kolere, i na kompletnu dezinfekciju njihovog tela i odeće.

Dva ovakva voza napravljena su kada je postalo jasno da pegavi tifus ugrožava celu Kraljevinu Srbiju, srpska vlada se u februaru 1915. godine obratila za pomoć saveznicima, pre svih Francuskoj i Engleskoj.

Početkom marta u Srbiju je došla engleska medicinska misija sa 25 članova, na čelu sa pukovnikom dr Vilijamom Hanterom, nešto kasnije je došla francuska misija sa oko 100 lekara, a posle njih i američka medicinska misija.

O svom prvom dnevnom putovanju vozom kroz Srbiju, od Niša do Kragujevca, dr Hanter u svojoj knjizi piše:

gomile seljaka u bundama od ovčijeg krzna - idealnom staništu za bezbrojne vaši, kako se tiskaju da uđu u kompoziciju. Vagoni voza zaudarali su na jak miris naftalina i kamfora koji su uzaludno korišćeni u pokušaju da se suzbije zaraza... Celokupna železnička mreža je delovala...kao zarazna reka koja prenosi zarazu uzduž i popreko po celoj zemlji - od vojnih oblasti ka civilnim oblastima i obrnuto.

Na osnovu ovih saznanja 8. marta 1915. godine pukovnik Hanter je predložio srpskoj vladi nekoliko mera za sprečavanje daljeg širenja i za sanaciju epidemije pegavog tifusa:

• Dezinfekciju i dezinsekciju odela, rublja i posteljine obolelih, ali i celokupnog stanovništva i pripadnika vojske, primenom metalnih buradi (ili drvena sa metalnim dnom) u kojima se otkuvava odelo, rublje i posteljina, po predlogu potpukovnik dr Stamersa, epidemiologa. Taj izim potpukovnika Stamersa je klasnije nazvan „srpsko bure“.
• Ograničeno i strogo kontrolisano kretanje vojske i stanovništva, posebno železnicom. Vršena je kontrola svih putnika da li su bolesni i da li su vašljivi. Svi sumnjivi na bolest su izdvajani, praćeni da li će se razboleti i po potrebi lečeni, a vašljivima je vršena depedikulacija i tek tada dozvoljavano putovanje.
• Privremeno obustavljanje celokupnog železničkog saobraćaja i osnivanje karantinskih i dezinfekcionih stanica na železnici. Svi vozovi osim službenih nisu saobraćali od 16. marta do 16. aprila 1915. godine i - broj novoobolelih naglo je opao.
• Zabranu poseta bolesnicima u bolnicama.

Značajnu ulogu u borbi protiv epidemije tifusa odigrao je poseban sanitetski voz za dezinfekciju i vakcinaciju, koji se kretao prugama Srbije. Železnički majstori u Nišu, su po preciznim uputstvima dr Hantera i saradnika, brzo napravili ovaj poseban voz za dezinfekciju i vakcinaciju, što je bila potpuno nova mera, dotad neprimenjivana ni u jednoj vojsci na svetu! Imao je 14 vagona, uključujući i vagon-kupatilo, i bio je završen 17. aprila, tačno po obnavljanju železničkog saobraćaja, i 19. aprila je sa 15 Hanterovih oficira krenuo na put.

Kako su u tim godinama Srbijom vladale epidemije zaraznih bolesti dva sanitetska voza su preimenovana u vozove za dezinfekciju i depedikulaciju (uništavanje vašiju). Jedan je saobraćao južno od Stalaća, drugi severno, a treći, na pruzi uzanog koloseka Stalać-Užice. Zadatak ovih sanitetskih vozova je bio:
...„dezinfikovati sve železničke stanice, sve putničke vozove, radionice i lokale u kojima boravi ili spava železničko osoblje, trećepozivci i zarobljenici koji su upotrebljavani za rad. Vršene su i antitifozne vakcinacije sveg železničkog osoblja, njihovih porodica, trećepozivaca, svih onih koji su na ma koji način bili uposleni na železnicama“...

Tako su zahvaljujući dr Hanteru navedene mere su veoma brzo dale dobre rezultate. Već krajem marta 1915. godine došlo je do blagog pada broja obolelih, smanjenje obolevanja, koje je bilo evidentno u aprilu, u maju se registruju retki slučajevi oboljenja, a sredinom juna 1915. godine epidemija pegavog tifusa u Srbiji je okončana.

Literatura

• Mile Ignjatović: Srpska ratna hirurška doktrina u ratovima 1912–1918, u: Srpski vojni sanitet 1917–1918 (simpozijum), Vojnosanitetski pregled, Beograd, 2008, Supl. Vol. 65, pp. 49–58.
• Mih. Petrović: Moja hirurška iskustva u ratovima 1912–1918, u knjizi nav. pod 5, pp. 623–666.
• Vlad. Stanojević: Istorija zdravstvene službe u Srbiji (rukopis), Arhiv SANU, Rukopisno odeljenje, Beograd, br. 13339, pp. 393–423.
• Milan Petrović: Sanitetski vozovi u Balkanskom i Svetskom ratu, u knjizi pod 5, pp. 766–768.
• Mih. Protić i Bud. Pavlović: Srpski sanitetski vozovi u prošlosti, Zavod za novinsko-izdavačku i propagandnu delatnost JŽ, Beograd, pp. 33–41.