Pređi na sadržaj

Stanislav Ježi Lec

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stanislav Ježi Lec
Datum rođenja(1909-03-06)6. mart 1909.
Mesto rođenjaLavov
Datum smrti7. maj 1966.(1966-05-07) (57 god.)
Mesto smrtiVaršava

Stanislav Ježi Lec (polj. Stanisław Jerzy Lec; Lavov, 6. mart 1909 – 7. maj 1966), rođen kao baron Stanislav Ježi de Tuš-Lec, bio je poljski aforističar i pesnik. Često pominjan među najvećim piscima posleratne Poljske, bio je jedan od najuticajnijih aforističara 20. veka, poznat po lirskoj poeziji i skeptičnim filozofsko-moralnim aforizmima, često sa političkim podtekstom.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Portret objavljen 1966

Sin barona Benona de Tuš-Leca i Adele Safrin, rođen je 6. marta 1909. u Lembergu, Austrougarska (sada Lavov) u jevrejskoj plemićkoj porodici.[2][3] Porodica se preselila u Beč na početku Prvog svetskog rata i Lec je tamo stekao svoje rano obrazovanje. Posle rata porodica se vratila u Lavov u Drugoj Poljskoj Republici. Lec je pohađao Lemberg evangeličku školu. Godine 1927. diplomirao je i započeo studije poljskog jezika i prava na Univerzitetu u Lavovu, sa kog je diplomirao 1933.[4]

Njegov književni debi bio je 1929.[5][2] Veći deo njegovog ranog rada bila je lirska poezija koja se pojavljuje u levičarskim i komunističkim časopisima.[6][2] Sarađivao je sa komunističkim „Dziennik Popularny“ između 1933. i 1936.[2] Godine 1935. bio je suosnivač poljskog satiričnog časopisa Szpilki.[6] „Književni kabare“ koji je osnovao u Lavovu u saradnji sa Leonom Pasternakom 1936. godine zatvorile su ga vlasti nakon nekoliko održavanja.[2] Nije se čak ni njegov imidž poštovanja zakona poboljšao nakon što je učestvovao na Konvenciji kulturnih radnika, radikalnom kongresu koji je iste godine pokrenuo međunarodni komunistički pokret Narodni front.[2] Kasnije te godine proveo je nekoliko meseci u Rumuniji, plašeći se da bi njegov aktivizam mogao dovesti do hapšenja u Poljskoj.[2] Naredne dve godine proveo je u Varšavi, gde je bio uključen u niz drugih levičarskih publikacija.[2]

Nakon nemačke invazije na Poljsku 1. septembra 1939, Lec je pobegao iz Varšave, vraćajući se u svoj rodni grad, Lavov.[2] Lec je tamo proveo od 1939. do 1941. dok je grad zajedno sa ostatkom Poljske istočne granice okupirao Sovjetski Savez nakon sovjetske invazije na Poljsku 17. septembra 1939.[7] Dok je bio u Sovjetskom Savezu, Lec se uključio u književni život pod pokroviteljstvom vlasti Ukrajinske SSR. Sarađivao je u časopisu „Novi horizonti“. Njegove pesme, satire, članci i prevodi sa ruskog objavljeni su u časopisu „Krasnoe Znamя”. Godine 1940. pridružio se Uniji sovjetskih pisaca Ukrajine i postao član redakcije „Književnog almanaha” u Lavovu. Kroz ovu i slične aktivnosti postao je jedan od najplodnijih prosovjetskih poljskih pisaca, stvarajući brojna dela koja veličaju sovjetski režim,[2][8] uključujući prvu pesmu o Staljinu napisanu na poljskom jeziku (Stalin, „Czerwony Sztandar“ 5. decembar 1939).[9][10][11] Nekoliko njegovih radova objavljeno je u novinama Czerwony Sztandar (Crveni baner).[2] Dana 19. novembra 1939. Lec je potpisao rezoluciju kojom se poziva na inkorporaciju poljskih istočnih pograničnih područja u teritoriju Sovjetskog Saveza.[12] Lecova saradnja sa sovjetskim vlastima ostaje kontroverzna do danas, iako ga je branio Adam Mihnik koji je u svojoj knjizi iz 2007. napisao da je Lec nepravedno žigosan od strane kritičara kao „sovjetski saradnik“ na osnovu njegovih „najslabijih, najmanjih, uspešnih, ili najiskrenije konformističkih komada“. [13]

Posle napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez bio je zatvoren u nemačkom radnom logoru u Tarnopolju (danas Ternopolj),[2] iz kojeg je nekoliko puta pokušao da pobegne. Dobio je smrtnu kaznu za svoj drugi pokušaj bekstva, ali je uspeo da pobegne 1943. U svojoj autobiografiji opisao je svoje bekstvo kao da se dogodilo nakon što je ubio svog čuvara lopatom kada su ga vodili da kopa sopstveni grob.[14][15][16] Ovo je postalo tema jedne od njegovih najpoznatijih pesama „Onaj koji je iskopao svoj grob“ (iz ciklusa „Avelju i Kainu“):

Onaj koji je sam sebi iskopao grob gleda pažljivo na poslovima grobara, ali ne pedantno: za ovu kopa grob ne za sebe.[17]

Nakon bekstva učestvovao je u partizanskom ratu u okviru komunističkih formacija poljskog otpora[18] (Gwardia Ludowa i Armia Ludowa),[2] i na kraju je služio u redovnim jedinicama Poljske narodne armije do kraja rata, koji je završio u činu majora.[3][19] Takođe je uređivao podzemni bilten komunističkog otpora Żołnierz w Boju (Vojnik u borbi) i komunistički časopis Wolny Lud (Slobodna nacija).[2]

Lecova ratna služba omogućila mu je da dobije diplomatsko mesto atašea za kulturu u Beču.[2] Pošto se razočarao u komunističku vladu, otišao je u Izrael 1950.[20] sa suprugom, sinom i ćerkom. Lec nije mogao da se prilagodi životu u Izraelu i vratio se u Poljsku sa sinom posle dve godine boravka.[6] Njegova žena i ćerka su ostale u Izraelu.[traži se izvor] Preselio se u mali grad u kojem je tokom rata bio u podzemlju i tamo se ponovo oženio pre nego što se vratio u Varšavu.[traži se izvor] U početku je radio kao prevodilac,[2] pošto su mu poljske komunističke vlasti oduzele pravo da piše ili objavljuje sve do kasnih 1950-ih.[traži se izvor] Bio je izuzetno popularan, i uprkos antikomunističkim i antitotalitarnim temama njegovih kasnijih radova, priređena mu je zvanična državna sahrana u Varšavi[traži se izvor] kada je umro 7. maja 1966.[2] Te godine je odlikovan oficirskim krstom Ordena Polonia Restituta.[2]

Radovi[uredi | uredi izvor]

Lecovi rani radovi bili su prvenstveno lirska poezija. U poznim godinama postao je poznat po aforizmima i epigramima.[6] Na njega su uticale religiozne (jevrejske i hrišćanske) kao i evropske kulturne tradicije.[6] U svojim delima često je modernizovao drevne poruke, čuvajući njihovu univerzalnost.[6] Njegove zapažene pesme kao što su Notatnik polowy (Terenska sveska 1946), Rękopis Jerozolimski (Jerusalimski rukopis; 1950–1952, prerađen 1956. i 1957.) i Do Kaina i Abla (Kainu i Avelju; 1961.) imale su temu istraživanja. svet kroz ironiju, melanholiju i nostalgiju.[6] Njegovi kasniji radovi, obično vrlo kratki (aforizmi), kroz tehnike kao što su igra reči, paradoks, besmislica, apstraktni humor i didaktičnost prenose filozofska razmišljanja kroz pojedinačne fraze i rečenice.[6] Zbirke Lecovih aforizama i epigrama uključuju Z tysiąca jednej fraszki (Iz hiljadu i jedne sitnice; 1959), Fraszkobranie (Skupljanje sitnica; 1967); i Myśli nieuczesane (Neoštećene misli; 1957, nakon čega slede nastavci 1964. i 1966).[6]

Njegovo delo je prevedeno na više jezika, uključujući engleski, nemački, slovački, holandski, italijanski, srpski, hrvatski, švedski, češki, finski, bugarski, ruski, rumunski[21] i španski.[2]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Lec je bio dva puta oženjen, prvo sa Elžbetom Rusivic, sa kojom je imao sina Jana (1949) i ćerku Malgorzatu (1950), a drugi sa Kristinom Svitonskom, sa kojom je dobio sina Tomaša.[22]

Glavni radovi[uredi | uredi izvor]

  • Barwy (1933)
  • Spacer cynika (1946)
  • Notatnik polowy, poems (1946)
  • Życie jest fraszką (1948)
  • Nowe wiersze (1950)
  • Rękopis jerozolimski (1956)
  • Myśli nieuczesane (1957)
  • Z tysiąca i jednej fraszki (1959)
  • Kpię i pytam o drogę (1959)
  • Do Abla i Kaina (1961)
  • List gończy (1963)
  • Myśli nieuczesane nowe (1964)
  • Poema gotowe do skoku (1964)
  • Fraszkobranie (1966)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „YIVO | Lec, Stanisław”. Yivoencyclopedia.org. Pristupljeno 2013-09-15. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p Stanisław Jerzy Lec" (in English) on the Wirtualny Sztetl portal (read online). Arhivirano 2015-09-24 na sajtu Wayback Machine
  3. ^ a b Czesław Miłosz (1. 1. 1983). The History of Polish Literature. University of California Press. str. 519. ISBN 978-0-520-04477-7. 
  4. ^ Czesław Miłosz (1. 1. 1983). The History of Polish Literature. University of California Press. str. 519. ISBN 978-0-520-04477-7. 
  5. ^ „YIVO | Lec, Stanisław”. Yivoencyclopedia.org. Pristupljeno 2013-09-15. 
  6. ^ a b v g d đ e ž z „YIVO | Lec, Stanisław”. Yivoencyclopedia.org. Pristupljeno 2013-09-15. 
  7. ^ Kolaboranci: Tadeusz Boy-Żeleński i grupa komunistycznych pisarzy we Lwowie, 1939Šablon:Ndash1941
  8. ^ Timothy Snyder; Ray Brandon (30. 5. 2014). Stalin and Europe: Imitation and Domination, 1928-1953. Oxford University Press. str. 145. ISBN 978-0-19-994557-3. „Although ost Polish authors... rarely if ever visited the club of the Soviet Writers Inion, socialist authors such as ... Jerzy Lec..., participated in union life and publicly sympathized with the Soviet Union.” 
  9. ^ Pisarze polsko-żydowscy XX wieku: przybliżenia, ed. M. Dąbrowski & A. Molisak, Warsaw, Dom Wydawniczy Elipsa. . 2006. str. 282. ISBN 8371517505.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  10. ^ „Stalin - Stanisław Jerzy Lec - Inny”. poezja.org. 
  11. ^ Jacek Chrobaczyński (2010). Compiegne 1940: kleska Francji w recepcji i postawach spoleczenstwa polskiego. Wydawnictwo Naukowe Uniwersytetu Pedagogicznego. str. 81. ISBN 978-83-7271-616-3. „„Czerwony Sztandar" (Lwów, 5 XII 1939, nr 61) opublikował wiersz Stanisława Jerzego Leca zatytułowany Stalin. To pierwszy w naszej literaturze wiersz polskiego poety o Józefie Wissarionowiczu” 
  12. ^ Kolaboranci: Tadeusz Boy-Żeleński i grupa komunistycznych pisarzy we Lwowie, 1939Šablon:Ndash1941
  13. ^ Adam Michnik (23. 5. 2011). In Search of Lost Meaning: The New Eastern Europe. University of California Press. str. 142. ISBN 978-0-520-94947-8. 
  14. ^ „Stanislav Eži Lec”. www.livelib.ru. 
  15. ^ Lec, Stanislaw Jerzy (2005). Počti Vse [Almost Everithing] (na jeziku: ruski). U-Factoria. str. 21. ISBN 5-9709-0026-5. 
  16. ^ "POČTI VSE" Collected Works of S.J. Lec, preface p.21, U-Factoria Ed. 2005
  17. ^ „Stanislav Eži Lec”. Arhivirano iz originala 2014-08-12. g. Pristupljeno 2014-08-06. 
  18. ^ James Geary (1. 2. 2011). The World in a Phrase. Bloomsbury Publishing. str. 188. ISBN 978-1-60819-762-0. 
  19. ^ „Malьkov M. Gumanist bez straha i upreka — biografiя S. E. Leca”. Evolkov.net. Pristupljeno 2013-09-15. 
  20. ^ James Geary (1. 2. 2011). The World in a Phrase. Bloomsbury Publishing. str. 189. ISBN 978-1-60819-762-0. 
  21. ^ „Personalьnый saйt - Stanislav Eži Lec”. nataliamalkova61.narod.ru. 
  22. ^ Tomaš Lєc: «Я щe pam'яtaю, яk batьko vodiv mene u kafe Žorž Arhivirano 2014-08-08 na sajtu Wayback Machine» (vіdeo) // «Večіr z Mikoloю Knяžicьkim» na TVі 05.IV.2012. LB.ua, 6.IV.2012 04:20

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Mirosław Nowakowski, Lexical Expectations: Lexical Operations in "Myśli nieuczesane" (Unkempt thoughts), Poznań, The Adam Mickiewicz University, 1986.
  • Jacek Trznadel, Kolaboranci: Tadeusz Boy-Żeleński i grupa komunistycznych pisarzy we Lwowie, 1939–1941 ("The Collaborators"), Komorów, Fundacja Pomocy Antyk/Wydawnictwo Antyk Marcin Dybowski. Trznadel, Jacek (1998). Kolaboranci: Tadeusz Boy-Żeleński i grupa komunistycznych pisarzy we Lwowie 1939-1941. Fundacja Pomocy Antyk, "Wydawn. Antyk Marcin Dybowski". ISBN 8387809012. .
  • Polska–Ukraina: trudna odpowiedź: dokumentacja spotkań historyków (1994–2001): kronika wydarzeń na Wołyniu i w Galicji Wschodniej (1939–1945), ed. R. Niedzielko, Warsaw, Naczelna Dyrekcja Archiwów Państwowych [Central Directorate of State Archives] & Ośrodek Karta. Polska - Ukraina: Trudna odpowiedź : Dokumentacja spotkań historyków (1994-2001), kronika wydarzeń na Wołyniu i w Galicji Wschodniej (1939-1945). Naczelna Dyrekcja Archiwów Państwowych. 2003. ISBN 8389115360. 
  • Dedecius, Karl (2004). Stanisław Jerzy Lec: Pole, Jew , European : The 2003 Aleksander and Alicja Hertz annual memorial lecture. Prevod: M. Jacobs. Kraków: Judaica Foundation, Center for Jewish Culture. ISBN 8391629341. 
  • Marta Kijowska, Die Tinte ist ein Zündstoff: Stanisław Jerzy Lec — der Meister des unfrisierten Denkens, Munich, Carl Hanser. . 2009. ISBN 9783446232754.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). (See esp. pp. 43ff.)
  • Dorota Szczęśniak, "Jewish Inspirations in the Literary Work of Stanisław Jerzy Lec"; in Misztal, Mariusz; Trojański, Piotr, ur. (2011). Poles & Jews: History, Culture, Education. Wydawn. Nauk. Uniwersytetu Pedagogicznego. ISBN 9788372716521. .
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Станислав_Јежи_Лец&oldid=27780030”