Pređi na sadržaj

Simpatektomija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Simpatektomija
Klasifikacija i spoljašnji resursi
MKB-9-CM05.2

Simpatektomija je hirurška procedura podvezivanja ili presecanja nervnih vlakana ili uništavanje sipatičkih ganglija simpatičkog nervnnog sistema, duž grudnog ili lumbalnog dela kičmene moždine.[1]

Ovim postupkom se se povećava protok krvi kroz krvne sudove (vazdodilatacija) i smanjuje dugotrajan bol u određenim bolestima izazivanim vazokonstrikcijom ili suženjem lumena krvnih sudova (Birgerova bolest, Rejnoov fenomen, vaskulopatija, sistemska skleroza itd). Danas se simpatektomija sve više primenjuje kod lečenja hiperhidroze u cilju smanjenja izlučivanja znoja i mnogih drugih fizičkih i mentalnih poremećaja.[2]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Prvu simpatektomiju obavio je Aleksandar daleke 1889. Prve indikacije za primenu simpatektomije bile su; epilepsija, crvenilo lica, gušavost, idiotija, glaukom. Kasnije je kod nekoliko navedenih indikacija kao što je idiotija i glaukom, njena primena napuštena. Kako simpatički nervni sistem deluje na funkciju mnogo različitih organa kao što su žlezde, krvni sudovi i mišića, hirurzi su od 1920. počeli sa eksperimentalnom primenom simpatektomije u lečenju brojnih fizičkih i mentalnih poremećaja.[3]

Sledi njena primena kod nekih od sledećih indikacija; angina pektoris, vazazospastički poremećaji, anksioznost, socijalna fobija, vazospazam krvnih sudova, bolna stanja, preterano znojenje itd. Danas simpatektomija još uvek ims ograničenu primenu najčešće kod; hiperhidroze, Rejnoove bolesti, refleksne simpatičke distrofije.

Operativni torakoskop napravljen po meri, koji se koristi za proceduru endoskopske torakalne simpatektomije.

Sam postupak presećana živaca (simpatikotomije) je jednostavan i lak, ali je zbog pristup nervnim vlaknima kroz tkiva zida grudnog koša ili trbuha (konvencionalnom hirurškom metodom) jako težak bolan i sa mnogo većim rizikom za nastanak komplikacija. Tako je tzv. zadnji pristup preko grudnog koša, razvijen u 1908, zahtevao resekciju rebara. Resekcija u subklavikularnom (iznad ključne kost), pristupu je razvijena je nešto kasnije 1935, i bio je manje bolan nego prethodni pristup, ali su ovu metodu pratila oštećenja važnih živaca i krvnih sudova, u tom prostoru. Zbog ovih problema, ko i čestih sekvela nakon simpatektomije, konvencionalni ili „otvoreni“ oblik u to doba nije bila popularna proceduru, iako je i dalje nastavljena njena primena u lečenju hiperhidroze, Rejnoovog fenomena i raznih psihičkih poremećaja. Sa popularizacijom primene lobotomija u tridesetim i četrdesetim godinama 20. veka simpatektomija je pala u nemilost neurohirurgije, kao oblih lečenja psihičkih poremećaja u velikom mozgu.

Krajem osamdesetih godina 20. veka od strane Gorena Klasa i Kristera Drota (engl. Goren Claes и Christer Drott) u Švedskoj je razvijena engl. (ЕТС)-Endoscopic thoracic sympathectomy endoskopska „minimalno invazivna“ hirurška tehnika. Ova tehnika je mnogo konfornija; vreme oporavka nakon intervencije je kraće kao i broj komplikacija i zato je njena primena sve više postala popularna u svetu. Danas, se ЕТС operacije izvode u mnogim zemljama širom sveta, izuzev u Švedskoj gde je ova metoda i nastala.

Sredinom devedesetih godina 20. veka zbog učestalih žalbi švedskih pacijenata operisanih ЕТС tehnikom, na neželjene učinke simpatekotomije, formirana je organizacija (engl. FFSO - people disabled by sympathectomy) (osoba sa invaliditetom izazvanim simpatektomijom), sa ciljem da zaštiti prava svojih i budućih pacijenata. Organizacija je vremenom narasla na preko 300 članova i njihov rad je doveo do zabrane primene ove metode lečenja u Švedskoj. Oba hirurga, pionira ove tehnike u Švedskoj, Drot i Kles, preseliolo je svoje ordinacije iz Švedske u druge zemlje, i u njima i dalje obavljaju operacije.

Značaj[uredi | uredi izvor]

Autonomni nervni sistem (radi autonomno bez uticaja volje) kontroliše telesne funkcije organizma, kao što su disanje, znojenje, rad srca, funkcije želuca, krvnih sudova itd. On takođe može privremeno da preuzme i kontrolu nekih funkcija koje su inače pod svesnom kontrolom (mozga), kao što su npr. treptanje očima, disanje...
Autonomni nervni sistem se sastoji iz dva podsistema:[4]

Simpatički nervni sistem ubrzava rad srca, sužava (vazokonstrikcija) krvne sudove, i podiže krvni pritisak. Krvni pritisak se kontroliše pomoću nervnih ćelija koje prolaze kroz omotače oko arterije. Simpatički nervni sistem omogućava organizmu da odgovori na promene kojima je on izložen u svakodnevnom životu. Parasimpatički nervni sistem ima mnoge (ali ne sve) istovetne efektore kao i simpatički nervni sistem sa najčešće suprotnim funkcijama (npr. simpatikus stimuliše, vagus usporava). Simpatički i parasimpatički sistem su dve komponente autonomnog nervnog sistema sa pretežno suprotnim funkcijama, što organizmu obezbeđuje homeostazu.

Kada su ugrožene određene vitalne funkcije organizma, simpatički nervni sistem povećava svoju aktivnost, što;

  • povećava snagu srčanog mišića i ubrzava njegov rad, što povećava protok krvi u organizmu
  • ubrzava i produbljuje disanje, što obezbeđuje bolju oksigenaciju organizma
  • povećava protok krvi u nervnom sistemu i mišićima, na račun smanjenog protoka krvi u drugim (manje važnim - perifernim) oblastima, kao što su koža, digestivni trakt i vene udova, (mehanizmom vazokonstrikcije krvnih sudova). Kao krajnji efekat dejstva simpatikusa nastaje povećanje krvnog pritiska.

Kontrolnu funkciju autonomni nervni sistem ostvaruje iz sopstvenog kontrolnog centra u hipotalamusu preko vegetativnih živaca slanjem; receptorima živčanih-nervnih (simpatičkih i prasimpatičkih) signala ili preko krvi slanjem hormonskih ili endokrinih signala. Presecanjem nekih od ovih puteva prenošenja vegetativnih signala, (kao što to činimo simpatektomijom), mi „veštački“ smanjujemo uticaje hipotalamusa i blokiramo pojavu neželjenih funkcija u organizmu.

Kontrolne funkcije autonomnog nervnog sistema

Indikacije[uredi | uredi izvor]

Simpatektomija se najčešće vrši kako bi se ublažilo preterano znojenje (kod hiperhidroze), crvenilo (hiperemija lica) ili isključio prekid ili zastoj u protoku krvi kroz sužene krvne sudova (ishemija) u prstima ruku i nogu, ušima, kod osoba osetljivih na izlaganje hladnoći npr. kod Rejnoovog fenomena, sistemske skleroze, reumatoidnog artritisa. Sužennja krvnih sudova u nogama koja izazivaju bolne grčeve (klaudikacije) npr. kod dijabetesne vaskulopatije, ateroskleroze Birgerove bolesti itd. takođe se mogu lečiti simpatektomijom. Simpatektomija može biti korisna i u lečenju refleksne simpatičke distrofije. Pošto znojenje kontroliše simpatički nervni sistem, simpatektomija je efikasana u lečenju preteranog znojenja (hiperhidroze) na dlanovima, licu ili ispod pazušnih jama itd.[1]

Birgerova bolest; segmentna stenoza ileofemoralne arterije (oko 70%) sa subokluzijom femorelne arterije leve noge, kod ove bolesnice lečena je primenom simpatektomije (podvezivanjem živaca u slabinskom delu kičmene moždine. (dr. M. Dimić)

Sporedni efekti[uredi | uredi izvor]

Nema ni jedne operacija bez rizika, pa tako i simpatektomija ima neka specifična neželjena dejstva (komplikacije);[2]

Krvarenje

U toku i posle simpatektomije može biti značajno i javlja se u do 5% pacijenata.[5]

Infekcija

Kao i kod drugi operativnih intervencija uvek postoji rizik njenog nastanka

Promećaj funkcija živaca

Kao npr. pojava lateralizacije promena, u kada bolesnik ima osećaj da živi u dva odvojena tela; jedna polovina tela je „otupela ili mrtva“, a druga polovina sa hiperaktivnim funkcijama simpatičkih živaca.[6]

Ekcem ruku izazvan anhidrozom, kao komplikacija denervacije šaka grudnom simpatektomijom.
Pneumotoraks

Javlja se u oko 2% pacijenata.[5]

Kompenzaciona hiperhidroza

Pojačano znojenje se javlja kod gotovo svih pacijenatanakon operacije i najčešće je prolazna. U dužem vremenskom periodu kompenzaciona hiperhidroza se javlja u 1-2 odsto pacijenata nakon simpatektomije. Učestalost izraženog ili teškog kompenzacionog znojenja varira (u raznim istraživanjima), u rasponu od 1,2% do čak 30,9% operisanih pacijenata.[6]

Anhidroza

Nakon grudne simpatektomije u denervisanoj oblasti, se može javiti izrazita, suvoća i toplota kože, kao posledica prestanka znojenja (anhidroza), koja može biti toliko izražena da zahteva čestu primene losiona za ruke, a kod ekstremnih slučajeva suvoće kože može preći u ekcem (vidi sliku desno).[7]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Cerfolio, Robert J.; De Campos, Jose Ribas Milanez; Bryant, Ayesha S.; Connery, Cliff P.; Miller, Daniel L.; DeCamp, Malcolm M.; McKenna, Robert J.; Krasna, Mark J. (2011). „The Society of Thoracic Surgeons Expert Consensus for the Surgical Treatment of Hyperhidrosis”. The Annals of Thoracic Surgery. 91 (5): 1642—8. .
  2. ^ a b „Transforming Healthcare, Empowering Lives.”. DocDoc (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-11-09. 
  3. ^ Hashmonai, M.; Kopelman, D. (2003). "History of sympathetic surgery". Clinical Autonomic Research. 13: I6–9.
  4. ^ Redisch, Walter; Tangco, Francisco T.; Wertheimer, Lothar; Lewis, Arthur J.; Steele, J. Murray; Andrews, Dorothy (1957-04-01). „Vasomotor Responses in the Extremities of Subjects with Various Neurologic Lesions”. Circulation. 15 (4): 518—524. doi:10.1161/01.CIR.15.4.518. 
  5. ^ a b Ojimba, TA; Cameron, AEP (2004). „Drawbacks of endoscopic thoracic sympathectomy”. British Journal of Surgery. John Wiley & Sons. 91 (3): 264—269. PMID 14991624. doi:10.1002/bjs.4511. Pristupljeno 19. 1. 2009. 
  6. ^ a b Dumont P (2008). „Side effects and complications of surgery for hyperhidrosis” (PDF). Thorac Surg Clin. 18 (2): 193—207. PMID 18557592. doi:10.1016/j.thorsurg.2008.01.007. 
  7. ^ Cooper T (1966). „Surgical sympathectomy and adrenergic function”. Pharmacol Rev. 18 (1): 611—8. PMID 5323769. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]



Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симпатектомија&oldid=27441178”