Termoelektrana u Zemunu
Termocentrala u Zemunu je termocentrala izgrađena na desnoj obali Dunava 1901. godine. Nalazi se u blizini Dunavskog parobrodskog društva.
Istorijat[uredi | uredi izvor]
Opština Zemun je sa mađarskim društvom „Deoničarsko društvo za električna i prometna preduzeća, Budimpešta“ sklopila ugovor o izgradnji termocentrale u Zemunu 12. aprila 1899. godine. Ovo društvo je izgradilo i termocentrale u Sremskoj Mitrovici, Kikindi, Novom Sadu i Senti.[1]
Termocentrala je počela da se gradi na desnoj obali Dunava u blizini Dunavskog parobrodskog društva, 1. juna 1900. godine. Izgradnja termocentrale je završena 1. januara 1901. godine, što je omogućilo da prve večeri novog veka (20. veka) Zemun bude obasjan električnom svetlošću.[2] Ugalj potreban termocentrali nije dopreman Dunavom, iako je ona izgrađena na obali reke, već vozom do železničke stanice u Zemunu, a potom konjskom zapregom do termocentrale.
Standardizacija karakteristika elektroenergetskog sistema bila je tada u fazi nastajanja u Srbiji i to je zahtevalo nova ulaganja. Vlasnici električnih centrala iz Austrougarske nisu više imali ekonomski interes za održavanje starih i gradnju novih električnih centrala. Zbog toga je „Deoničarsko društvo za električna i prometna preduzeća, Budimpešta“ prodalo svoje koncesije domaćim akcionarima. Društvo je nadalje postojalo kao „Deoničarsko društvo za električna i prometna preduzeća u Zemunu“.[3] Ipak, domaći akcionari nisu imali sredstva potrebna za ulaganje u modernizaciju termocentrale u Zemunu, pa su pokrenuli prodaju akcija. Švedska firma „Elektro-invest” (engl. Elektro-invest A.B.) postala je, pored ostalih, vlasnik termocentrala u Pančevu i Zemunu, 1930. godine. Sve električne centrale su zadržale ime firme pod kojim su do tada bile registrovane, iako je došlo do promene vlasnika.[1]
Pančevo-Zemun[uredi | uredi izvor]
Proizvodnja električne energije u termocentrali Pančevo bila je izuzetno skupa, što je dovelo do nezadovoljstva građana i opštine. Zbog nezadovoljstva usledio je „električni rat“ sa Banatskim električnim društvom u okviru koga je centrala poslovala. Rat je kulminirao 1936. godine kada je postignut sporazum da se Pančevo snabdeva električnom energijom iz termocentrale u Zemunu. Već u septembru iste godine počela je izgradnja dalekovoda 15 kV kojim su povezane dve centrale. Sporazumom je termocentrala u Pančevu prestala sa radom, ali je razvodni sistem mogao da se upotrebi ukoliko bi proizvodnja električne energije u Zemunu prestala. Pošto je udaljenost između dva grada obuhvatala i širinu Dunava bilo je potrebno da se položi rečni električni kabl po širini Dunava. Tako su centrale mogle biti povezane dalekovodom.
Prvo je na Dunavskom keju u Zemunu položen podzemni trofazni kabl od termocentrale do obližnje prelazne stanice od koje su polazila četiri rečna jednofazna kabla.[4][5] Na osnovu snimka poprečnog profila Dunava utvrđeno je da dužina rečnih kablova mora biti 850 m. Rečni kabl je bio namotan na bubanj koji je bio težak 8,4 tone, a svaki kabl je pojedinačno imao 7 kg po jednom metru dužine. Težina je bila dovoljna kako bi kabl imao stabilan položaj na dnu reke. U prelaznoj stanici nalazile su se sabirnice i rastavljači za trofazni, ali i za svaki od četiri rečna jednofazna kabla. Tri rečna kabla bila su predviđena za stalni rad, a četvrti je služio kao rezerva.[1]
Kablovi su postavljani istovremeno, pa je bilo potrebno da brzine odmotavanja sva četiri bubnja budu usaglašene. Četiri bubnja sa kočnicom kojom je regulisana brzina odmotavanja kabla, nalazila su se na drvenom šlepu. Na desnoj obali Dunava, u blizini centrale, iskopan je rov dužine 30 m. U rov su smeštani krajevi kablova koji su snagom rečnog toka zaronjeni u rov i fiksirani za obalu i delimično za rečno korito. Šlep sa bubnjevima je vukao tegljač Četnik, dok ga je tegljač Kicoš potiskivao prema levoj obali Dunava. Šlep je bio privezan na levoj obali, a čamcima su na obalu prevezeni krajevi kablova. Sa tog mesta je kretao vazdušni vod ka Pančevu čime je završeno povezivanje dva grada dalekovodom.[1]
Zemunska centrala se prvobitno snabdevala vodom iz dubokog bunara koji se nalazio ispred mašinske zgrade. Odatle je vršeno snabdevanje parnih kotlova vodom, ali i snabdevanje rashladnom vodom za kondenzaciju. Pored zgrade nalazio se bazen za rashladnu vodu sa drvenim rashladnim tornjem u sredini koji je uklonjen 1926. godine kada je bazen rekonstruisan.[6] Umesto snabdevanja vodom iz bunara, uvedeno je snabdevanje vodom iz pumpne stanice postavljene na obali Dunava.[7][1]
Radovi na normalizaciji napona i standardizaciji frekvencije struje proizvedene u termocentrali izvršeni su u periodu od 1932–1935. godine. Umesto frekvencije od 42 Hz uspostavljen je rad na 50 Hz, a umesto napona mreže od 2.100 V uspostavljen je napon od 3.150 V. Tom prilikom je izgrađeno i savremeno razvodno postrojenje. Nakon radova na normalizaciji termocentrale, u leto 1937. godine preduzeti su radovi na njenom proširenju. Tom prilikom je izgrađen dimnjak visine 60 m, ugrađeni su novi parni kotao i turboagregat sa postrojenjem za kondenzaciju, a kotlarnica je dograđena. Izgrađena je i armirano-betonska pumpna stanica na obali Dunava. Pumpa je imala dve električne pumpe za dopremu rashladne vode iz Dunava u taložni bazen koji se nalazio u dvorištu elektrane, iz koga su hlađeni kondenzatori sva tri turbogeneratora. Radovi su završeni 1939. godine.[1]
Za 1937. je najavljeno uvođenje blok-tarife, prve u Jugoslaviji: preko određene količine, kilovat-čas bi se plaćao duplo manje.[8]
Rekonstrukcije i proširenja u cilju podmirivanja potreba potrošača vršena su sve do 1941. godine. Termocentrala je uspešno radila do 1965. godine kada je, sa snagom od 7,3 MW, prestala sa radom.[1]
Galerija[uredi | uredi izvor]
-
Zamena dela oštećenog rečnog kabla, 1938. godina -
Pripreme za spuštanje u Dunav armirano-betonskog kaptažnog bunara, februar 1939. godine.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e Gordana, Karović; Civrić, Zorica (2019). Dunav u Srbiji : putovanje kroz tehničke muzeje : katalog izložbe. Jurišić, Miloš, Jurišić, Miloš. Beograd: Muzej nauke i tehnike Beograd. str. 177—183. ISBN 9788682977643. OCLC 1088317789.
- ^ Plivelić, S. (1903). Električna centralna štacija u Zemunu. Zagreb: Tisak C. Albrechta (Jos. Wittasek). str. 3.
- ^ „Istorijat razvoja elektrifikacije grada Zemuna i okoline“, 80. godina elektrifikacije Beograda. Beograd: Elektrodistribucija Beograd. 1973. str. 63, 64, 86—92.
- ^ „„Postignut je sporazum za izgradnju dalekovoda Zemun-Pančevo“”. Vreme (5266). 1936. str. 7.
- ^ Pančevo će dobijati struju iz Zemuna, "Politika", 23. sept. 1936
- ^ Plivelić, S. (1903). Električna centralna štacija u Zemunu. Zagreb: Tisak C. Albrechta (Jos. Wittasek). str. 14.
- ^ „Istorijat razvoja elektrifikacije grada Zemuna i okoline“, u 80. godina elektrifikacije Beograda. Beograd: Elektrodistribucija Beograd. 1973. str. 86.
- ^ Uvođenjem blok-tarife, Zemunci će se koristiti vrlo jevtinom električnom energijom. "Vreme", 10. nov. 1936
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Karović Gordana; Civrić Zorica (2019). Dunav u Srbijiː putovanje kroz tehničke muzejeː katalog izložbe. BeogradːMuzej nauke i tehnike Beograd. str. 177—183.