Sejm Državne zajednice Poljske i Litvanije
| Istorija Poljske |
|---|
 |
Sejm Državne zajednice Poljske i Litvanije bio je staleška skupština Poljsko-Litvanske unije od 1569. do treće podele Poljske 1795.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Sejm kraljevine Poljske (po predanju osnovan 1180.) bio je skupština plemstva i sveštenstva, bez prisustva trećeg staleža, a od 1476. delio se na Senat (savet velikaša-gornji dom) i pravi Sejm (donji dom). Ova skupština je nakon ujedinjenja 1569. proširena poslanicima iz Litvanije, Belorusije i Ukrajine.[1]
Ovlašćenja[uredi | uredi izvor]
Dok je u početku imao samo savetodavnu ulogu, Sejm je prigrabio zakonodavnu vlast nakon izumiranja dinastije Jagelona: 1573. Sejm je izabrao za kralja francuskog princa Anrija III (vladao samo 13 meseci), koji je prihvatio Anrijeve uredbe (lat. Articula Henriciana), izmenu zakona (lat. correctura iurum) kojom je dopušteno učešće svih plemića u izboru kralja.
Plemićka demokratija[uredi | uredi izvor]
Anrijevim uredbama bilo je predviđeno da je kralj obavezan da svake treće godine sazove Sejm, na kojem se odluke mogu donositi samo uz jednoglasnu saglasnost predstavnika plemstva. Bio je dovoljan samo jedan glas protiv, da se odluka ne prihvati (lat. liberum veto). Bez odobrenja Sejma kralj nije mogao da objavi rat, zaključi mir, ili mobiliše opšti feudalni poziv (polj. pospolite ruszenie). Ako bi kralj prekršio ove odredbe, plemstvo je bilo oslobođeno obaveze da mu se pokorava. Anrijevim uredbama uveden je u Poljskoj i Litvaniji specifičan oblik monarhije - dvorska demokratija (Fridrih Engels), kojom su do kraja ojačana prava vladajuće feudalne klase, a time potpuno oslabljena centralna vlast.[2]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Liberum veto prvi put je primenjen 1652. Nakon toga, 48 od 55 zasedanja Sejma nakon 1652. prekinuto je bez odluke, "vetom" samo jednog poslanika. Liberum veto bio je rezultat feudalnog ponosa: svaki zemljoposednik smatrao se vrhovnom vlašću na svom posedu, i nikakva većina nije mogla nametnuti svoju volju manjini, ma kako maloj. Rezultat je bio: potpuna lokalna nezavisnost i potpuna anarhija u celini. Pošto su kraljevi bili potčinjeni Sejmu, a Sejm "slobodnom vetu", bilo kakva dosledna državna politika najčešće je bila nemoguća. [3]1661. kralj Jan Kazimir rekao je svoje mišljenje Sejmu:
"Daj Bože da ispadnem lažni prorok! Ali kažem vam da ako ne nađete lek za sadašnje zlo (tj. Liberum veto), Republika će postati plen stranaca. Moskovi će pokušati da otcepe naše Ruske pokrajine možda čak do Visle. Pruska dinastija... će pokušati da zauzme Velikopoljsku. Austrija će se baciti na Krakov. Svaka od ovih sila će radije podeliti Poljsku, nego da je osvoji celu sa takvim slobodama kakve uživa danas."[3]
Ovo proročanstvo ispunilo se skoro doslovno, podelama Poljske (1773—1795).
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Zamoyski, Adam (2009). Poland: a history. Harper Press. str. 103. ISBN 978-0-00-728275-3. Pristupljeno 2. 3. 2012.
- ^ Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizavački zavod. str. 95, tom 7.
- ^ a b Durant, Will (2011). The Age of Louis XIV. Durant, Ariel., 3M Company. Simon & Schuster. str. 439. ISBN 9781451647655. OCLC 869431777.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Zamoyski, Adam (2009). Poland: a history. Harper Press. str. 103. ISBN 978-0-00-728275-3. Pristupljeno 2. 3. 2012.
- Vojna enciklopedija, tom 7. str. 95.
- Djurant, Vil (2004). Doba Luja XIV : istorija evropske civilizacije u doba Paskala, Molijera, Kromvela, Miltona, Petra Velikog, Njutna i Spinoze : 1648-1751 / Vil Djurant. Beograd: Vojnoizavački zavod. str. 439. ISBN 978-86-335-0166-8. COBISS.SR 116147724