Sasi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Prapostojbina Sasa, po njima se danas zovu nemačke savezne države Saksonija i Saksonija-Anhalt.

Sasi ili Saksonci su germansko pleme čija je prapostojbina bila na području današnje severne Nemačke.[1] U kasnom Rimskom carstvu, ime se koristilo kao oznaka za nemačke obalske napadače, a isto tako i kao reč sa značenjem sličnom onom koje je kasnije imala reč „Viking”.[2] U meroviška vremena, kontinentalni Sasi su bili povezani sa obalskim regionom od koga je kasnije postala Normandija. Iako se ponekad napominje da su vodili borbe i u unutrašnjosti, dolazići u sukobe sa Francima i Tirinzima, nema jasne definicije njihove postojbine. Moguće je da postoji samo jedna klasična referenca na omanju domovinu ranog saksonskog plemena, ali je ona sporna. Prema tom predlogu, smatra se da je oblast koju su Sasi najranije naselili bila Severna Albindžija. Ova opšta oblast je blizu verovatne domovine Angla.

Pod pritiskom Franaka Sasi se šire sa prostora današnje Nemačke prema zapadnoj Evropi između 3. i 5 veka. Deo Sasa (u engleskom jeziku nazivani Saxons) što sa Anglima i Jitima iz severne Nemačke, Danske i Holandije prelaze na Britansko ostrvo u 5 i 6. veku, pretopiće se u Engleze. Njihovo ime danas se tamo očuvalo u nazivima Essex i Sussex.

Britanski Sasi, koji se danas na engleskom nazivaju anglosaksoncima, postali su jedna nacija koja je povezivala germanske narode (Frizijce, Jute, Angle) sa romanizovanim starosedeocima, čime su uspostavljene dugotrajne postrimske kraljevine ekvivalentne onima koje su formirali su Franci na kontinentu. Njihova najranija oružja i odeća južno od Temze bili su zasnovani na kasnim rimskim vojnim modama, dok su kasnije imigranti severno od Temze pokazali snažniji severno nemački uticaj.[3][4] Termin „anglosaksonski” je počeo da se koristi od 8. veka (na primer u radovima Pavla Đakona) da bi naglasila razlika između engleskih Saksonca i kontinentalnih Saksonaca (koji se u Anglosaksonskim analima spominju kao Ealdseaxe, „stari Sasi”), mada su isto tako obe grupe, Sasi Velike Britanije i oni iz stare Saksonije (Severne Nemačke) i dalje neselektivno nazivani „Sasima”, posebno u jezicima Britanije i Irske.

Vešti rudari[uredi | uredi izvor]

U Srbiji i Bosni sredinom 13. veka dolazi do razvoja rudarstva — osnovnog izvora bogatstva srednjovekovne Srbije — i to zahvaljujući nemačkim rudarima koji su doneli razvijenu tehnologiju rudarske proizvodnje. Oni se u srpskim izvorima nazivaju Sasi, dok se u dubrovačkim javljaju pod imenom Alemani, Alamani, Teotonici, Tedeši. Rasprostranjeno je mišljenje da su došli iz Slovačke i Transilvanije. Srpski vladari su ih unajmljivali u većini starih rudnika na području Srbije i Bosne.

Ugarski kralj Geza II pozvao je u svoju zemlju rudare Flamance i Sase, dao im velike privilegije i naselio ih u Spiškoj županiji i Transilvaniji. A Andrija I je 1224. izdao povelju Andreanu, kojom je potvrdio samoupravne povlastice Sasa u južnoj Transilvaniji. Bile su određene granice zemlje Sasa i izvršena je njihova podela na stolice.

Jedan deo Sasa naselio se i u Srbiju i Bosnu sredinom 13. veka. Ne zna se zašto su došli ovde. Tvrdilo se da je mongolska najezda iz 1241. mogući razlog. Verovalo se da ih je on naveo da pobegnu ovde, ali poziv od strane srpskog kralja Stefana Uroša I (1243—1276) da se nasele u Srbiji može biti da je takođe odigrao svoju ulogu. Konstantin Jiriček smatra da su Sasi došli iz Spiške županije u Slovačkoj, a Nikoara Beldičanu (rum. Nicoara Beldiceanu) pridodao je i Bansku Štjavnicu i Kremnicu kao moguća mesta.[5] Prvi pouzdani podatak o Sasima datira iz 23. avgusta 1254. Reč je o zakletvi kralja Uroša I dubrovačkom knezu i opštini, kojom im dozvoljava da slobodno idu u Brskovo. Sasi se pominju i u Uroševoj povelji manastiru Svete Bogorodice u Stonu. Sasi osnivaju trg Brskovo i nastanjuju se u njemu. Otvorili su rudnike, počeli eksploataciju rude srebra i od kralja imali određenu autonomiju (svog kneza, crkvu i svoje sudije za međusobne sporove). Rudarsko-trgovačko naselje, trg, za vreme svog najvećeg procvata je preraslo u manji grad, oko 1280. godine, da bi po navodima Dubrovčana iz 1433. godine, Brskovo bilo napušteno. Po Sasima se zovu i neki krajevi kod rudnika Ljubija kod Prijedora (Saski do, Saski potok, Sasina). Na makedonskoj planini Osogovo takođe postoji rudnik „Sase“. Na to područje su došli na poziv bugarskog cara Ivana Šišmana. Saski rudnici iz 13. veka se mogu videti na terenu Đavolje varoši, nedaleko od Kuršumlije.

Najstariji sloj Sasa bio je etnički čist, ali već u prvoj polovini 14. veka etnonim „Sas“ koji je prvobitno bio pokazatelj porekla prerasta u lično ime. Jezik balkanskih rudara nosi na sebi vidljive tragove razvojnih faza: ishodište u dijalektu Sasa, razvojnu fazu (u kontaktu sa domaćim stanovništvom) i prevodnu fazu (kada je turska administracija prevodila propise rudarskih prava). Mnogi tehnički termini su nemačkog porekla i ishodište imaju u jeziku Sasa.

  • ceh - okno
  • ort - mesto na kom rudar radi
  • šihta - smena
  • šurf - istražni rudarski kop
  • farnanje - kretanje u rudniku
  • hutman - predstavnik rudarske družine a ujedno i njen član
  • gvart - član rudarske družine
  • maršanin - međnik

Kralj Milutin uveo je mešoviti sud za rešavanje sporova između svojih duborvačkih i saskih podanika. Takav sud bio je sastavljen od jednakog broja sudija iz onih redova grupa kojima su parničari pripadali. Ovim je potvrđeno veoma rašireno shvatanje da za svakog pojednica važi pravo one zajednice kojoj isti pripada. U međusobnom sukobu Sasa bio je nadležan isključivo njihov sud.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Springer 2004, str. 12: "Unter dem alten Sachsen ist das Gebiet zu verstehen, das seit der Zeit Karls des Großen (reg. 768-814) bis zum Jahre 1180 also Saxonia '(das Land) Sachsen' bezeichnet wurde oder wenigstens so genannt werden konnte."
  2. ^ Springer 2004, str. 2004: "Im Latein des späten Altertums konnte Saxones als Sammelbezeichnung von Küstenräubern gebraucht werden. Es spielte dieselbe Rolle wie viele Jahrhunderte später das Wort Wikinger."
  3. ^ Halsall, Guy, Barbarian Migration and the Roman West 376-568, str. 386—392 
  4. ^ Haydn Middleton (1. 6. 2001). Romans, Anglo-Saxons & Vikings in Britain. Heinemann. str. 7—. ISBN 978-0-431-10209-2. Pristupljeno 19. 10. 2012. 
  5. ^ N. Beldiceanu, Les actes des premiers Sultans II (Paris-Le Haye, 1964), 59-66.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]