Teorije zavere o sletanju na Mesec

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Astronaut Dejvid Skot proverava Galilejovu tvrdnju o ubrzanju; čekić i pero padaju istom brzinom, što je moguće samo u vakuumu

Teorije zavere o sletanju na Mesec tvrde da su neki ili svi delovi programa Apolo i sletanja na Mesec bili prevara koju je izvela NASA i članovi drugih organizacija. Razne grupe i pojedinci su iznosili tvrdnje o zaveri još od kraja 1970ih. Najznačajnija tvrdnja je da su šest sletanja sa ljudskom posadom (1969—1972) lažirani i da dvanaest astronauta iz programa Apolo nisu hodali Mesecom. Teoretičari zavere zasnivaju svoje tvrdnje na verovanju da su NASA i drugi namerno prevarili javnost ubedivši ih da su se sletanja dogodila izmišljanjem, manipulacijom ili uništavanjem dokaza, kao što su slike, trake sa telemetrijskim očitavanjeima, prenosi, uzorci kamenja ili neki ključni svedoci.

Teoretičari zavere su uspeli da privuku pažnju javnosti za svoje teorije uprkos tome što postoji mnogo neutralnih dokaza sletanja i detaljna osporavanja tvrdnji o prevari.[1] Ankete sprovedene na različitim mestima pokazuje da između 8 i 20% ispitanih Amerikanaca veruje da su sletanja ljudskih posada lažirana, a taj broj se u Rusiji penje do 28%. Čak je i velika televizijska kuća Foks emitovala dokumentarni film Teorija zavere: Da li smo sleteli na Mesec? u kom tvrdi da je NASA lažirala prvo sletanje 1969. da bi pobedila u Svemirskoj trci.[2]

Krajem 2000ih sonda Lunar rekonesans orbiter je načinila slike visokog kvaliteta mesta sletanja Apolo letelica na kom se vide moduli za sletanje i tragovi koji su ostavili astronauti.[3][4] 2012. godine su objavljene slike koje pokazuju da zastave iz Apolo misija još uvek stoje na Mesecu.[5][6]

Nastanak teorije[uredi]

Baz Oldrin i Nil Armstrong vežbaju ispred makete Meseca i modula za spuštanje. Teoretičari zavere tvrde da je snimak misije snimljen na sličnj sceni.
Džim Louel vežba pred misiju Apolo 13.
Astronaut Judžin Kernan sa misije Apolo 17 i Zemlja u pozadini.

Prva knjiga o ovoj temi, samobojavljeno delo Bila Kejsiga Nikad nismo bili na Mesecu: Američka prevara od 30 milijardi dolara (engl. We Never Went to the Moon: America's Thirty Billion Dollar Swindle), objavljena je 1974, dve godine nakon što su završila letovi Apola na Mesec. Udruženje Ravna Zemlja je bilo jedna od prvih organizacija koja su optužili Nasu za lažiranje sletanja, tvrdeći da su iscenirali u Holivudu uz sponzorstvo Volta Diznija, zasnovano na scenariju Artura Klarka i u režiji Stenlija Kjubrika (Klark i Kjubrik su prethodno zajedno radili na skoro realističnom filmu 2001: Odiseja u svemiru).[7] Folklorista Linda Deh sugeriše da je film Jarac I iz 1978. scenariste i reditelja Pitera Hajamsa, koji prikazuje lažirano putovanje na Mars u svemirskom brodu koji izgleda identično kao i Apolo, mogao dati podsticaj popularnosti teorije o prevari u periodu nakon završetka Vijetnamskog rata[a]. Ona napominje da se to dogodilo u toku post-Votergejt ere, kada su američki građani skloni da ne veruju zvaničnim navodima američkih državnih funkcionera. Deh piše: „Masovni mediji su katapultirali ove polu-istine u neku vrstu zone sumraka, u kojoj ljudi mogu da učine da njihova nagađanja zvuče kao istina. Masovni mediji imaju strašan uticaj na ljude koji nemaju smernice“.[8] U knjizi Čovek na Mesecu (engl. A Man on the Moon), objavljenoj 1994, Endru Hajkin napominje da su i u vreme leta misije Apolo 8 u Mesečovoj orbiti u decembru 1968. već kružile ideje o zaveri.

Navodni motivi lažiranja[uredi]

Teoretičari zavere navode nekoliko razloga zašto bi američka vlada imala koristi od obmanjivanja javnosti lažiranim sletanjem na Mesec. Stručnjaci pak to osporavaju i tvrde kako bi bilo nemoguće držati takvu laž od javnosti jer je više od 400.000 ljudi radilo na programu Apolo gotovo 10 godina, čime bi bilo teško osigurati da barem jedan od njih ne bi otkrio tajnu da je ona postojala.

Demonstracija moći[uredi]

Tokom 1950-ih i 1960-ih trajala je svemirska trka između SAD i Sovjetski Savez. Sovjetski Savez je preduhitrio Amerikance u slanju prvog veštačkog satelita (Sputnjik 1) i prvog čoveka (Jurij Gagarin) u svemir, tako da su SAD barem htele biti prve u slanju prvog čoveka na Mesec. Predsednik Džon F. Kenedi je 25. maja 1961. održao govor u kojem je prigrlio taj cilj: „Verujem da bi ova nacija trebalo da se posveti ostvarivanju cilja da do kraja ove decenije spusti čoveka na Mesec i vratiti ga sigurno nazad na Zemlju“. Jednom kada je Kenedi obećao sletanje na Mesec do kraja decenije, NASA je bila pod ogromnim pritiskom ispunjenja te norme radi prestiža države. U slučaju da je teorija zavere istinita i da SAD tada još nisu imale tehničke mogućnosti lansirati čoveka na Mesec, NASA je morala lažirati celu stvar kako bi ispalo da su SAD moćnija i superiornija država od SSSR.

Ipak, Sovjeti su slali sonde na Mesec još od 1959. i tokom 1962. „postrojenja za praćenje dubokog svemira su uspostavljena u IP-15 i u Usurijsku i IP-16 u Evpatoriji, dok su stanice za komunikaciju sa Saturnom dodate IP-3, 4 i 14“, od koji je poslednja imala domet od 100 miliona km. Sovjetski Savez je pratio Apolo misije u korpusu za svemirske prenose, koji je bio u potpunosti opremljen najnovijom opremom za prikupljanje informacija i nadzor. Vasilij Mišin, kasniji šef sovjetskog svemirskog programa, je izjavio da je sovjetski program spuštanja na Mesec otkazan nakon američkog uspeha.

Skretanje pažnje sa Vijetnama[uredi]

Prema ovom argumentu, cela misija Apolo 11 je trebalo da samo skrene pažnju javnosti sa Vijetnamskog rata, ali tu se zanemaruje činjenica da se incident u Tonkinškom zalivu odigrao tek 1964, tri godine nakon Kenedijevog govora.

Osiguranje budžeta[uredi]

Prema ovom argumentu, NASA se bojala da bi vlada mogla ukinuti njen budžet od 30 milijardi dolara ako projekt ne bi ostvario rezultate, pa su pred kraj 1960-ih odlučili pripremiti i emitovati lažno sletanje na Mesec, koje su snimili u studiju na Zemlji. Prema ovom konceptu, nije vlada prevarila javnost, nego je NASA prevarila vladu.

Tvrdnje[uredi]

Nelogičnosti na slikama i filmu[uredi]

Pobornici teorije zavere se često oslanjaju na Nasine fotografije. Oni ističu nelogičnosti na slikama i filmovima snimljenim na Mesecu. Stručnjaci za fotografije (i oni nepovezani sa Nasom) odgovaraju da su nelogičnosti upravo ono što se očekuje na pravom sletanju na Mesec. Neki od glavnih argumenata i kontraargumenata su navedeni ispod.

1. Na nekim slikama, čini se da su krstići iza objekata. Kamere su bile opremljene Reseau pločom (providnom staklenom pločom sa ucrtanim krstićima), što bi činilo nemogućim da se bilo koji fotografisani objekat pojavi ispod mreže. Ovo navodi da su ti objekti nalepljeni preko mreže.

  • Ovo se dešava samo na kopiranim i skeniranim slikama, ali ne i na originalnim. Ovaj efekat je posledica prejake ekspozicije: svetle bele površine emulzije „krvare“ preko tankih crnih krstića. Krstići su tanki samo 0,1 mm i emulzija bi trebalo da „krvari“ preko samo polovine te dužine da potpuno prekrije krstiće. Dalje, postoje mnoge slike na kojima su centri krstića isprani, dok su ostali delovi netaknuti. Na nekim slikama američke zastave, delovi krstića se vide na crvenim prugama, dok du neki krstići izbledeli ili nevidljivi na belim prugama.[9]

2. Krstići su ponekad zarotirani ili su na pogrešnim mestima.

  • Razlog tome je što su neke popularne slike isečene i/ili zarotirane zbog estetskog utiska.[9]

3. Kvalitet fotografija je neuverljivo visok.

  • Postoje mnoge slike lošeg kvaliteta koje su snimili astronauti sa misija Apolo. Nasa je odlučila da objavio samo najbolje primerke.[10][11]
  • Astronauti su koristili kamere visoke rezolucije Haselband 500 EL/M Data sa Karl Cajs optikom i 70-mm filmom.[12]

4. Ne vide se zvezde ni na jednoj od fotografija; astronauti iz misije Apolo 11 su nakon završetka misije tvrdili da se ne sećaju da su videli ijednu zvezdu.

  • Astronauti su pričali o gledanju zvezda golim okom tokom mesečeve obdanice. Oni su redovno viđali zvezde kroz optičke uređaje broda za navigaciju dok su ravnali svoje inercijalne referentne platforme.
  • Sva sletanja na Mesec sa ljudskom posadom su se odigrala tokom perioda mesečevog dana (jedan dan na Mesecu traje oko 30 zemaljskih dana). Stoga je sjaj zvezda nadjačan sunčevom svetlošću i svetlošću reflektovane od mesečeve površine. Oči astronauta su se adaptirale na pejzaž oko njih obasjan sunčevom svetlošću, pa nisu mogli videti relativno blede zvezde. Isto tako, kamere su bile podešene na dnevnu svetlost i nisu mogle da detektuju zvezde.[13][14] Astronauti su mogli da vide zvezde golim okom samo kada su bili u mesečevoj senci.[15][16]
  • Ultraljubičasti teleskop je ponesen na Mesec u Apolu 16 i radio je u senci lunarnog modula. On je snimio slike Zemlje i mnogih zvezda, od koje su neke jedva vidljive za ljudsko oko, ali su svetle na fotografijama snimljenim u ultraljubičastom svetlu. Ova opažanja se poklapaju sa opažanjima ultraljubičastih teleskopa u orbiti. Dalje, pozicije tih zvezda u odnosu na Zemlju su tačne za mesto i vreme slika iz misije Apolo 16.
  • Slike sunčeve korone koja je obuhvatala planetu Merkur i neke zvezde u pozadini je iz Mesečeve orbite snimio pilot komandnog modula Apola 15 Al Vorden.[17]
  • Astronaut Alan Šepard je napravio slike planete Venera (koja je mnogo svetlija od udaljenih zvezda) tokom misije Apolo 14.

Vidi još[uredi]

Napomena[uredi]

  1. ^ Hajams je režirao i 2010: Godina ostvarivanja kontakta, nastavak filma 2001: Odiseja u svemiru

Reference[uredi]

  1. ^ Plait 2002, str. 154–73.
  2. ^ „The Great Moon Hoax”. NASA. Pristupljeno 30. 7. 2012. 
  3. ^ „NASA Spacecraft Images Offer Sharper Views of Apollo Landing Sites”. NASA. Pristupljeno 22. 9. 2011. 
  4. ^ „The illuminated side of the still standing American flag to be captured at the Apollo 17 landing site.”. Lunar Reconnaissance Orbiter Camera News Center. 27. 7. 2012. Arhivirano iz originala na datum 18. 03. 2014. Pristupljeno 06. 10. 2018. 
  5. ^ „Apollo Moon flags still standing, images show”. BBC News. 30. 7. 2012. 
  6. ^ „American Flags From Apollo Missions Still Standing”. ABC News. 31. 7. 2012. 
  7. ^ Schadewald, Robert J. (July 1980). "The Flat-out Truth: Earth Orbits? Moon Landings? A Fraud! Says This Prophet" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (januar 28, 2013) (na jeziku: engleski). Science Digest (New York).
  8. ^ van Bakel, Rogier (1994). „The Wrong Stuff”. Wired. Condé Nast Publications. Pristupljeno 13. 8. 2009. »Millions of Americans believe the Moon landings may have been a US$25 billion swindle, perpetrated by NASA with the latest in communications technology and the best in special effects.« 
  9. 9,0 9,1 Clavius: Photography: Crosshairs, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  10. ^ „Clavius: Photography – image quality”. Clavius.org. Pristupljeno 5. 9. 2009. 
  11. ^ „Clavius: Photography – crosshairs”. Clavius.org. Pristupljeno 5. 9. 2009. 
  12. ^ „Apollo 11 Mission Photography”. Lunar and Planetary Institute. Pristupljeno 23. 7. 2009. 
  13. ^ Where are the stars? : Earth Matters : Blogs
  14. ^ Plait 2002, str. 158–60.
  15. ^ Woods 2008, str. 206–7.
  16. ^ Harrison 2012, str. 95–96.
  17. ^ „: Solar corona photographed from Apollo 15 one minute prior to sunrise”. Nasaimages.org. 31. 7. 1971. Arhivirano iz originala na datum 27. 07. 2011. Pristupljeno 13. 11. 2010.