Милан Петровић (лекар)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милан Петровић
Dr Milan Petrović Beč 1905.jpg
Др Милан Петовић у Бечу 1905.
Датум рођења (1886-05-15)15. мај 1886.
Место рођења Ниш
  Краљевина Србија
Датум смрти 22. октобар 1963.(1963-10-22) (77 год.)
Место смрти Земун
 СФР Југославија

Милан Петровић (Ниш, 15/28. мај 1886Земун, 22. октобар 1963) био је лекар, потпуковник у српском санитету, специјалиста педијатрије, уредник Српског архива за целокупно лекарство, председник суда части Српског лекарског друштва и један од оснивача Педијатријске секције СЛД. Бавио се зубарством, обишао је свет бродом, а Србију санитетским возом (као командант воза). Учесник је два рата.[1][2]

Живот и каријера[уреди]

Као најмлађе дете у породици Димитрија и Васке, рођен је у Нишу 15/28. маја 1886. Отац му је био познати нишки трговац и кафеџија, из породице Петровић која се доселила у Ниш у првој половини осамнаестог века. Димитрије и Васка Петровић имали су деветоро деце, четири сина и пет кћери: Мариолу, Даницу, Лепу, Кату и Драгу, синове Тасу и Милана.[1]

Основну школу и гимназију похађао је у Нишу,

Након завршене матуре 1904, испраћен од своје многобројне родбине отишао је у Беч, да изучи медицину и постане доктор,

У то периоду известан број студената из Србије студирао је медицину у Француској, па је и Милан одлучио да студије настави на универзитету у Париз, „да у новој културној средини продуби своје образовање и научи Француски језик. Након шеснаест месеци проведених на студијама у Паризу Милан се вратио у Беч, и 1909. окончао студије медицине на Бечком универзитету.

По завршеном факултету у Бечу Милан Петровић се почетком 1910. године вратио у Ниш и исте године отишо на одслужење војног рока. У војсци је прво положио испит за резервног санитетског поручника, а затим као хонорарни лекар у Моравској сталној војној болници у Нишу похађао је и обавио обавезан лекарски стаж. Као лекар стажиста у војси имао је среће да асистира великану српске ратне хирургије др Михаилу Петровићу (18631934), што ће му у касанијем самосталном раду, на месту бродског лекара, значајно користити.[1]

У првим данима рада са пацијентима схватио да српском здравству недостају лекари, који ће се бринути за оболелу децу, што га је мотивисало да 1910. настави студије у Бечу, овога пута у својству специјализанта педијатрије код професора др Ешериха, (код кога је као студент медицине био хоспитант више од годину дана).

Након завршене специјализације из педијатрије Петровић се априла 1911. вратио у Ниш и случајно сазнао из новина за оглас једне холандске бродске компаније која је тражила бродског лекара. Како му је боравак у Бечу нарушио здравље, предосећао је да ће му топлија клима помоћи да се брже опорави, и тако је донео одлуку да своју каријеру настави као бродски лекар. Након вишемесечне пловидбе по морима света вратио се у Србију, и наставио са радом у свом родном граду Нишу, прво као општински а затим и као срески лекар.

По отпочињању Балканских ратова мобилисан је у српску војску и одмах распоређен на дужност командира санитетског воза. На овој дужности је остао све до 1915. године, односно до повлачења српске војске преко Албаније.

Као командант санитетског воза, лекар и зубни лекар у пољским болницама српске војске на острву Видо, Крфу и Солунском фронту, Петровић је дао велики допринос очувању здравља и живота многобројних војника и цивила у Балканским и Првом светском рату.[1]

Након завршетка Првог светског рата Петровић се крајем 1918. године вратио у Ниш, где се поново укључио у рад Моравске сталне војне болнице. Након годину дана проведених у Нишу породица Петровић се преселила у Београд децембра 1919. године, у коме му је његова супруга Мара родила двоје деце, сина Димитрија и ћерку Миру.[а]

На прво радно месту у Београду у својству педијатра постављен је маја 1920. у својству секундарног лекара Дечјег одељења Опште државне болнице, којим је руководио др Миленко Матерни (18751929). Паралелно са овим послом радио је и и у Француско-српском диспанзеру „Кап млека“, („Goutte de lait“) [б] у Београду од 1921. до 1929. године. Током рада у овом диспанзеру (1923) Милан Петровић је објавио књигу „Исхрана одојчета и малог детета.[1]

Своја медицинска усавршавања наставио је у области педијатрије, прво код професора Ешериха у Бечу а затим и код професора Нобекура у Паризу. Након повратка са ових усавршавања решењем Министарства здравља од 8. јула 1924. године Петровић је у звању специјалисте за дечје болести именовање за секундарног лекара Дечјег одељења Опште државне болнице, а 20. јуна 1929. године и на дужност шефа тог истог Одељења, а коме га је затакао почетак Другог светског рата.[1]

У Другом светском рату у југословенској војсци био је мобилисан као резервни санитетски пуковник. Након заробљавања на почетку рата и присилног рада у заробљеништва у Немачкој, од априла до септембра 1941, Петровић је отпуштен кући. И ако болестан, наставио је да обавља дужности шефа Дечјег одељења Опште државне болнице у Београду.

Дела[уреди]

Са лекарском дипломом из 1909. Петровић је понео и зубарску вештину коју је изучио у Бечу. Ову своју вештину он ће заједно са др Милошем Поповић зналачки применити у рату, када су њих двојица покренули рад једине зубне станице у српској војсци у пољској болници у Воденом на Солунском фронту; ...„која је ушла у историју стоматологије будући да је за скоро две године рада збринула 17.900 пацијената, а њени лекари су обавили 30.366 стоматолошких интервенција“...

Милан Петровић (други слева) као командант санитетскиог воза у Нишу 1912.

Као командир санитетског воза у Балканским и Првом светском рату само у Балканским ратовима организовао је евакуиацију око 110.000 српских, савезничких и непријатељских рањенике и болеснике, при чему је сваки воз превалио по 30 до 40.000 километара. О томе Петровић у својој књизи Трновит пут Србије, 1914-1918, пише:

Током 1947. основао је Дечје одељење Градске болнице у Земуну, а био је и један од кључних иницијатора и оснивача Југословенског друштва за заштиту деце, Југословенске лиге противу туберкулозе, Удружења педијатара Југославије.

Обављао је и дужност главног уредника часописа Српски архив за целокупно лекарство, (после дугогодишњег руковођења др Јована Данића). Током осмогодишњег уређивања Српског архива за целокупно лекарство (19251933), Петровић ће, упркос свих тешкоћа, сваке године организовати штампати по десет свезака.[5]

Написао је и објавио преко четрдесет научних радова, који су објављени у домаћим и иностраним медицинским часописима, у САД, Француској, Грчкој, као и неколико књига од којих су најзначајније:[1]

  • Санитетски возови у ратовима 1912–1918
  • Исхрана одојчета и малог детета
  • Лечење болесне деце у Југославији
  • Трагедија наших регрута

Завештање сину[уреди]

При крају свог стваралачког пута др Милан Петровић је свом сину Димитрију, славном универзитетском професору (сада нажалост покојном) оставио следећу поруку, која треба да послужи и као поука и савет будућим лакерима:

Признања[уреди]

Др Милан Петровић је за свој дугогодишњи рад одликован највишим српским и југословенских одликовањима:[1]

Др Петровић је за своје зазлуге именован за:

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Син Димитрије Петровић је продужио очевим стопама, завршио медицину, постао отац двоје деце. Предавао је патофизиологију на Медицинском факултету у Приштини, потом на Стоматолошком факултету у Београду.
  2. Оснивање Француско-српског диспанзера („Кап млека“) је заслуга француског посланика Фонтенеа и педијатра др Габријела Гарнијеа, који је као члан француске медицинске мисије стигао у Србију 1915.

Извори[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 Славица Поповић-Филиповић, Путеви живота и лекарског позива на свим меридијанима света, Нишка весник, ревији за неговање традиција и очување баштине Ниша, број 57 (март 2009) и број 58 (мај 2009), Ниш) Историја медицине@Пројекат Растко
  2. Radoslav S. Živić Velikani niške medicine, Milan Petrović
  3. Петровић, Р., Прва нишка гимназија 1878-1968, Гимназија “Стеван Сремац”, Ниш, 1972.
  4. Петровић Милан, Трагедија наших регрута, у: Трновит пут Србије, 1914-1918, уредник др Коста Тодоровић, Београд, 1974.
  5. Станојевић В., Ликови и дела истакнутих лекара од оснивања Српског лекарског друштва до данас, Српско лекарско друштво - Споменица 1872-1972, СЛД, Београд, 1972.

Литература[уреди]

  • Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше ратно санитетско искуство, Београд, 1925.
  • Пешић В., Павловић Б.: Први педијатри и прве педијатријске установе у Србији — прилог за историју педијатрије Србије, Београд, 2006.
  • Стојанчевић, Владимир: Југоисточна Србија у XIX веку (1804—1878), Просвета, Ниш, 1996.