Pređi na sadržaj

Tamna maglina

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mlečni put kako ga vidi Geja, sa istaknutim tamnim crtama obeleženim belim natpisima, kao i istaknutim zvezdanim oblacima označenim crnim slovima.[1]

Tamne magline su difuzne magline koje se sastoje od međuzvezdane prašine (submikronske čestice) različitog molekulstkog sastava, a primećuju se jer zaklanjaju vidljivu svetlost zvezda ili drugih sjajnih objekata koji se nalaze iza njih. Nazivaju se i apsorpcione magline a stepen apsorpcije zavisi od talasne dužine elektromagnetnog zračenja — jača je apsorpcija kraćih talasnih dužina (a propuštaju infracrveno zračenje i radio-talase). Osim što blokiraju svetlost drugih objekata, tamne magline imaju jako malo svog zračenja jer su među najhladnijim objektima u svemiru, sa temperaturom od svega 10K. Zbog tako niske temperature, kao i zato što se sastoje dominantno od molekularnog vodonika, 99% mase tamnog oblaka nije dostupno direktnim posmatranjima.[2] Gašenje svetlosti izazivaju međuzvezdana zrna prašine koja se nalaze u najhladnijim, najgušćim delovima molekularnih oblaka. Klasteri i veliki kompleksi tamnih maglina su povezani sa džinovskim molekularnim oblacima. Izolovane male tamne magline se nazivaju Bok globule. Poput druge međuzvezdane prašine ili materijala, stvari koje zaklanja vidljive su samo korišćenjem radio talasa u radio astronomiji ili infracrvenih zraka u infracrvenoj astronomiji.

Izbliza na Orionovom kraku,[3] sa glavnim zvezdanim asocijacijama (žuto), maglinama (crveno) i tamnim maglinama (sivo) oko Lokalnog mehura.
Glavne tamne magline Sunčevog vrha polovine galaktičke ravni.
Glavne tamne magline Sunčevog antapeksa polovine galaktičke ravni.

Tamne magline se „vide“ zahvaljujući tome što zaklanjaju svetlost drugih objekata. Tako je moguće videti tamne magline koje zaklanjaju svetlost Mlečnog puta, ali i drugih galaksija koje se vide „s boka“ (galaksija Andromeda, NGC 891). Jedna od najpoznatijih tamnih maglina je maglina Konjska glava, koja zaklanja deo emisione magline IC 434.[4] To što mi neki oblak međuzvezdane prašine vidimo kao tamnu maglinu, ne znači da suprotan kraj oblaka neće biti osvetljen zvezdama, pa će se videti kao emisiona maglina (ako ga osvetljavaju vrele zvezde sposobne da ga jonizuju) ili kao refleksiona maglina (ako ga osvetljavaju zvezde koje ne mogu da ga jonizuju već oblak samo odbija njihovu svetlost).[5]

Tamni oblaci se pojavljuju zbog čestica prašine submikrometarske veličine, obloženih smrznutim ugljen-monoksidom i azotom, koji efikasno blokiraju prolaz svetlosti na vidljivim talasnim dužinama. Takođe su prisutni molekularni vodonik, atomski helijum, C18O (CO sa kiseonikom kao izotopom 18O isotope), CS, NH3 (amonijak), H2CO (formaldehid), c-C3H2 (ciklopropeniliden) i molekularni jon N2H+ (diazenilijum), od kojih su svi su relativno transparentni. Ovi oblaci su mesta nastanka zvezda i planeta, a razumevanje njihovog razvoja je od suštinskog značaja za razumevanje formiranja zvezda.[6][7]

Oblik takvih tamnih oblaka je veoma nepravilan: nemaju jasno definisane spoljne granice i ponekad poprimaju zakrivljene zmijolike oblike. Najveće tamne magline su vidljive golim okom, pojavljuju se kao tamne mrlje na svetlijoj pozadini Mlečnog puta, poput magline Ugljena vreća i Veliki rascep. Ovi objekti golim okom se ponekad nazivaju sazvežđa tamnih oblaka i dobijaju različita imena.

U unutrašnjim molekularnim regionima tamnih maglina dešavaju se važni događaji, kao što je formiranje zvezda i masera.[8]

Galerija

[uredi | uredi izvor]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Brent A. Archinal; Steven J. Hynes (2003). Star Clusters. Willmann-Bell. ISBN 978-0-943396-80-4. 
  2. ^ „Secrets of a Dark Cloud” (na jeziku: (jezik: engleski)). European Southern Observatory. 2. jul 1999. Pristupljeno 27. jun 2012. 
  3. ^ Harold Spencer Jones, T. H. Huxley, Proceedings of the Royal Institution of Great Britain, Royal Institution of Great Britain, v. 38–39
  4. ^ „Emissoin Nebulae” (na jeziku: (jezik: engleski)). Australian Astronomical Observatory. 2. januar 2003. Arhivirano iz originala 13. 08. 2012. g. Pristupljeno 25. jun 2012. 
  5. ^ Patrick Moore (2000). The Data Book of Astronomy (na jeziku: (jezik: engleski)). Bristol: IOP Publishing Ltd. str. 308 str. ISBN 0-7503-0620-3. 
  6. ^ Di Francesco, James; Hogerheijde, Michiel R.; Welch, William J.; Bergin, Edwin A. (novembar 2002). „Abundances of Molecular Species in Bernard 68”. The Astrophysical Journal. 124 (5): 2749—2755. Bibcode:2002AJ....124.2749D. S2CID 119078546. arXiv:astro-ph/0208298Slobodan pristup. doi:10.1086/344078. 
  7. ^ ESO - eso9934 - Secrets of a Dark Cloud Arhivirano 2009-02-04 na sajtu Wayback Machine
  8. ^ Masers, Lasers and the Interstellar Medium, Vladimir Strelnitski 1997, Astrophysics and Space Science, vol. 252, pp. 279–87
  9. ^ Arnett, Bill (2000). „Horsehead Nebula”. Pristupljeno 21. 7. 2014. 
  10. ^ „VLT Images the Horsehead Nebula”. European Southern Observatory. European Southern Observatory. 25. 1. 2002. Pristupljeno 1. 3. 2019. 
  11. ^ „All Quiet in the Nursery?”. Pristupljeno 23. 3. 2016. 
  12. ^ „A Hole in the Sky”. Pristupljeno 14. 6. 2015. 
  13. ^ „The dark nebula LDN 483”. www.eso.org. European Southern Observatory. Pristupljeno 14. 1. 2015. 
  14. ^ „Cosmic Forecast: Dark Clouds Will Give Way to Sunshine”. www.eso.org. European Southern Observatory. Pristupljeno 8. 9. 2014. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]