Sekta

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Sekta (lat. secta i lat. sequi i pod uticajem lat. secare) je izdvojena ili zatvorena grupa ljudi koja čvrsto sledi svoja načela. Najčešće se sekta formira nasuprot osnovnoj grupi iz koje je potekla, razvijajući učenje, koje je po uverenju članova sekte, ispravnije u odnosu na učenje osnovne grupe. Za sve članove sekte karakteristično je da imaju čvrstu organizaciju i jedinstvene obavezne rituale. U jednom broju monoteističkih religija svako odstupanje od proklamovanih dogmi, proglašava se sektom[1].

U početku sekta je bila neutralan pojam za jednu manjinsku grupu koja bi dolazila u konflikt sa većinom. Taj pojam se najčešće koristio u antičkim filozofskim krugovima, opisujući manje filozofske grupe. U tom smislu i rano hrišćanstvo može da se razume kao sekta unutar judaizma. U srednjem veku, pojmom sekte su opisivane jeretičke grupe koje su se odvajale od većinske Crkve. U moderno doba se pod sektama najčešće podrazumevaju zatvorene verske grupe, odnosno kultovi.

Podela[uredi | uredi izvor]

  • Pseudohrišćanske sekte, sekte koje su se odvojile od zvaničnog učenja crkve.
  • Pseudohinduističke i dalekoistočne sekte, osnova ovih sekti su budizam i hinduizam.
  • Sinkretističke sekte, ove sekte predstavljaju mešavinu raznih religijskih pravaca, kao i okultizma i magije.
  • Satanističke sekte, sekte koje zagovaraju Satanu kao vrhovnog Boga.

Definicije[uredi | uredi izvor]

Po nemačkom sociologu Maksu Veberu (nem. Max Weber), sekte se od Crkve razlikuju po mehanizmima primanja članstva u svoje redove. Dok se po pravilu, nakon lične odluke kandidata a pre punopravnog učlanjivanja u sektu, mora proći određena procedura provere uslova za prijem, vernici Crkve su već kao takvi rođeni.[2]

Američko-austrijski sociolog Peter Berger (nem. Peter Ludwig Berger) u sektama vidi organizacioni model samozaštite kolektivnih manjina.[3]

Sociološke definicije i opisi[uredi | uredi izvor]

Postoji nekoliko različitih socioloških definicija i opisa pojma.[4] Među prvima koji su ih definisali bili su Maks Veber i Ernst Troelč (1912). U tipologiji crkve i sekte, sekte su definisane kao dobrovoljna udruženja religiozno kvalifikovanih osoba:[5] članstvo se ne pripisuje rođenjem, već proizilazi iz slobodnog prihvatanja doktrine i discipline sekte od strane sledbenika, i iz kontinuiranog prihvatanja sledbenika od strane sekte. Sekte imaju tendenciju da nesrazmerno crpe iz neprivilegovanih elemenata društva i obično su stvorene raskolom unutar crkava, koji su usklađeni sa dominantnom društvenom strukturom.[6] Oni često osuđuju liberalne trendove u razvoju denominacije i zagovaraju povratak pravoj religiji; njihova verovanja i prakse imaju tendenciju da budu radikalniji i etički stroži od onih u crkvama, i predstavljaju čin protesta protiv vrednosti ostatka društva.[6] Američki sociolozi Rodni Stark i Vilijam Sims Bejnbridž novode da „sekte tvrde da su autentična očišćena, obnovljena verzija vere od koje su se odvojili“.[7] Oni dalje tvrde da sekte imaju, za razliku od crkava, visok stepen napetosti sa okolnim društvom.[8] Drugi sociolozi religije, kao što je Fred Knis, tvrdili su da se sektaštvo najbolje opisuje u pogledu toga sa čime je sekta u napetosti. Neke verske grupe postoje u napetosti samo sa koverskim grupama različitih etničkih grupa, ili postoje u napetim odnosima sa celim društvom, a ne sa crkvom iz koje je sekta nastala.[9]

Sektaštvo se ponekad u sociologiji religije definiše kao pogled na svet koji naglašava jedinstvenu legitimnost veroispovesti i običaja vernika i koji pojačava napetost sa širim društvom angažovanjem u praksama održavanja granica.[10]

U svojoj knjizi Put do totalne slobode, engleski sociolog Roj Volis[11] tvrdi da sektu karakteriše „epistemološki autoritarizam“: sekte poseduju neki autoritativni lokus za legitimno pripisivanje jeresi. Prema Volisovim rečima, „sekte polažu pravo da poseduju jedinstven i privilegovan pristup istini ili spasenju“ i „njihove privržene pristalice obično smatraju da su oni van granica kolektiviteta 'u zabludi'“. On ovo suprotstavlja kultu za koji je opisao da ga karakteriše „epistemološki individualizam“ pod kojim on misli da „kult nema jasan lokus konačnog autoriteta izvan pojedinačnog člana“.[12][13]

Hrišćanstvo[uredi | uredi izvor]

Dok je istorijska upotreba izraza „sekta“ u hrišćanskom svetu imala pežorativne konotacije, odnoseći se na grupu ili pokret sa jeretičkim verovanjima ili praksama koje odstupaju od onih grupa koje se smatraju ortodoksnim,[14][15] njegovo primarno značenje je da ukaže na zajednice koja su se odvojile od većeg tela iz kojeg su potekli njeni članovi.

Hinduizam[uredi | uredi izvor]

Bogoslužioci Ganeše

Indolog Aksel Majkls piše u svojoj knjizi o hinduizmu da u indijskom kontekstu reč „sekta ne označava podeljenu ili isključenu zajednicu, već pre organizovanu tradiciju, koju obično uspostavlja osnivač sa asketskim praksama.“[16] Prema Majklsu, „indijske sekte se ne fokusiraju na jeres, pošto nedostatak centra ili obaveznog centra to čini nemogućim – umesto toga, fokus je na pristalicama i sledbenicima.”[16]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Delovi članka su preuzeti iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada“, uz odobrenje autora.
  2. ^ Weber, Max: (1916) „Die Wirtschaftsethik der Weltreligionen, Hinduismus und Buddhismus“, Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik 41 (3): 613-744, S. 619.
  3. ^ Peter L. Berger, Zur Dialektik von Religion und Gesellschaft. Elemente einer soziologischen Theorie Frankfurt 1988, cit. bei: Philipp Flammer, Die Auseinandersetzung um das Phänomen der „Sekten“, Lizenziatsarbeit am Soziologischen Institut der Universität Zürich 1994, Kap.5
  4. ^ McCormick Maaga, Mary (1998). „Three Groups in One”. Hearing the Voices of Jonestown. Syracuse University Press. ISBN 0815605153. 
  5. ^ Chalcraft, David J. (2007). „The Development of Weber’s Sociology of Sects: Encouraging a New Fascination”. Ur.: Chalcraft, David J. Sectarianism in Early Judaism: Sociological Advances. London, Oakville: Equinox Publishing. str. 27. ISBN 978-1-84553-083-9. 
  6. ^ a b Dawson, Lorne L. (2009). „Church-sect-cult: Constructing Typologies of Religious Groups”. Ur.: Clarke, Peter B. The Oxford Handbook of the Sociology of Religion. Oxford University Press. ISBN 978-0199588961. doi:10.1093/oxfordhb/9780199588961.013.0030. 
  7. ^ Stark, Rodney; Bainbridge, William Sims (1979). „Of Churches, Sects, and Cults: Preliminary Concepts for a Theory of Religious Movements”. Journal for the Scientific Study of Religion. 18 (2). 125. ISSN 0021-8294. JSTOR 1385935. doi:10.2307/1385935. 
  8. ^ Stark, Rodney; Bainbridge, William Sims (1985). The Future of Religion: Secularization, Revival, and Cult Formation. Berkeley: University of California Press. ISBN 0520048547. 
  9. ^ Kniss, Fred; Numrich, Paul D. (2007). Sacred Assemblies and Civic Engagement: How Religion Matters for America's Newest Immigrants. New Brunswick, N.J.: Rutgers University Press. ISBN 9780813541709. 
  10. ^ McGuire, Meredith B. "Religion: the Social Context" fifth edition (2002) ISBN 0-534-54126-7 page 338
  11. ^ Barker, E. New Religious Movements: A Practical Introduction (1990), Bernan Press, ISBN 0-11-340927-3
  12. ^ Wallis, Roy (1977). The Road to Total Freedom: A Sociological Analysis of Scientology. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-04200-0. 
  13. ^ Wallis, Roy (1975). „Scientology: Therapeutic Cult to Religious Sect”. Sociology. 9 (1): 89—100. ISSN 0038-0385. S2CID 144335265. doi:10.1177/003803857500900105. 
  14. ^ Wilson, Bryan Religion in Sociological Perspective 1982, ISBN 0-19-826664-2 Oxford University Press page 89
    "In English, it is a term that designates a religiously separated group, but in its historical usage in Christendom it carried a distinctly pejorative connotation. A sect was a movement committed to heretical beliefs and often to ritual acts and practices like isolation that departed from orthodox religious procedures."
  15. ^  Herbermann, Charles, ur. (1913). „Sect and Sects”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
  16. ^ a b Michaels, Axel (2004). Hinduism past and Present (2004) translated from German "Der Hinduismus" (1998). Princeton University Press. ISBN 0-691-08952-3. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Секта на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Секта&oldid=27552068”