Снови у вештичјој кући
| Snovi u veštičjoj kući | |
|---|---|
 | |
| Nastanak i sadržaj | |
| Orig. naslov | The Dreams in the Witch House |
| Autor | H. F. Lavkraft |
| Zemlja | SAD |
| Jezik | engleski |
| Žanr / vrsta dela | horor |
| Izdavanje | |
| Datum | jul 1933. |
„Snovi u veštičjoj kući” (engl. The Dreams in the Witch House) je pripovetka američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta, napisana u januaru/februaru 1932. i objavljivana u julu 1933. u časopisu Weird Tales.
Radnja[uredi | uredi izvor]
Volter Gilman, student matematike i folklora na Univerzitetu Miskatonik, iznajmljuje sobu u potkrovlju „Veštičje kuće” u Arkamu u Masačusetsu, za koju se priča da je prokleta. Kuća je nekada bila utočište Kezaje Mejson, optužene za veštičarstvo koja je misteriozno nestala iz zatvora u Sejlemu 1692. godine. Gilman otkriva da su, tokom većeg dela prethodna dva veka, mnogi stanari tavana prerano umrli. Dimenzije Gilmanove sobe u potkrovlju su neobične i čini se da su u skladu sa nekom vrstom nezemaljske geometrije. Gilman pretpostavlja da struktura može omogućiti putovanje iz jedne ravni ili dimenzije u drugu.
Gilman počinje da doživljava bizarne snove u kojima kao da lebdi bez fizičkog oblika kroz onostrani prostor nezemaljske geometrije i neopisivih boja i zvukova. Među elementima, i organskim i neorganskim, on opaža oblike koje urođeno prepoznaje kao entitete koji se pojavljuju i nestaju trenutno i nasumično. Nekoliko puta se u snu susreće sa bizarnim skupovima „svetlucavih, elipsasto okruglih mehurova”, kao i sa poliedarskom figurom koja se brzo menja, od kojih obe deluju razumno. Gilman takođe ima noćna iskustva koja uključuju Kezaju i njenog familijara pacovskog tela, sa ljudskim licem, Smeđeg Dženkina, za koje veruje da uopšte nisu snovi. U drugim snovima, Gilman je odveden u grad Drevnih i čak donosi dokaz da je zaista bio tamo — minijaturnu statuu Drevnih koju je odlomio od balustera u gradu. Statua je napravljena od nepoznatih materijala i neobične vrste legure.
Čini se da Gilmanova čudna iskustva eskaliraju dok sanja da potpisuje „Knjigu Azatota” pod komandom Kezaje, Smeđeg Dženkina i zloglasnog „Crnog Čoveka”. Oni kasnije odvode Gilmana do Azatotovog trona u „Centru haosa” i primoravaju ga da bude saučesnik u otmici deteta. Budi se i otkriva blato na nogama i vest o njegovoj umešanoj otmici u gradskim novinama. Tokom Valpurgijske noći, Gilman sanja da Kezaja i Smeđi Dženkin žrtvuju oteto dete u bizarnom ritualu. On davi Kezaju, ali Smeđi Dženkin ugrize dete za zglob da bi završio ritual i beži u trouglasti ponor. Dok se budi, Gilman čuje nezemaljski zvuk koji ga ostavlja gluvim. On priča svom pansioneru Frenku Elvudu svoju užasnu priču. Sledeće noći, Elvud iznenada vidi kako Smeđi Dženkin proždire svoj put iz Gilmanovih grudi.
Stanodavac ubrzo napušta kuću i iseljava svoje stanare. Kuću osuđuje građevinski inspektor. Kasnije, oluja ruši krov. Radnici poslani da sruše kuću godinama kasnije pronalaze Kezajin skelet i njene knjige o crnoj magiji. Pronađen je prostor između zidova ispunjen dečijim kostima, žrtvenim nožem i posudom od nekog metala koju naučnici ne mogu da identifikuju. Otkrivena je i čudna kamena statueta zvezdogllavog Drevnog iz Gilmanovih snova. Ovi predmeti su izloženi u muzeju Univerziteta Miskatonik, gde nastavljaju da mistifikuju akademike. Skelet ogromnog deformisanog pacova sa nagoveštajima ljudske anatomije ili primata ubrzo je otkriven unutar poda u potkrovlju; ovo zbunjuje akademsku zajednicu i toliko uznemirava radnike na rušenju da pale sveće zahvalnosti u obližnjoj crkvi u znak proslave smrti tog stvorenja.
Likovi[uredi | uredi izvor]
Volter Gilman[uredi | uredi izvor]
Poreklom iz Hejvrila u Masačusetsu, Volter Gilman je došao na Miskatonik da proučava „neeuklidski račun i kvantnu fiziku”, koje je povezao sa „fantastičnim legendama o starijoj magiji”. Muči ga duboka mentalna napetost izazvana prenapornim učenjem i u jednom trenutku mu profesori zabranjuju da dalje konsultuje univerzitetsku kolekciju retkih knjiga, uključujući Nekronomikon, Knjigu Eibonovu i Bezimene kultove.[1] Kako priča napreduje, Gilman sanja Kezaju Mejson, Smeđeg Dženkina, Niarlatotepa i apstraktnu višu dimenziju, a počinje i da hoda u snu. Oštrina njegovih čula kako je opisana u uvodnim pasusima može se uporediti sa oštrinom nekih od likova Edgara Alana Poa. Gilman priznaje svoju punu priču svom kolegi studentu Frenku Elvudu, a zatim ga ubije Smeđi Dženkin, koji mu izbija iz grudi.
Kezaja Mejson[uredi | uredi izvor]
Starica iz Arkama koja je uhapšena tokom suđenja vešticama u Sejlemu 1692. godine. U svom svedočenju sudiji Džonu Hatornu govorila je o „linijama i krivuljama koje treba napraviti da bi se ukazali pravci što vode preko granica svemira u druge svemire... Takođe je govorila o Crnom Čoveku, o svojoj zakletvi, i o svom novom tajnom imenu Nahab.” Kasnije je misteriozno nestala iz svoje ćelije, ostavljajući za sobom „krivulje i uglove išarane po sivim kamenim zidovima nekakvom crvenom, lepljivom tečnošću” koji su bili neobjašnjivi čak i za Kotona Madera. Gilman sumnja da je Kezaja — „obična starica iz sedamnaestog veka” — razvila „uvid u matematičke dubine koje su možda prevazilazile i krajnje moderna istraživanja Planka, Hajzenberga, Ajnštajna i de Sitera.” Na kraju je otkriveno da je otišla u višu dimenziju da bi stekla znanje i služila Niarlatotepu, pošto je potpisala knjigu Azatota. Opisano je da ima „unazad povijen dugačak nos i smežuranu bradu”. Izraz njenog lica odavao je „mešavinu nastrane zlobe i likovanja”, i imala je „promukli glas koji ga je ubeđivao i pretio”. Ona se oblači u „bezobličnu smeđu odeću”. Kezaja se „uspaniči” pri pogledu na raspeće koje Gilman nosi, zbog čega ovaj uspeva da je zadavi u samoodbrani.”[2]
Smeđi Dženkin[uredi | uredi izvor]
Kezajin familijar, „mali krzneni stvor sa belim zubima, ne veći od povelikog pacova”, koja godinama proganja veštičju kuću i Arkam generalno, „radoznalo njuškajući ljude u crnim satima pred zoru”. Dženkin je opisan na sledeći način:
Svedoci su pripovedali da je spodoba imala dugačku dlaku i telo pacova, ali joj je oštrozubo i bradato lice bilo opako ljudsko, dok su kandže podsećale na na sićušne čovečje šake. Prenosila je poruke između stare Kezaje i đavola, a pojila se veštičinom krvlju, sisajući je poput vampira. Spodobin glas je podsećao na odvratan kikot, a govorila je na svim jezicima.
Crni Čovek[uredi | uredi izvor]
U snovima, Gilman sreće:
priliku koju nikada ranije nije video — visokog i mršavog muškarca mrtvačke crne puti, ali i bez najmanjeg traga negroidnih crta: bio je bez ijedne vlasi i golobrad, a jedina odeća na njemu beše bezoblični plašt od neke teške crne tkanine. Noge mu se nisu mogle videti pošto su ih zaklanjali sto i klupa, ali su nesumnjivo bile potkovane jer se čuo zveket svaki put kada bi se pomerio. Muškarac nije ništa govorio, i nikakav izraz se nije primećivao na njegovom sitnom, pravilnom licu. Samo je pokazao na ogromnu knjigu koja je rastvorena ležala na stolu....
Ovaj lik je kasnije identifikovan kao „drevna prilika zamenika ili glasnika skrivenih i strašnih moći — 'Crni Čovek' iz veštičjeg kulta i Niarlatotep iz Nekronomikona.” Kasnije upućivanje na oznake na podu koje Gilman nalazi među sopstvenim otiscima sugeriše da Crni Čovek umesto stopala ima rascepljena kopita.
Frenk Elvud[uredi | uredi izvor]
Jedini kolega student Voltera Gilmana koji živi u veštičjoj kući. Pokušava da pomogne Gilmanu u njegovom somnambulizmu i sluša njegovu ispovest na samrti. Vidi kako Gilman umire i biva institucionalizovan na godinu dana.
Džozef Mazurevič[uredi | uredi izvor]
Religiozni fanatik u veštičjoj kući čija molitva uznemirava Gilmana. Rečeno je da se moli „protiv puzavog haosa”.
Otac Ivanicki[uredi | uredi izvor]
U ranoj verziji Lavkraftove Senke nad Insmutom (1931) postojao je otac Ivanicki, ali je lik izbačen iz konačne verzije.[3]
Inspiracija[uredi | uredi izvor]
Pripovetka je verovatno inspirisan predavanjem Vilema de Sitera Veličina univerzuma,[4] kome je Lavkraft prisustvovao tri meseca pre pisanja priče. De Siter se pominje po imenu u priči, opisan je kao matematički genije i naveden u grupi drugih intelektualnih umova, uključujući Alberta Ajnštajna. Nekoliko istaknutih motiva — uključujući geometriju i zakrivljenost prostora, kao i korišćenje čiste matematike za dublje razumevanje prirode univerzuma — obuhvaćeno je i u Lavkraftovoj priči i u de Siterovom predavanju. Ideja korišćenja viših dimenzija neeuklidskog prostora u vidu prečice kroz normalni prostor može se pratiti do Prirode fizičkog sveta Artura Edingtona na koju Lavkraft u jednom pismu aludira da je pročitao.[5] Ove nove ideje su podržale i dalje razvile koncept fragmentiranog prostora ogledala, koji je prethodno uveo Lavkraft u priči „Zamka“ (1931).
Enciklopedija H. F. Lavkrafta tvrdi da su „Snovi u veštičjoj kući” bili „pod jakim uticajem nedovršenog romana Septimus Felton Natanijela Hotorna”.[3]
Prijem[uredi | uredi izvor]
Priča je uglavnom dobila negativne kritike; neki su zaplet smatrali previše nejasnim, a drugi previše eksplicitnim. Negativnu reakciju Ogasta Derleta na neobjavljenu priču Lavkraft je preneo drugom dopisniku: „Derlet nije rekao da se ne može prodati; u stvari, on je pre mislio da će se prodati. Rekao je da je to loša priča, što je u potpunosti drugačija i mnogo važnija stvar”.[3] Lavkraft je odgovorio Derletu: „[Vaša] reakcija na moje jadne 'Snove u veštičjoj kući' je, u stvari, otprilike ono što sam očekivao — iako nisam mislio da je ovaj jadni nered toliko loš koliko ste ga opisali... Čitav incident mi pokazuje da su moji dani fikcije verovatno prošli.”[3]
Tako obeshrabren, Lavkraft je odbio da preda priču za objavljivanje bilo gde; bez Lavkraftovog znanja, Derlet ju je kasnije dostavio časopisu Weird Tales, koji ju je prihvatio.[3] Prema Istorijskom društvu H. F. Lavkrafta, urednik časopisa, Farnsvort Rajt, zatražio je od Lavkrafta dozvolu za radio-adaptaciju. Lavkraft je to odbio, napisavši: „Ono što javnost smatra 'čudnošću' u drami je prilično jadno ili apsurdno... Sve su one isti – ravne, otrcane, sintetičke, u suštini bezatmosferske zbrka konvencionalnih vrisaka i mrmljanja, i površnih mehaničkih situacija.”
Mnogi kasniji kritičari su delili Derletov stav. Lin Karter je nazvao priču „manjim delom” koje „ostaje jedinstveno jednodimenzionalno, neobično nezadovoljavajuće”.[6] Stiven Dž. Marikonda je priču nazvao „Lavkraftovim veličanstvenim neuspehom... njeno neujednačeno izvođenje nije jednako njenim koncepcijama koje oduzimaju dah, od kojih su neke od najoriginalnijih u maštovitoj književnosti”.[7] Piter Kenon tvrdi da se „većina kritičara slaže” da se „Snovi u veštičjoj kući“ rangiraju sa „Stvari na pragu” kao „najslabija od Lavkraftovih kasnijih priča”.[8] S. T. Džoši je opisao priču kao „jednu od [Lovkraftovih] najlošijih kasnijih radova.”[9] Enciklopedija H. F. Lavkrafta se žali da „iako priča sadrži živopisne kosmičke vidike hiperprostora, izgleda da Lavkraft nije na zadovoljavajući način osmislio detalje radnje... Čini se kao da je ciljao samo na niz zapanjujućih slika, ne trudeći se da ih spoji u logičan niz.”[3]
U skorije vreme, pojavile su se povoljnije kritike „Snova u veštičjoj kući”. Lavkraftov kolumnista, Kenet Hajt, naziva priču „jednim od najčistijih i najvažnijih primera čistog Lavkraftovskog kosmicizma”, sugerišući da je ona najpotpuniji izraz autorovog motiva „S one strane”, takođe istraženog u pričama kao što su „Muzika Eriha Zana”, „Hipnos” i „Gonič”.[10] Lavkraftov kritičar i dobitnik Gonkurove nagrade pisac Mišel Uelbek smešta priču unutar onoga što on naziva Lavkraftovim „definitivnim četvrtim krugom”, svrstavajući je pored sedam drugih priča koje čine „apsolutno srce Lavkraftovog mita [...] ono što većina pobesnelih lavkraftovaca i dalje naziva, gotovo uprkos sebi, 'sjajnim tekstovima'.”[11]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Lovecraft, H.P. (1971). At the Mountains of Madness: And Other Tales of Terror
(1st izd.). New York: Ballantine Books. str. 262. ISBN 9780345329455.
- ^ Price, Robert M. (1995). The Azathoth Cycle: Tales of the Blind Idiot God (1st izd.). Oakland, California: Chaosium. str. xii. ISBN 1568820402.
- ^ a b v g d đ Joshi, S.T.; Schultz, David E. (2001). An H.P. Lovecraft Encyclopedia. Westport, Connecticut: Greenwood Press. ISBN 0313315787.
- ^ de Sitter, Willem (april 1932). „The Size of the Universe”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 44 (258): 89. Bibcode:1932PASP...44...89D. ISSN 1538-3873. S2CID 249429702. doi:10.1086/124203.
- ^ Livesey, T. R. (2008). „Dispatches from the Providence Observatory: Astronomical Motifs and Sources in the Writings of H. P. Lovecraft”. Lovecraft Annual (2): 3—87. ISSN 1935-6102. JSTOR 26868370.
- ^ Carter, Lin (1993). Lovecraft: A Look Behind the Cthulhu Mythos: the Background of a Myth that Has Captured a Generation. San Bernardino, California: R. Reginald, The Borgo Press. str. 92. ISBN 1557422524.
- ^ Schultz, David E.; Joshi, S.T. (1991). An Epicure in the Terrible: A Centennial Anthology of Essays in Honor of H.P. Lovecraft. Rutherford, New Jersey: Fairleigh Dickinson University Press. str. 191. ISBN 083863415X.
- ^ Joshi, S.T. (1999). More Annotated H. P. Lovecraft (na jeziku: engleski). Turtleback Books. str. 9. ISBN 9780613529846.
- ^ Joshi, S.T. „H.P. Lovecraft”. The Scriptorium. Wayback Machine. Arhivirano iz originala 2005-07-18. g. Pristupljeno 2017-01-16.
- ^ Hite, Kenneth (2008). Tour de Lovecraft: The Tales. Alexandria, Virginia: Atomic Overmind Press. ISBN 978-0981679204.
- ^ Michel Houellebecq (2005-06-04). „HP Lovecraft by Michel Houellebecq”. The Guardian. Pristupljeno 2016-12-26.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Snovi u veštičjoj kući na sajtu Internet Speculative Fiction Database
- Text and bibliographical information at www.hplovecraft.com
