Стефан Урош I

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Урош I
King Stefan Uroš I with his son Stefan Dragutin.jpg
Фреска из манастирске цркве у Сопоћанима,
око 1273. године
Датум рођења око 1220.
Место рођења непознато
Датум смрти 1. мај 1277.(1277-05-01) (56/57 год.)
Место смрти Хум/Манастир Сопоћани
Гроб Манастир Сопоћани
Династија Немањићи
Отац Стефан
Мајка Ана Дандоло
Супружник Јелена Анжујска
Потомство Драгутин
Стефан
Брнча
Милутин
Краљ Србије
Период 1241—1276
Претходник Владислав
Наследник Драгутин

Стефан Урош I Немањић је био српски краљ од 1241. до 1276. године.[1] Био је син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, унуке млетачког дужда Енрика Дандола.

Биографија[уреди]

Ниједан оновремени писани извор не говори о преврату који је довео до збацивања краља Стефана Владислава I и преузимању власти од стране Стефана Уроша I. Према Даниловом зборнику, Стефан Владислав I краљевао је у своме отачаству 7 година. Престо је преузео после септембра 1233. или најкасније почетком 1234. Према томе већ средином 1241. могао је бити збачен са престола. Зато је замисливо да је сама вест о смрти цара Ивана Асена II била довољна да незадовољна властела збаци са бугарског зета и штићеника са престола у Србији. Тако је Стефан Владислав I могао бити смењен већ од јуна до октобра 1241. године, а најкасније до тога је дошло непосредно после проласка Монгола, то јест у априлу 1242. Српска властела је на престо довела трећег брата Стефана Уроша I.[2]

Долазак Татара 1241/42. године није само довео до политичких потреса, него тада почиње занимљиво раздобље српске историје које је везано за долазак немачких рудара, познатих под именом Саси. А. Узелац указује да су Татари многе становнике Угарске убили, а друге одвели као робове и да су зато неки Саси бежећи пред нападом Монгола 1241/1242. прешли из Трансилваније у Србију.[3] Они су почетком четврте деценије тринаестог столећа са собом донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси се у Србији први пут изричито спомињу у писаном извору из 1254. године, то јест у Урошевој повељи рударском насељу Брскову на Тари,[4], али се Брсково као трг спомиње већ 1243. [3] Саси су после Брскова развили и друге руднике у Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је развој трговачких веза са приморјем и јужном Италијом, али и развој градских насеља и целокупне привреди у Србији. Развој рударства и трговине убрзао је целокупни привредни развој Србије. Стефан Урош I је ковао сребрни новац, а већи приходи омогућили су краљу да се постепено осамостали од властеле, јер је могао да држи значајну плаћену војску.

Средином XIII века Бугарима се указала прилика да поново покушају да се умешају у питања Србије. Крајем пете деценије XIII века дошло је до сукоба дубровачког надбискупа са Баранима. Дубровник је покушао да потчини својој верској власти Бар. Када је папа подржао захтеве из Дубровника, Барани (католици) заштиту тражили од свог световног владара краља Стефана Уроша I. Зато су се погоршали односи Стефана Уроша I и Дубровника и дошло је до рата. Дубровчани су нашли савезника у Бугарима и једна бугарска војска је упала у Србију 1254. године, али рат је убрзо прекинут. Претпоставља се да је на то утицало стављање Угарске на страну краља Стефана Уроша I, који је тада можда постао и вазал угарског краља. Зато се и Дубровник морао измирити се са Стефаном Урошем I у августу 1254. године, али мир је још једном нарушен 1275. године, када је Стефан Урош I безуспешно напао Дубровник.[5]

На југу у сукобу [Епирска деспотовина|Епирске деспотовине]] против Никејског царства, Стефан Урош I се нашао на слабијој страни. Он је послао епирском владару Михаилу II Анђелу 1.000 војника 1258. године који су заузели север Македоније са Скопљем. Већ следеће 1259. године војска Никејског царства је поразила Епирце и преузела Македонију, а српски војници су напустили територије које су привремено држали.[4] У Никејском царству после уклањања цара Теодора II Ласкариса на власт је дошао Михајло VIII Палеолог, који је у јулу 1261. заузео Константинопољ и тако обновио Византијско царство. Стефан Урош I је настојао да успостави ближе пријатељске односе и родбинске односе са Михајлом VIII Палеологом, али до склапања брака између млађег краљевог сина Милутина и Ане, кћерке цара није дошло. После тога Стефан Урош I се окренуо византијским противницима, краљу Сицилије, Карлу Анжујском и настојао да успостави ближе везе са њим.

Стефан Урош I је у то време био вазал краља Угарске и 1260. слао му је помоћни одред у рату против чешког краља, али добри одоноси Стефана Уроша I и Угара су били нарушени крајем 1267. или почетком 1268. Тада је краљ Стефан Урош I Мачванску бановину у Угарској. Војска Беле IV поразила је и заробила Стефана Уроша I и део његове властеле 1268. Урош I је морао платити откуп и признати вазалне обавезе према угарском краљу. Изгледа да је у то време, можда као део измирења, склопљен брак Урошевог старијег сина Стефана Драгутина и Каталине, кћерке угарског краља Стефана V.[4] Стефан Драгутин је тада постао „млади краљ”, тј. престолонаследник.

Стефан Урош I настојао је да ојача јединство државе. Зато је из владарске титуле избацио „Захумље, Травунију и Диоклитију”. У сачуваним повељама Дубровнику он се у ћириличном тексту називао: „Стефан Урош, помоћу Божијом краљ све Српске Земље и Поморске”. Исту титулу „самодржац свих Српских и Поморских Земаља” користили су и његови наследници. Средином XIII века из појединих области своје државе уклањао је споредне огранке владарске династије Немањића. Тако је уклонио потомке кнеза Мирослава из Захумља и потомке краља Вукана из Зете.[6] Укинуо је владарске титуле великог кнеза Дукље и Хума и завео централистичку власт.

Као противник јаке средишње власти појавио се краљев син „млади краљ” Стефан Драгутин. Због Урошевог упорног одбијања да Стефану Драгутину издвоји посебну област на управу, дошло је до рата између њих. Драгутину је помогла угарска војска коју је послао краљ Ладислав IV, а рат је завршио победом „у земљи званој Гацко”. Тако је од Драгутина и угарских одреда краљ Стефан Урош I био поражен на Гатачком пољу 1276.[7] Изгледа да је дошло до некаквог споразума Стефана Драгутина са родитељима. По одобрењу новог краља Стефана Драгутина Зетом и Требињем управљала је његова мајка Јелена, а његов отац Урош I је боравио у Захумљу. Замонашио се као Симон и умро око 1280.[8]

Сва три потомка Стефана Немање II Првовенчаног сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Стефан Урош I је на власти остао више од тридесет година (1241—1276).


Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба напретка српске државе и постављања темеља за још бржи развој.

Стефан Урош I је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, је тобоже била из рода Анжујског и рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак.

Тиме је његова дугогодишња влада у Србији остала некако незавршена и недоречена. Дао је повластице дубровачким тровцима. [9]

Србија за време владавине Стефана Уроша Првог
Преци Стефана Уроша, три колена уназад
Стефан Урош Отац:
Стефан Првовенчани, краљ Рашке
Деда (по оцу):
Стефан Немања, велики жупан
Прадеда:
Завида
Прабаба:
?
Баба (по оцу):
Ана Немањић
Прадеда:
?
Прабаба:
?
Мајка:
Ана Дандоло
Деда (по мајци):
Фантино Дандоло
Прадеда:
Енрико Дандоло, млетачки дужд
Прабаба:
?
Баба (по мајци):
?
Прадеда:
?
Прабаба:
?

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Логос (2016). стр. 126, 127, 129-131.
  2. Логос (2016). стр. 127.
  3. 3,0 3,1 Узелац (2015). стр. 53-55.
  4. 4,0 4,1 4,2 Логос (2016). стр. 130.
  5. Логос (2016). стр. 129, 130.
  6. Логос (2016). стр. 118, 130, 131.
  7. Логос (2016). стр. 130, 131.
  8. Логос (2016). стр. 118, 131.
  9. Vučetić, Antonije (1906). Srđ, broj 7. pp. 361-362.. Dubrovnik. 

Литература[уреди]




Претходник:
Стефан Владислав I
Краљ Србије
(1241—1276)
Наследник:
Стефан Драгутин
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}