Историја Пољске
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Уклонити кроатизме, додати више референци. (септембар 2022) |
Историја Пољске |
---|
Пољска племена су у раном средњем веку живела између река Висле и Одре.[1] Та племена ујединио је кнез Мјешко I у 10. веку. Он је био први познати владар из династије Пјастова. За његова владања Пољаци су примили хришћанство, а пољска држава признала власт Светог римског царства. Мјешко је основао и прву пољску бискупију у Познању.
За владања Болеслава Храброг (992—1027) Пољска се проширила на област Лужице, Чешке, Моравске и Словачке. Болеслав II (1058—1079) је изузео Пољску испод власти Светог римског царства и прогласио се краљем чиме је Пољска постала слободна краљевина.
Од времена владања Болеслава III (1102—1138) Пољаци су почели да воде дуготрајне ратове против припадника Немачког витешког реда (тевтонаца) који у 12. веку отимају Пољској подручја Помераније од ушћа Висле до Гдањска. Тим је освајањима Пољској запречен пут до Балтичког мора. Након његове смрти Пољска је у сталним сукобима с Бранденбургом и тевтонцима, а у тим је сукобима изгубила западно Поморје, Великопољску, Гдањско приморје и југ државе.
Од 12. до почетка 15. века Пољска нагло слаби, осамостаљују се поједине кнежевине, а Немци се шире на пољска подручја. Њиховим доласком ничу градови и села и потиче се привредни развитак. Године 1241. у Пољску су провалили Татари који су похарали јужне предјеле Пољске које су пољски владари насељавали Немцима. Тих година високи сталежи преузимају немачки језик и обичаје, а како су се Немци населили и уз погранична подручја Пољске, полако Пољска долази под немачки утицај. Године 1300. пољско племство изабире чешког краља Вацлава II за краља Пољске како би се успешније одупрели немачком продору, али то није успело. Након његове смрти 1305. године распала се персонална уније између Пољске и Чешке.
Процес за уједињавање пољских земаља започео је у 14. веку краљ Владислав I Пјаст (1306—1333) који је Пољској поново припојио Краков и Велику Пољску. Јачање Пољске наставља Казимир III (1333—1370.) који потиче развитак пољских градова поспешивањем развитка трговине и заната. Он кодификује пољско право (пољ. Statut Wislicki), потиче колонизацију ненасељених пољских подручја, те проводи финансијске и управне реформе. Основао је и Јагелонски универзитет и утемељио Краљевски врховни суд у Кракову. Он је био последњи пољски владар из династије Пјастовића, а након његове смрти на пољски престо долази краљ Лајош I Анжујски из династије Анжујаца који је био нећак Казимира III Након његове смрти на власт долази његова кћи Јадвига која се удала за литванског кнеза Владислава Јагела који је владао Пољском као Владислав II (1386—1434) Избором за пољског краља, он је примио хришћанство и успоставио пољско-литванску унију. Након успоставе те уније, Пољска је уз помоћ Литваније успела да спречи продор Немаца. Године 1410. у бици крај Гринвалда и Тонберга тешко су поразили Тевтонце. Након смрти Владислава II, на власт долази Владислав III (1434—1444.) Познат је и под називом Владислав Варненчик јер је 1444. погинуо у бици крај Варне.
Њега је наследио Казимир IV (1447—1492) из династије Јагелона који је ограничио своју власт успоставом Државног сабора (сејм) и који је приморао племство на плаћање пореза. Створио је јаку пољску државу освајањем Западне Пруске, Молдавске и источног Поморја.
У 16. веку Пољска улази у раздобље унутрашњих сталешких борби, па је краљ био приморан да донесе Родомску конституцију према којој се закони могу да донесу само уз пристанак малог и средњег племства (шљахте). Године 1569. закључен је Лублински споразум према којем шљахта бира краља, а Пољска и Литванија чине реалну унију.
Након смрти Стефана Баторија (1575—1586), Пољска је поново ојачала доласком на власт Жигмунда III (1587—1632) из шведске династије Васа, али јој је моћ ослабила за владавине Јана II Казимира који је ратовао против Русије и Шведске. Пољска у другој половини 17. века ратује и са Турцима и у тим ратовима губи Подолију и велика подручја на десној обали Дњепра. Та су јој подручја враћена Карловачким миром, јер је Пољска помогла у одбрани Беча од турских напада.
Победе Пољске над Турцима нису ојачале краљеву власт, а самовоља шљахте постала је све израженија. Године 1652. изгласан је закон Либерум вето којим је озакоњена феудална анархија у Пољској. Тим је законом сваки члан једнодомне скупштине у Пољској (сејм) могао да спречи доношење било каквог закона. У ратовима против Шведске и Русије у другој половини 17. века, Пољска губи велики део својих територија. Године 1697. Саксонски кнезови постају краљеви Пољске, чиме Пољска губи независност. Поткрај 18. века Пољска је подељена између Русије, Аустрије и Пруске и престаје да постоји као држава. Након 1815. негдашње пољске земље долазе под руску власт као Конгресна Пољска и од 1863. године Пољска је руска провинција и предмет интензивне русификације.
Пољска је опет успостављена као независна држава након Првог светског рата. Године 1939, подељена је надвоје између Немачке и Совјетског Савеза. Након Другог светског рата, Пољска је добила нова подручја на западу, али је изгубила двоструко већа подручја на истоку.
Земља је била дио комунистичког Источног блока под контролом Совјетског Савеза до 1980-их година, када је кренуо покрет „Солидарност“, који је победио на парламентарним изборима 1989. године, те је уведена демократија.
Пољска је 1999. године ушла у НАТО савез, а 1. маја 2004. придружила се Европској унији.
Пољска у средњем веку
[уреди | уреди извор]Пољска као држава настаје под династијом Пјаст која је њоме управљала између 10. и 14. века. Први познати пољски владар био је Мјешко I Пјаст који је почео да влада пре 963. године. Владао је до своје смрти 922. године. Пољска прима хришћанство са запада током Мјешкове владавине, вероватно 966. године. Ова година узима се често и као симболичан почетак пољске државности.
Након смрти краља Болеслава Храброг (1025), Мјешковог сина, Пољска се распада између наследника. Десет година након Болеславове смрт долази до општег устанка кметова и робова. Немачки цар Хенрих III помогао је Казимиру да угуши устанак. Након смрти Казимировог праунука, Болеслава Кривоустог (1138) Пољска се цепа на удеоне кнежевине. Овај период назива се период можновладства. Почетком 13. века мазовски кнез Конрад позвао је Тевтонце у помоћ за рат против Пруса. Тевтонци заузимају Пруску и угрожавају саму Пољску. Татари 1241. године нападају Пољску и пљачкају Краков, Вроцлав и друге градове. Уједињење Пољске започето је владавином Владислава I Локјетека, почетком 14. века. До 1320. године он је ујединио већи део пољских територија и од папе добио краљевску титулу. Водио је рат и против Тевтонске државе која му је затварала излаз на Балтичко море. Наследио га је краљ Казимир III (1333—1370). Казимир је 1364. године отворио универзитет у Кракову. Присајединио је Пољској Галицију и део Волиније. Његова смрт означија је крај династије Пјастовића. Нови краљ постао је Лајош Анжујски. Кошичком привилегијом из 1374. године ослободио је панове и шљахту свих државних обавеза сем војне у самој земљи. Лајошева кћи и наследница, Јадвига, удала се 1386. године за литванског кнеза Јагела. Пољска и Литванија остале су уједињене у једну државу. Пољска у унији са Литванијом јача. Године 1410. Пољско-литванска унија наноси велики пораз Тевтонском реду код Гринвалда. Ред је приморан на значајне уступке.
Пољска у 15. и 16. веку
[уреди | уреди извор]Пољска се простирала од Одре на западу до Дњепра на истоку и од Балтика до близу Црног мора. Средином 16. века ту живи око шест милиона људи. У пољској нема већих градова, а средиште трговине је у Данцигу. Други већи град је Краков, са значајним универзитетом. Највећи део становништва бави се производњом житарица и сточарством. У источни део земље стално упадају Козаци. Пољску је угрожавала нова руска држава. Иван III (1482—1505) заузима Новгород и пљачка литванске поседе у Украјини. Штитећи кримске Татаре, Турци упадају у Литванију. Пољску притиска и Свето римско царство. На северу војвода Албрехт Хоенцолерн прихвата власт пољских краљева, најављује 1525. прелазак у лутеранство и распушта Тевтонски ред. Постаје кнез источне Пруске. За разлику од Западне Европе, власт се у Пољској налази у рукама земљопоседничке аристократије и средњег и ситног племства – шљахте (8% становништва). Постоји скупштина државних сталежа – сејм. Шљахта учествује у избору владара. Пољска се некада назива и „краљевска република“ јер краља бира племство, а његова власт је слаба. Унијом из 1385. године долази до уједињења Пољске и Литваније. Породица Јагелонаца долази на престо и влада до 1572. године када изумире. Пољаци у наредном периоду постављају за краљеве странце. Краљеви не располажу финансијама, војском, земљом и администрацијом као у другим државама. Већина становништва је католичка, а на југу и истоку су и православци. Уједињење католика и православаца постигнуто је 1596. године када православна црква прихвата власт и учење Ватикана, а задржава православно богослужење. Протестанти чине мањину. Лутеранство продире у Пољску преко Риге. Покушај Сигисмунда II Августа (1548—1572) да се обрачуна са протестантима не успева. Сејм се налази у рукама протестантеске шљахте те настоји да измени закон херезе 1552. године што доводи до немира. Смирује их краљ који, заједно са сејмом, прихвата верску слободу протестантизма. Реформација се постепено учвршћује и у Пољској. Долазак језуита 1566. године доводи до преокрета. Крајем века у Пољској је дванаест језуитских школа. Средином 17. века католицизам враћа свој утицај. Сигисмунд се суочава са руском агресијом на Нарву 1558. године. То је главна пољска лука за трговину са западном Европом. Пољска настоји да избегне сукоб са Иваном Грозним. Велики мајстор темпларског реда прихвата 1561. године унију Ливоније и Литваније. Сигисмунд приморава племство да прихвати и Лублинску унију 1569. године (Пољска и Литванија). Умро је 1572. године што отвара питање наслеђа. Јавља се више кандидата, а сукоби племства доводе до избора странаца. Војвода Анри Анжујски је 1573. године изабран за краља. Он већ 1574. године, након што је сазнао за смрт Шарла IX, побегао из Варшаве и постао је француски краљ Анри III. Крајем 1575. године сејм бира Стефана Баторија за краља. Он се обавезује да ће поштовати лублински споразум. Батори је искусан војник и снажна личност. Окреће се против Ивана Грозног који је 1575. године заузео северну Ливонију. Русија је поражена и наметнути су јој понижавајући услови мира. Иванова смрт 1584. године ослобађа Пољску притиска са истока те се Батори окреће против Турске. Међутим, умире 1586. године. Пољска је под његовом владавином достигла свој врхунац. За краља је 1587. године изабран шведски краљ Сигисмунд Ваза (1587—1632).
Пољска у 17. веку
[уреди | уреди извор]У Пољској постоји неколико већих градова (Варшава, Краков, Лавов), али буржоазија не располаже политичком влашћу која је у рукама племства. Пољска је уставна монархија. Власт је у рукама краља и Сејма (сабора) у коме доминира крупно и ситно племство (шљахта). Сељашство, најбројнији део становништва, не располаже никаквом влашћу. Сејм се састаје сваке друге године. Одлучује о рату, миру, има право да се супротставља краљу. Пољска се после смрти последњег Јагелонца (1572) претворила у уставну монархију. Поред Сејма, велики значај имају локалне скупштине. Војводства самостално убирају порезе после 1613. године. Крупно племство стиче власт над ситним. Пољски владари, Сигисмун III и Владислав IV (1632—1648) не успевају да спроведу значајне реформе због отпора племства. Снага племства разликује Пољску од западних апсолутистичких монархија. Пољопривреда је основни чинилац привреде. Пољска извози житарице. Занати и мануфактура се не развијају. Пољски извоз превазилази увоз, због чега племство и јесте толико снажно. Пољска је католичка земља. Главну заслугу за то имају језуити којима Сигисмунд (познат као пољски Филип II) пружа пуну подршку. Пољска је бастион католицизма у источној Европи. Крајем 16. века, међутим, јача унијатски покрет који има велики број верника у Украјини и Белорусији. Сејм 1609. године прихвата право постојања православља. Сигисмун III (1587—1632) користи прилике у Русији да истакне своју кандидатуру на руски престо. Пољска армија улази у Москву 1610. године након победе код Клушина. Освајање Смоленска (1611) доводи до отпора против Пољака који следеће године напуштају Москву. Михаил Романов је следеће године изабран за руског цара. Владислав се одриче претензија на руски престо. Неколико деценија касније водиће се још један руско-пољски рат.
Козачки упади у Турску доводе је у сукоб са Пољском (1620). Турци су 1621. године поражени од Пољака и козака код Хоћима. Козаци, међутим, дижу устанке и против Пољака. Они су гушени у два наврата (1638, 1648). После устанка Богдана Хмељницког (1648) пољска власт над козацима престаје. Они потпадају под руски суверенитет.
Пољска у рату са Шведском води дефанзивну политку. Швеђани 1626. године освајају Ливонију са Ригом због Жигмундових претензија на шведски престо. Густав Адолф после заузећа Ливоније преко Пруске упада у долину Висле и наноси Пољацима пораз код Горзна. Миром у Алтмарку (1629) Пољска признаје Шведској Ливонију и луке у западној Пруској, сем Данцига и читаву обалу и источној Пруској сем Кенигсберга.
У Пољској је током 17. века дошло до низа устанака. Пољска све време покушава да козаке у Украјини стави под своју власт, што изазива сукобе козака и Пољака. Сукоб 1620. године, после формирања епископије у Кијеву, добија и верско обележје. Православци се сукобљавају са католицима и унијатима. До 1648. године Пољска гуши све побуне козака. Те године избија устанак Богдана Хмељницког који ствара модерну војску од козака и односи победу 1649. године. Пољска прихвата његове услове. Пољска војска повлачи се из Украјине, укида се црквена унија, протерују се језуити и Јевреји. Земски сабор 1653. године узима козаке под заштиту руског цара. Козаци сами бирају своје хетмане. Хмељницки влада Украјином као краљ. Његов наследник (од 1657), Иван Виговски, безуспешно је покушао да козаке врати под власт Пољака.
После абдикације Јана Казимира (1648—1668), начело изборности у Пољској долази у питање. Европске државе залажу се за изборног кнеза Палатината, Филипа Вилхелма, као краља, али шљахта на престо доводи Михајла Вишњовјецког (1669—1674). Њега је наследио Јан Собјески (1674—1696), способан и снажан владар. Прихвата се начело једногласности (либерум вето) у доношењу одлука у Сејму. Јан Казимир и Јан Собјески не успевају да спроведу потребне реформе. Устанак Богдана Хмељницког (1654) омогућава упад руске војске у Пољску. Следеће године шведски краљ Карло заузима Варшаву. Мир је закључен у Оливи. Он доводи до избијања рата са Русијом (непријатељем Шведске) који је завршен миром у Андрусову 1667. године. Пољска је овим уговорима изгубила петину територије. Турци намећу мир Собјеском 1672. године приморавајући га на данак и уступање Подолије. Наредне године Собјески односи победу код Хоћима. Од тада Собјески води агресивну антитурску политику. Закључује савез са Аустријом и наноси Турцима пораз код Беча 1683. године. Миром у Карловцима (1699), Пољска добија Подолију и Украјину западно од Дњепра.
Пољска у 18. веку
[уреди | уреди извор]Учешће у Северном рату
[уреди | уреди извор]Шведска је у 17. веку водећа балтичка сила. Већ почетком следећег века она не успева да одржи тај положај. Француска и Турска подржавају Шведску како би спречиле претензије осталих балтичких држава. Међутим, шведски краљ Карло XII (1697—1718) суочио се са коалицијом Русије, Данске и Пољске. Карло је био војник и себе је сматрао наследником Густава Адолфа. Дански краљ Фредерик имао је претензије на Холштајн-Готорп, пољски краљ Август Саксонски на Литванију, а Петар Велики је желео излаз на Балтичко море.
У Северни рат (1700—1721) су прво кренуле данске и саксонске трупе, јер је Петар био заузет ратом са Турском. Њихов напад завршен је неуспешно јер је Вилијам III Орански послао енглеско-низоземску флоту у помоћ Швеђанима. Трупе Карла XII продиру до Копенхагена, те Данска излази из рата. Карло одбија преговоре са Русијом, пребацује трупе преко Двине и упућује их ка Нарви, где су Руси 1700. године доживели тежак пораз. Карло се окреће Пољацима, прелази Двину и наноси им више пораза, али без одлучујуће победе. Августове понуде за мир остају без одговора. Карло жели да га уклони са пољског престола, али не успева до 1704. године, када је успео да присили Сејм да на Августово место доведе Станислава Љешчинског. Уговором у Алтранштату из 1707. године Август се одриче права на пољски престо, а Станислав Љешчински постаје законити пољски краљ.
Хегемонија Шведске уништена је битком код Полтаве 1709. године. Велики број Швеђана гине у бици, а мали број, заједно са краљем, бежи у Турску. Русија је постала сталан члан европске политике, а Шведска нестаје као велика сила. Руске трупе заузимају балтичке области, Ригу и Финску. Дански и пољски краљ поново улазе у рат, а Сејм враћа Августа на престо. Уз интервенцију западних сила, миром у Хагу (1710), шведски поседи у Немачкој остају неутрални. То је резултат жеље сила да спрече деобу Шведске. Карло одбија тај предлог боравећи као султанов гост у Цариграду. Успева да наговори султана да Русији објави рат. Руска војска бива опкољена на Пруту и Петар је присиљен на капитулацију и одрицање од територија освојених на Црном и Азовском мору. Карло се враћа у Шведску, али гине децембра 1718. године. Краљица постаје његова сестра Улрика Елеонора. Мировни споразуми потписани су у Стокхолму 1719. и у Фредериксбургу 1720. године. Август потврђује своје право на престо.
Рат за пољско наслеђе
[уреди | уреди извор]Саксонски период пољске историје (1697—1763) период је опадања Пољске као европске силе. Пољска је пример феудалне децентрализације и двојне монархије (Пољска краљевина и Велика Кнежевина Литванија). Сву власт има Сејм, а краљ има церемонијалну улогу. Либерум вето омогућава свакоме да спречи доношење закона. Свако војводство може одбацити одлуку Сејма и краља. После 1696. године бирају се два краља: Франсоа Луј де Конти (француски кандидат) и Август Јаки (изборник Саксоније). Август машта да постане Луј XIV источне Европе и заведе апсолутистички режим. Северни рат убрзава распадање Пољске. Њене градове пљачкају обе стране. Карло XII на власт доводи Станислава Љешчинског збацујући Августа. Август се враћа на власт уз помоћ Петра Великог. Међутим, Руси немају намеру да напусте Курландију, те се Август приближава Аустрији у намери да истера Русе из земље. Руси, у намери да одрже анархију у Пољској, склапају савез са Пруском. Август је немоћан да их истера. Тако избија Рат за пољско наслеђе (1733—1735) који се води далеко од саме Пољске, у Италији и горњој Рајни. Француски амбасадор троши велики новац да издејствује да Сејм на престо постави Станислава Љешчинског чија је ћерка Марија требало да постане супруга Луја XV. Он је владао Пољском од 1704. до 1709. године као шведски кандидат. Сејм га бира за краља 1733. године. Руси и Аустријанци подржавају Августа III за краља. Пред руском армијом, Љешчински се повлачи у Данциг, а на престо је постављен Август III Саксонски (1733—1763). Француска објављује рат Аустрији у савезу са Сардинијом и Шпанијом. Аустријанци трпе поразе у Италији и Рајни. Ипак, Љешчински је приморан да се одрекне престола и постане војвода Лорене. Она је после његове смрти припала француској краљици Марији. Француска прихвата Прагматичну санкцију.
Деобе Пољске
[уреди | уреди извор]Августа је на престолу наследио Станислав Поњатовски кога је Сејм изабрао под притиском руских трупа. Катарина жели очување Пољске, док је Фридрих за деобу. Делегација Сејма потписује споразум са Катарином чиме је ставила Пољску под заштиту Русије. Против руског мешања у унутрашња питања Пољске ствара се коалиција. Француска дипломатија навела је Турску да објави Русији рат 1768. године. Он се води на територији Пољске која трпи велика разарања. Деоба Пољске постаје једино могуће решење. Катарина прихвата Фридрихов предлог. Две силе позивају Аустрију да им се придружи. Фридрих је настојао да је избаци из деобе нудећи Катарини веће територије. Кауниц и Јосиф прихватају предлог, док се Терезија опире. Коначни споразум постигнут је 1772. године након гушења отпора у Пољској. Сејм прихвата одлуку сила под притиском оружја 1773. године. Првом деобом Пољска губи трећину територије и половину становништва. Пруска добија најмањи, али стратешки најзначајнији део: долину Висле и путеве трговине житарицама. Русија добија Белорусију и области до Двине и Дњепра. Аустрија добија Галицију, северне Карпате и коридор кроз Шлезију са 2,7 милиона становника. Ипак, Пољска је успела да се одржи. Ширење масонерије слаби верски жар. Језуитски ред укида се 1773. године. Државни приходи се удвостручују у кратком року. Устав из 1791. године врхунац је моћи Станислава Поњатовског. У последњој деценији 18. века долази до још две подеље Пољске. Трећа је уследила након неуспешног Кошћушковог устанка.
Пољска у 19. веку
[уреди | уреди извор]Новембарски устанак
[уреди | уреди извор]На Бечком конгресу је извршена нова подела Пољске чији је највећи део, заједно са Варшавом, припао Русији, а мањи делови Аустрији и Пруској. На руским деловима формирана је краљевина на челу са Константином, млађим братом цара Александра I. Пољска је добила релативно либералан устав и широку унутрашњу аутономију. Имала је свој парламент (Сејм) са два дома: представничком скупштином и Сенатом. Руска влада убрзо почиње да крши права Пољака гарантована уставом. Најпре се престао одржавати Сејм (1820—1825), а када се коначно састао, цар је затражио да се опозиционари избаце из њега. У Пољској расте либерална и тајна револуционарна опозиција. Револуционарну опозицију предводе Кошћушко и Домбровски који се сматрају наследницима јакобинаца. Они траже нове реформе, пре свега аграрне. Јулски догађаји у Француској подстакли су избијање устанка у Варшави 29. новембра 1830. године. Устаници су брзо овладали градом и формирали привремену владу на челу са грофом Адамом Чарторијским. На чело владе дошли су племићи који су одбијали поделу земље те је дошло до разлаза са сељацима. Цео терет је пао на пољску војску која је бројчано била много слабија од руске. Руски генерал Паскјевич предводи офанзиву царске војске која је септембра ушла у Варшаву. На хиљаде емиграната бежи на запад, пре свега у САД. Један од познатијих емиграната био је и Фредерих Шопен. Репресалије су биле сурове. Укинут је устав, аутономија је готово потпуно укинута. Између 1863. и 1865. године Пољаци су још једном неуспешно покушали да се ослободе руске власти током Јануарског устанка.
Пољска у 20. веку
[уреди | уреди извор]Пољско-совјетски рат
[уреди | уреди извор]Мировним уговором са Немачком, Русија је признала постојање Пољске. Уговор је био понижавајућ и веома неповољан по Русију. Комунисти имају проблем контрареволуције, а у Русији се налази 200.000 окупационих војника. Многи Енглези и Французи ратују на страни Пољске. Једини савезник Руса је Турска која се 1918. године налази у расулу. Појављују се националисти на челу са Ататурком. Грци претендују на Анадолију у намери да обнове Визнатију. Уговором у Јуријеву (1920) Руси признали постојање финске државе. Мировним уговорима у Москви и Риги (1920) Руси признали постојање Литваније, Летоније и Естоније.
Пољско питање постављено је на Париској мировној конференцији. Постојао је велики проблем око територије – западне границе биле су пуне Немаца, а Французи желе да створе широку Пољску као пандан Русији и Немачкој. Пољску 1918. године штити Немачка. У њој постоје два блока: генерал Јозеф Клеменс Пилсудски (жели да се шири на рачун Русије) и Пољски национални комитет (који окупља бројне политичке групације и заузима позицију центра). Комитет је за сарадњу са Француском, Британијом и САД. Пилсудски стоји уз Немачку до краја рата. Потом се измирио са политичким противницима и прогласио независну Пољску републику (22. новембар 1918). Јануара/фебруара 1920. године Пилсудски води борбе против Немачке са циљем да Пољаци продру што дубље у немачку територију. Велике силе прете из Версаја. Њима су главни противници након рата бољшевици, па им немачко-пољски рат не одговара. Због тога се Пилсудски окреће Русима. Од сила из Версаја добија гаранција за територије освојене у рату са Русима. Пољаци се боре за Белорусију и Источну Галицију, а борбе се воде у Белорусији и Украјини. Руси су раштркани на више фронтова што Пољацима омогућава успехе.
Пролећна офанзива покренута је 1919. године. Пољаци стижу до Минска у Белорусији, заузимају Лавов у Украјини. Помажу им велике силе. Бољшевици предлажу мир по принципу тренутног стања. У Паризу ради посебна Пољска комисија на челу са Клемансоом који предлаже линију разграничења (Клемансоова линија) којом би Пољаци добили мање од онога што им нуде бољшевици. Пољаци не пристају. Они траже границе Великог варшавског војводства из 1772. године, па чак и целу руску европску територију. Покрећу нову офанзиву и разбијају Русе код Кијева. Крећу ка Москви. Руси довлаче нове армије под Духачевским (пешадија) и Буђонијем (донски Козаци, смртни непријатељи Пољака). Они потискују Пољаке и крећу ка Варшави. Енглеска интервенише (прелаже линију 50 km источно од Клемансоове линије), али бољшевици одбијају.
Французи противници мира који би ослабио Пољску, те шаљу Регана који организује пољску војску. Битка код Варшаве завршила се одчучном победом Пољака и она је означила крај рата. Руси одбачени 400 km од Варшаве. Прелиминарним миром на захтев Руса, Пољаци добијају значајне територије у Белорусији и Украјини.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Derwich & Żurek 2002, стр. 122–143
Литература
[уреди | уреди извор]- Applebaum, Anne (2012). Iron Curtain: The Crushing of Eastern Europe 1944–56. London: Allen Lane. ISBN 978-0-713-99868-9.
- Barker, Philip W. (2008). Religious Nationalism in Modern Europe: If God be for Us. Abingdon and New York, NY: Routledge. ISBN 978-0-415-77514-4.
- Berghahn, Volker R. (1999). „Germans and Poles, 1871–1945”. In Keith Bullivant, Geoffrey J. Giles and Walter Pape, eds, Germany and Eastern Europe: Cultural Identities and Cultural Differences (pp. 15–46). Yearbook of European Studies. Amsterdam: Rodopi. ISBN 978-9-042-00688-1.
- Biskupski, M. B. (1987). „Paderewski, Polish Politics, and the Battle of Warsaw, 1920”. Slavic Review. 46 (¾): 503—512. JSTOR 2498100.
- Biskupski, Mieczysław B. B. (2003). Ideology, Politics, and Diplomacy in East Central Europe. Rochester: University of Rochester Press. ISBN 978-1-58046-137-5.
- Bogucka, Teresa (6. 11. 2013), Ostatni, chłopi nowoczesnej Europy [The last ones, peasants of modern Europe], wyborcza.pl, Приступљено 29. 10. 2015
- Brzoza, Czesław (2001). Polska w czasach niepodległości i II wojny światowej (1918–1945) [Poland in Times of Independence and World War II (1918–1945)]. Kraków: Fogra. ISBN 978-8-385-71961-8.
- Brzoza, Czesław; Sowa, Andrzej Leon (2009). Historia Polski 1918–1945 [History of Poland 1918–1945]. Kraków: Wydawnictwo Literackie. ISBN 978-83-08-04125-3.
- Burant, Stephen R. (1985). „The January Uprising of 1863 in Poland: Sources of Disaffection and the Arenas of Revolt”. 15 (2). European History Quarterly.
- Burnetko, Krzysztof (24. 11. 2009), Gwałt i ratunek [Rape and rescue], polityka.pl, Приступљено 29. 10. 2015
- Buszko, Józef (1986). Historia Polski 1864–1948 [History of Poland 1864–1948]. Warsaw: PWN. ISBN 978-83-01-03732-1.
- Chodakiewicz, Marek Jan (2004). „The Warsaw Rising 1944: Perception and Reality”. Paper for the 62nd Annual Meeting of the Polish Institute of Arts and Sciences of America, 4–5 June 2004. Архивирано из оригинала 10. 03. 2021. г. Приступљено 20. 10. 2013.
- Czubiński, Antoni (1988). Józef Piłsudski i jego legenda [Józef Piłsudski and his legend]. Warsaw: PWN. ISBN 978-83-01-07819-5.
- Czubiński, Antoni (2009). Historia drugiej wojny światowej 1939–1945 [The History of World War II 1939–1945]. Poznań: Dom Wydawniczy REBIS. ISBN 978-83-7177-546-8.
- Czubiński, Antoni (2012). Historia Polski XX wieku [The History of Poland of the 20th Century]. Poznań: Wydawnictwo Nauka i Innowacje. ISBN 978-83-63795-01-6.
- Czubaty, Jarosław (2009). „ 'What is to be Done When the Motherland Has Died?' The Moods and Attitudes of Poles After the Third Partition, 1795–1806”. Central Europe. 7 (2): 95—109. doi:10.1179/147909609X12490447533968.
- Daszczyński, Roman (20. 12. 2013), Po wojnie światowej wojna domowa [The civil war that followed the world war], wyborcza.pl, Приступљено 29. 10. 2015
- Davies, Norman (1996). Europe: A History. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-198-20171-7.
- Davies, Norman (2001). Heart of Europe: A Short History of Poland (New изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-192-85152-9.
- Davies, Norman (2005a). God's Playground: A History of Poland, Volume I (2nd изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-231-12817-9.
- Davies, Norman (2005b). God's Playground: A History of Poland, Volume II (2nd изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-199-25340-1.
- Davies, Norman (1986). „Poland's Multicultural Heritage” (PDF). Hokkaido University Acta Slavica Iaponica 4. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 11. 2014. г. Приступљено 11. 5. 2015.
- Derwich, Marek; Żurek, Adam, ур. (2002). U źródeł Polski (do roku 1038) [Foundations of Poland (until year 1038)]. Wrocław: Wydawnictwo Dolnośląskie. ISBN 978-83-7023-954-1.
- Domagalik, Małgorzata (октобар 2011), Polskość noszę z sobą w plecaku [I carry Polishness with me in the backpack (a conversation with Jan T. Gross)], Pani styl.pl, Архивирано из оригинала 24. 7. 2013. г., Приступљено 29. 10. 2015
- Drzewieniecki, Walter M. (1981). „The Polish Army on the Eve of World War II”. The Polish Review. 26 (3): 54—64. JSTOR 25777834.
- Dudek, Antoni (2007). Historia polityczna Polski 1989–2005 [A Political History of Poland 1989–2005]. Kraków: Wydawnictwo ARCANA. ISBN 978-83-89243-29-4.
- Duraczyński, Eugeniusz (2012). Stalin. Twórca i dyktator supermocarstwa [Stalin: the creator and dictator of a superpower]. Warsaw: Akademia Humanistyczna im. Aleksandra Gieysztora. ISBN 978-83-7549-150-0.
- Friedrich, Karin (2012). Brandenburg-Prussia, 1466–1806: The Rise of a Composite State. Basingstoke: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-53565-7.
- Garlicki, Andrzej (4. 11. 2009), Wybrać, jak trzeba [Elect as needed], Polityka, Приступљено 29. 10. 2015
- Garlicki, Andrzej (19. 4. 2008), Bereza, polski obóz koncentracyjny [Bereza, a Polish concentration camp], wyborcza.pl, Приступљено 29. 10. 2015
- Gawryszewski, Andrzej (2005). Ludność Polski w XX wieku [The Population of Poland in the 20th Century]. Warsaw: Polska Akademia Nauk. ISBN 978-83-87954-66-6.
- Gella, Aleksander (1989). Development of Class Structure in Eastern Europe: Poland and Her Southern Neighbours. Albany, NY: SUNY Press. ISBN 978-0-887-06833-1.
- Gierowski, Józef (1986a). Historia Polski 1505–1764 [History of Poland 1505–1764]. Warsaw: PWN. ISBN 978-83-01-03732-1.
- Gierowski, Józef (1986b). Historia Polski 1764–1864 [History of Poland 1764–1864]. Warsaw: PWN. ISBN 978-83-01-03732-1.
- Henig, Ruth (10. 3. 2011). „Versailles and Peacemaking”. www.bbc.co.uk. Приступљено 30. 8. 2018.
- Herbst, Stanisław (1969). „Tadeusz Kościuszko”. Polski Słownik Biograficzny, 439 pages (на језику: Polish). 14. Warszawa: Instytut Historii (Polska Akademia Nauk).
- Holdsworth, Nick (18. 10. 2008). „Stalin 'planned to send a million troops to stop Hitler if Britain and France agreed pact' ”. telegraph.co.uk. Приступљено 20. 10. 2013.
- J.P. (31. 7. 2010). „The Warsaw Rising: Was it all worth it?”. Eastern approaches. economist.com. Приступљено 20. 10. 2013.
- Kalicki, Włodzimierz (23. 8. 2009), Norman Davies: W 1939 r. Polacy się świetnie spisali [Norman Davies: In 1939, the Poles performed exceedingly well], wyborcza.pl, Приступљено 29. 10. 2015
- Kemp-Welch, A. (2008). Poland under Communism: A Cold War History. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-71117-3.
- Kirchmayer, Jerzy (1970). Powstanie Warszawskie [The Warsaw Uprising] (6th изд.). Warsaw: Książka i Wiedza.
- Kochanski, Halik (2012). The Eagle Unbowed: Poland and the Poles in the Second World War. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-06814-8.
- Kolko, Joyce; Kolko, Gabriel (1972). The Limits of Power: The World and United States Foreign Policy, 1945–1954. New York, NY: Harper & Row.
- Kozaczuk, Wladyslaw; Straszak, Jerzy (2004). Enigma: How the Poles Broke the Nazi Code. New York, NY: Hippocrene Books. ISBN 978-0-781-80941-2.
- Kuczyński, Piotr (3. 1. 2014), TINA to fałsz [TINA is falsehood], wyborcza.pl, Приступљено 29. 10. 2015
- Langenbacher, Eric (2009). „Ethical Cleansing?: The Expulsion of Germans from Central and Eastern Europe”. In Nicholas A. Robins and Adam Jones, eds, Genocides by the Oppressed: Subaltern Genocide in Theory and Practice (pp. 58–83). Bloomington, IN: Indiana University Press. ISBN 978-0253353092.
- Leszczyński, Adam (7 September 2012), Polacy wobec Holocaustu [Poles and the Holocaust (a conversation with Timothy Snyder)], wyborcza.pl, Приступљено 30. 10. 2015
- Leszczyński, Adam (20. 12. 2013), Zdobycie władzy [The attainment of power (a conversation with Jerzy Eisler)], wyborcza.pl, Приступљено 30. 10. 2015
- Leszczyński, Adam (17. 1. 2015), Okupacja, której nie było [The occupation that didn't happen], wyborcza.pl, Приступљено 30. 10. 2015
- Lukowski, Jerzy; Zawadzki, Hubert (2006). A Concise History of Poland (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61857-1.
- Maciorowski, Mirosław (20. 12. 2010), Kresowianie nie mieli wyboru, musieli jechać na zachód [The eastern lands inhabitants had no choice, had to move west (a conversation with Grzegorz Hryciuk)], wroclaw.gazeta.pl, Архивирано из оригинала 30. 10. 2014. г., Приступљено 30. 10. 2015
- MacMillan, Margaret (2002). Paris 1919: Six Months That Changed the World. New York, NY: Random House. ISBN 978-0-375-50826-4.
- Motyka, Grzegorz (2011). Od rzezi wołyńskiej do akcji "Wisła" [From the Wołyń massacre to Operation Vistula].
- Naimark, Norman M. (2010). Stalin's Genocides. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-14784-0.
- Ost, David (1990). Solidarity and the Politics of Anti-Politics. Philadelphia, PA: Temple University Press. ISBN 978-0-877-22655-0.
- Overy, Richard (2010). The Times Complete History of the World (8th изд.). London: Times Books. ISBN 978-0007315697.
- Pilawski, Krzysztof (1. 11. 2009), Ziemia dla chłopów [Land for the peasants], Przegląd (43/2009), Архивирано из оригинала 13. 11. 2014. г., Приступљено 30. 10. 2015
- Piętka, Bohdan (1. 6. 2016), Krwawe strajki w II RP [Bloody strikes in the II Republic], Przegląd (22/2016), Приступљено 16. 6. 2016
- Prażmowska, Anita (2010). Poland: A Modern History. London: I.B.Tauris. ISBN 978-1-848-85273-0.
- Prażmowska, Anita (2011). A History of Poland (2nd изд.). Basingstoke and New York, NY: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-25236-3.
- Radzilowski, John (2007). A Traveller's History of Poland (2nd изд.). Northampton, MA: Interlink. ISBN 978-1-566-56655-1.
- Sharp, Tony (1977). „The Origins of the 'Teheran Formula' on Polish Frontiers”. Journal of Contemporary History. 12 (2): 381—393. JSTOR 260222. doi:10.1177/002200947701200209.
- Sowa, Andrzej Leon (2011). Historia polityczna Polski 1944–1991 [A Political History of Poland 1944–1991]. Kraków: Wydawnictwo Literackie. ISBN 978-83-08047-69-9.
- Snyder, Timothy (1999). „ 'To resolve the Ukrainian Problem Once and for All': The Ethnic Cleansing of Ukrainians in Poland, 1943–1947”. Journal of Cold War Studies. 1 (2): 86—120. doi:10.1162/15203979952559531.
- Snyder, Timothy (2003). The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10586-5.
- Snyder, Timothy (2009). „Holocaust: The Ignored Reality”. The New York Review of Books. 56 (12).
- Snyder, Timothy (2010). Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin. London: The Bodley Head. ISBN 978-0-224-08141-2.
- Stelmachowski, Andrzej (2011). Kształtowanie się ustroju III Rzeczypospolitej [The Formation of the Third Republic System]. Warsaw: Łośgraf. ISBN 978-83-62726-06-6.
- Szeląg, Jan (1968). 13 lat i 113 dni [13 years and 113 days]. Warsaw: Czytelnik.
- Mielnik-Sikorska, Marta; et al. (2013), The History of Slavs Inferred from Complete Mitochondrial Genome Sequences, PLOS ONE, Приступљено 30. 10. 2015
- United States Holocaust Memorial Museum. „Polish victims”. Приступљено 20. 10. 2013.
- Szyc, Sylwia (6. 8. 2012), Co naprawdę stało się z generałem Zagórskim? [What really happened to General Zagórski?], Historia.org.pl, Приступљено 20. 6. 2018
- Walenciak, Robert (27. 12. 2017), Celem PiS jest władza, której nie odda [The goal of PiS is power that it will not relinquish], Przegląd (52/938), Приступљено 2. 2. 2018
- Wasilewski, Krzysztof (26. 8. 2012), Główny propagator kapitalizmu [The main propagator of capitalism], Przegląd (34/2012), Архивирано из оригинала 23. 10. 2013. г., Приступљено 30. 10. 2015
- Wasilewski, Krzysztof (28. 10. 2012), Rozliczanie piłsudczyków [Calling Piłsudski's men to account], Przegląd (43/2012), Приступљено 30. 10. 2015
- Weinberg, Gerhard L. (2005). A World at Arms: A Global History of World War II (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61826-7.
- Wereszycki, Henryk (1990). Historia polityczna Polski 1864–1918 [Political history of Poland 1864–1918]. Wrocław: Ossolineum. ISBN 978-83-04-03424-2.
- Wieliński, Bartosz T. (1. 9. 2011), Wrzesień '39. Wojna zaczęła się dwa lata później? [September 1939. The war began two years later? (a conversation with German historian Jochen Böhler)], wyborcza.pl, Приступљено 30. 10. 2015
- Williams, Brian Glyn (2013). The Sultan's Raiders: The Military Role of the Crimean Tatars in the Ottoman Empire (PDF). Washington, D.C.: The Jamestown Foundation. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 10. 2013. г. Приступљено 21. 10. 2013.
- Wodecka, Dorota (8. 11. 2013), Polska urojona [Imaginary Poland (a conversation with Jan Sowa)], wyborcza.pl, Приступљено 31. 10. 2015
- Wołk-Łaniewska, Agnieszka (20. 1. 2018), Mamy przechlapane. Rozmowa z prof. Karolem Modzelewskim [We've got it all screwed up. A conversation with Prof. Karol Modzelewski], Strajk.eu, Приступљено 2. 2. 2018
- Wroński, Paweł (1. 3. 2013), Dzień Żołnierzy Wyklętych. Cywilny opór czy III wojna? Rozmowa z dr hab. Rafałem Wnukiem [The day of cursed soldiers. Civil resistance or World War III? A conversation with Professor Rafał Wnuk], bialystok.gazeta.pl, Приступљено 31. 10. 2015
- Wyrozumski, Jerzy (1986). Historia Polski do roku 1505 [History of Poland until 1505]. Warsaw: PWN. ISBN 978-83-01-03732-1.
- Zamoyski, Adam (1994). The Polish Way: A Thousand Year History of the Poles and Their Culture. New York, NY: Hippocrene Books. ISBN 978-0-781-80200-0.
- Maciorowski, Mirosław (17. 3. 2018), Prof. Jan Grabowski: Pomagaliśmy Niemcom zabijać Żydów [Prof. Jan Grabowski: We helped the Germans kill Jews], wyborcza.pl, Приступљено 19. 3. 2018
- Zasuń, Rafał (27. 8. 2009), Jak Polacy i Rosjanie młócą historię [How the Poles and the Russians thresh history], wiadomosci.gazeta.pl, Приступљено 31. 10. 2015
- Zdrada, Jerzy (27. 1. 2010), Powstanie styczniowe po 147 latach [January Uprising after 147 years], polityka.pl, Приступљено 31. 10. 2015
- Zgórniak, Marian; Łaptos, Józef; Solarz, Jacek (2006). Wielka historia świata, tom 11, wielkie wojny XX wieku (1914–1945) [The Great History of the World, vol. 11: Great Wars of the 20th century (1914–1945)]. Kraków: Fogra. ISBN 978-83-60657-00-3.
- Zubrzycki, Geneviève (15. 9. 2006). The Crosses of Auschwitz: Nationalism And Religion in Post-communist Poland. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-99304-1. Приступљено 5. 4. 2012.
- Biskupski, M. B (2000). The History of Poland. Greenwood.. 264 pp. https://web.archive.org/web/20080213165821/https://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=28002395. Архивирано из оригинала 13. 02. 2008. г. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ) - The Cambridge History of Poland, 2 vols, Cambridge: Cambridge University Press, 1941 (1697–1935), 1950 (to 1696). New York: Octagon Books, 1971 „vol 1 to 1696”. Архивирано из оригинала 13. 02. 2008. г., old fashioned but highly detailed
- Frucht, Richard (2000). Encyclopedia of Eastern Europe: From the Congress of Vienna to the Fall of Communism. Garland Pub.
- Oskar Halecki (1942). History of Poland. New York: Roy Publishers. ISBN 978-0-679-51087-1., New York: Barnes and Noble, 1993.
- Kenney, Padraic. “After the Blank Spots Are Filled: Recent Perspectives on Modern Poland,” Journal of Modern History. 79 (1): 134—61,. март 2007. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ) historiography - Stefan Kieniewicz, (1982). History of Poland. Hippocrene Books. ISBN 978-0-88254-695-7..
- Kloczowski, Jerzy. (2000). A History of Polish Christianity. Cambridge University Press.. 385 pp.
- Lerski, George J (1996). Historical Dictionary of Poland, 966–1945. Greenwood.. 750 pp.
- Leslie, R. F.; et al. (1980). The History of Poland since 1863. Cambridge University Press. . 494 pp.
- Lewinski-Corwin, Edward Henry (1917). The Political History of Poland., well-illustrated; 650pp online at books.google.com
- Litwin Henryk, Central European Superpower, BUM , 2016.
- Iwo Cyprian Pogonowski (2000). Poland: An Illustrated History. New York: Hippocrene Books. ISBN 978-0-7818-0757-9..
- Pogonowski, Iwo Cyprian. (1987). Poland: A Historical Atlas. Hippocrene.. 321 pp.
- Radzilowski, John (2007). A Traveller's History of Poland. Northampton, Massachusetts: Interlink Books. ISBN 978-1-56656-655-1..
- Roos, Hans (1966). A History of Modern Poland.
- Sanford, George. (2003). Historical Dictionary of Poland. Scarecrow Press.. 291 pp.
- Wróbel, Piotr. Historical Dictionary of Poland, 1945–1996. Greenwood, 1998. 397 pp.
- History of Poland, Aleksander Gieysztor et al. Warsaw: PWN, 1968
- History of Poland, Stefan Kieniewicz et al. Warsaw: PWN, 1979
- Topolski, Jerzy (1986). An Outline History of Poland. Warsaw: Interpress Publishers. ISBN 978-83-223-2118-8.
- An Illustrated History of Poland. Poznań: Publicat. 2008. ISBN 978-83-245-1587-5., by Dariusz Banaszak, Tomasz Biber, Maciej Leszczyński.
- Poland: History of Poland. 2005. ISBN 978-83-7447-018-6., by Stanisław Kołodziejski, Roman Marcinek, Jakub Polit. Kraków: Wydawnictwo Ryszard Kluszczyński, 2009.
- Живојиновић, Драгољуб (2000). Успон Европе (1450—1789) (IV изд.). Београд.
- Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770—1918), 1-2, Завод за уџбенике (2010)
- Ј. В. Тарле, Историја новог века, Научна КМД (2008)
- Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. Историја средњег века. Београд, 1950. година
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- „Poland, Christianity”. The New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge (1910). 9. 1910. стр. 104—8. Архивирано из оригинала 2007-02-12. г.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Филмови (онлајн)
- Друго
- Looking at Poland's History Through the Prism of Art
- History of Poland, in paintings
- History of Poland on Historycy.org forum
- History of Poland: Primary Documents
- „Commonwealth of Diverse Cultures: Poland's Heritage”. Архивирано из оригинала 24. 06. 2011. г.
Мапе
[уреди | уреди извор]- „Poland and West-Slavs 800–950”. Архивирано из оригинала 25. 10. 2017. г.
- „Poland 990–1040”. Архивирано из оригинала 13. 12. 2017. г.
- „Poland 1040–1090”. Архивирано из оригинала 13. 12. 2017. г.
- „Poland 1090–1140”. Архивирано из оригинала 11. 08. 2017. г.
- „Poland 1140–1250”. Архивирано из оригинала 13. 12. 2017. г.
- „Poland 1250–1290”. Архивирано из оригинала 12. 02. 2017. г.
- „Poland 1290–1333”. Архивирано из оригинала 12. 02. 2017. г.
- „Poland 1333–1350”. Архивирано из оригинала 24. 12. 2007. г.
- „Poland 1350–1370”. Архивирано из оригинала 11. 08. 2017. г.
- „Poland 1773”. Архивирано из оригинала 16. 04. 2005. г.
- „Poland 2004”. Архивирано из оригинала 16. 04. 2005. г.