Tokugava Jošinobu

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Jošinobu Tokugava
1867 Osaka Yoshinobu Tokugawa.jpg
Tokugava Jošinobu
Datum rođenja(1837-10-28)28. oktobar 1837.
Mesto rođenjaEdo (Tokio)
 Japan
Datum smrti22. novembar 1913.(1913-11-22) (76 god.)
Mesto smrtiTokio
 Japan

Tokugava Jošinobu (Jap. 徳川慶喜 "Tokugawa Yoshinobu" - poznat i kao Keiki) (28. oktobar 1837. — 22. novembar 1913.) bio je petnaesti i poslednji šogun Tokugava šogunata i Japana. Nakon što je dao ostavku 1867. godine na mesto vladara, povukao se iz javnosti. Umro je 1913. godine u Japanu.

Detinjstvo i mladost[uredi]

Tokugava Jošinobu je rođen u Edu, kao sedmi sin Tokugava Nariakija, daimjoa porodice Mito koja je bila jedna od tri sporedne porodice Tokugava klana. Ime koje je dobio po rođenju bilo je Macudaira Šičiromaro.[1] Njegova majka, princeza Arisugava Jošiko bila je deo carske porodice što je Joinobua činilo trećim rođakom cara Ninka. Jošinobu, tada Šičimaro, odgajan je po striktnim pravilima, nadzorom i tutorstvom.[2] Sa samo sedam meseci starosti poslat je iz Eda u Mito 1838. godine gde je učio književnost, borilačke veštine, politiku i pravo.[3]

Na nagovor oca, Šičimaro biva usvojen u jednu sporednu porodicu Tokugava klana (Hitocubaši) da bi imao bolju šansu u nasleđivanju šogunata.[4] Tom prilikom promenio je ime u Akimune, a 1847. godine postaje glava porodice preuzimajući ime Jošinobu.[5] Nakon što je trinaesti šogun Tokugava Ijesada preminuo, 1958. godine, Jošinobu je bio kandidovan kao potencijalni naslednik.[6] Osobe koje su ga podržavale, naglašavale su njegove veštine i uspehe u vođenju porodice, međutim oni koji su ga osporavali, frakcija koju je vodio Ii Naosuke, imali su druge namere koje su ostvarili postavljajući svog kandidata Tokugava Jošitomija, bolešljivog dečaka, na tron kao četrnaestog Tokugava šoguna Ijemočija.[7] Zbog te podele, između francije koja ga je podržavala i frakcije koja je osporavala nastala je tz. Ansei čistka gde su svi neistomišljenici na neki način odstranjeni iz politike. Jošinobu i drugi koji su ga podržavali, stavljeni su u kućni pritvor,[8] a pod prinudom Jošinobu se povukao od upraviteljstva nad Hitocubašijem.

Tokugava Jošinobu organizuje odbranu carske palate 1864. godine zajedno sa Macudaira Katamorijem, tokom Kinmon incidenta.

Period Iieve dominacije Tokugava vlade obeležena je raznim političkim previranjima i spletkama. Nakon što je Ii ubijen 1860. godine, Jošinobu je vraćen na poziciju upravitelja porodice Hitocubaši i 1862. godine biva nominovan da bude jedna vrsta šogunovog staratelja (šogun koken-šoku).[9] U isto vreme dvoje najbližih saveznika Macudaira Jošinaga i Macudaira Katamori, dobili su visoke pozicije u vladi. Prvi je postao šef političkih poslova[10], dok je drugi postao neka vrsta čuvara (gradonačelnika) grada Kjota (Kjoto šugošoku).[11] Njih dvoje i Jošinobu preduzeće značajne korake da smire političke nemire u Kjotu, sakupljajući što je više moguće saveznika kako bi obuzdali snage pobunjeničkog okruga Čošu. Oni su bili ključni ljudi u političkoj partiji kobu-gattai koja se zalagala za pomirenje između šogunata i carskog dvora.[12]

Godine 1864, Jošinobu, kao komandant snaga odbrane carske palate, odbio je snage Čošu vojske u njihovom napadu koji će kasnije ostati poznat kao Kinmon incident. Ova pobeda je dobijena zahvaljujući snagama oblasti Aizu i Sacuma, koje su doprineli u odbrani kapije.[13]

Šogun (1866)[uredi]

Misija francuske vojske u Japanu (1867–68), pozvane od strane Tokugava Jošinobua u pokušaju da modernizuje vojsku, 1867. godine

Nakon smrti Tokugava Ijemočija 1866. godine, Jošinobu je izabran kao naslednik čime postaje petnaesti i poslednji šogun Japana.[14] On je jedini šogun u celoj istoriji Tokugava šogunata da je proveo celu svoju vladavinu van glavnog grada Eda i za sve to vreme, nijednom nije kročio u zamak Edo.[15] Odmah nakon što je došao na tu poziciju počinje da pravi radikalne promene u sistemu. Vlada je preuzela drastične reforme kako bi ojačali šogunat. Kao primer zatražena je pomoć Francuske vlade u modernizovanju vojske kako u nabavci vojne opreme tako i u obuci japanskih snaga.[16]

Nacionalna armija i mornarica, koja je već bila oformljena pod Tokugavinom komandom ojačala je uz pomoć Rusije i Britanske kraljevske mornarice. Oprema je kupljena od SAD.[17] Delovalo je kao da će Šogunat uspeti da ojača i pobedi pobunjenike ali uprkos svemu, bilo je prekasno jer su pobunjenici već imali i moderno oružje i savremene taktike. Šogunat će pasti za manje od godinu dana.

Bošin rat (1868–69)[uredi]

Bojeći se da će pod rukom jakog i uspešnog vladara šogunat nastaviti svoju dominaciju, samuraji iz oblasti Sacume, Čošua i Tose oformili su alijansu. Zajedno pod banerom sono džoi politike (Poštujmo cara, proterajmo varvare) ujedinili su se strahom da bi novi šogun bio neka vrsta reinkarnacije prvog šoguna Tokugave Ijejasua koji će nastaviti da sputava vladavinu cara i sprečiti novi poredak u japanskoj kulturi. Uprkos neprijateljstvu i drugačijim pogledima na budućnost, napravili su kompromis u kome je oblast Tosa zahtevala da probaju sa mirnijim pristupom. Tosa je predlagala da pridobiju Jošinobua da dobrovoljno da ostavku bez ratnog krvoplolića tako što će da ostave razne daimjoe u budućoj vladi pa na taj način neće drastično promeniti poredak vladavine. Jamanouči Tojonori, lord Tose, zajedno sa njegovim savetnikom Goto Šodžirom napisali su peticiju sa tim zahtevom.[18]

Tokugava Jošinobu sa puškom
Tokugava Jošinobu kasnije u životu

Jošinobu daje ostavku 9. novembra 1867. godine (zvanično deset dana kasnije) ustupajući vladajuću poziciju caru.[19]Odmah nakon toga prelazi iz Kjota za Osaku, ali oblasti Sacuma i Čošu koje jesu podržavale da novu vladu čine neki od daimjoa, protivile su se ideji da Jošinobu bude njihov vođa.[18] Zbog toga tajno pribavljaju edikt od cara koji naređuje smenjivanje Jošinobua silom (koji će se kasnije ispostaviti lažnim)[20] regrutovajući veliki broj vojske Sacume i Čošua za Kjoto.[21]Zbog toga je Jošinobu morao lično da ode do carskog dvora gde su mu ipak skinute sve titule i posedstva[22] bez obzira što Jošinobu nije ispoljavao ništa što bi se moglo klasifikovati kao agresivno ili pobunjenički. Svi koji su bili protiv toga nisu ni prisustvovali ovom događaju.[21] Jošinobu se protivio ovakvom tretmanu ulažući pismo protesta carskom dvoru[23] koju je trebalo da odnese njegova frakcija, snage bivšeg bakufua, do dvora.[24]

Kada je ta vojska došla do vrata Kjota, snage Sacuma i Čošua su im odbili ulazak napadajući ih, što dovodi do bitke na Toba-Fušimi, prve u tz. Bošin ratu.[25] Mada je Tokugavina vojska imala prednost u broju, Jošinobu je napustio svoju vojsku i usred borbe pobegao za Edo, kada je shvatio da je suprotna strana podigla carski baner.[26] U Edu, pokoravajući se carevoj volji, mirno predaje Edo zamak 11. aprila u ruke protivničke vojske[27][28] i tako spašava grad od dalje borbe i ratovanja.

Nakon toga Jošinobu se seli u prefekturu Šizuoka gde se i Tokugava Ijejasu, prvi šogun i osnivač dinastije takođe povukao nekoliko stotina godina ranije. Daijoi su u međuvremenu izgubili i moć i titulu budući da je feudalni sistem oboren i da su oblasti (han) zamenjeni za prefekture (ken).

Mnogi hatamoto samuraji su se takođe preselili u Šizuoku ali bez moći i novca dobar deo nije mogao sebe da izdržava. Zbog toga su mnogi zamerali Jošinobu, neki do te mere da su mu želeli smrt.[29] Jošinobu je bio svestan toga i zbog straha od ubistva često je mjenjao mesto i način spavanja da bi zbunio i pokolebao moguće ubice.[30]

Kasniji život[uredi]

Pošto je ostatak života proveo krajnje mirno, Jošinobu se bavio raznim hobijima poput slikanjem, lovom, streličarstvom, fotografijom i biciklizmom.[31] Neke od fotografija koje prikazuju kasniji život poslednjeg šoguna su tek skoro prikazane javnosti zahvaljujući svom čukununuku Tokugava Jošimotou.[32]

Njegova osma ćerka Tokugava Cuneko (1882-1939) udaje se za princa Fušimi Hirojasu, drugog rođaka cara Šova i carice Kodžun 9. januara 1896. godine. Nešto kasnije, 1902. godine car Japana dozvoljava Jošinobu da ponovo uspostavi svoju Tokugava porodičnu lozu kao deo plemstva kao nagradu za usluge Japanu.[33] Rađa mu se unuka 26. decembra 1911, Tokugava Kikuo, kasnije princeza Takamacu koja će se udati za princa Takamacua, brata cara Šove. Dve godine kasnije Jošinobu umire u 16:10 časova i biva sahranjen na groblju Janaka u Tokiju.

Ere tokom vladavine Jošinobua kao šoguna[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Takano, Tokugawa Yoshinobu. str. 26. Sons of the lord of Mito did not bear the name Tokugawa unless they themselves became the next lord.
  2. ^ Tokugawa, Tokugawa yonbyakunen no naishobanashi, pp. 138–140.
  3. ^ Takano, str. 28
  4. ^ Takano, str. 38
  5. ^ Takano, str. 48
  6. ^ Borton, Japan's Modern Century. str. 40.
  7. ^ Borton, str. 39–40
  8. ^ Takano, str. 12–13
  9. ^ Murray, Japan. str. 362; Kobiyama, Matsudaira Katamori no shōgai. str. 75; Bolitho, Collapse of the Tokugawa Bakufu. str. 9.
  10. ^ Kobiyama, str. 75
  11. ^ Takano, str. 132–133
  12. ^ Kobiyama. str. 84–87; Totman. str. 45; Takano. str. 20.
  13. ^ See Japan 1853–1864, Or, Genji Yume Monogatari, trans. by Ernest Mason Satow. (Tokyo: Naigai Shuppan Kyokai), for more.
  14. ^ Borton, str. 63
  15. ^ Tokugawa, Tokugawa yonbyakunen no naishobanashi, vol. 2. str. 162.
  16. ^ Sims, French Policy Towards the Bakufu and Meiji Japan, 1854–95. str. 236.
  17. ^ Treat, Japan and the United States: 1853–1921. str. 89.
  18. 18,0 18,1 Beasley, The History of Modern Japan, pp. 96.
  19. ^ Takano, str. 256
  20. ^ Yamakawa, Aizu Boshin Senshi. str. 7–9.
  21. 21,0 21,1 Beasley, str. 97
  22. ^ Beasley. str. 97; Yamakawa, Aizu Boshin Senshi. str. 148-151.
  23. ^ Totman. str. 416. For a copy of the original text of the message, see Yamakawa. str. 89–90.
  24. ^ Totman, str. 417
  25. ^ Sasaki. str. 23–24; Bolitho. str. 420–422.
  26. ^ Kobiyama, str. 124
  27. ^ Takano, str. 267
  28. ^ Tokyo, an administrative perspective. Tokyo Metropolitan Government. 1958. str. 21. Pristupljeno 9. 04. 2011. 
  29. ^ Tokugawa Munefusa, Tokugawa yonbyakunen no naisho banashi, vol. 1. str. 131.
  30. ^ Tokugawa, str. 131–133
  31. ^ Tokugawa, str. 136-138
  32. ^ For an example of Yoshinobu's photography, see: Tokugawa Yoshitomo, Tokugawa Yoshinobu-ke e yōkoso. str. 73.
  33. ^ Takano, str. 273

Literatura[uredi]

  • Tokyo, an administrative perspective. Tokyo Metropolitan Government. 1958. str. 21. Pristupljeno 9. 04. 2011. 
  • Beasley, William G. (1963). The modern history of Japan. (New York: Praeger). 
  • Borton, Hugh (1955). Japan's Modern Century. (New York: The Ronald Press Company). 
  • Griffis, William Elliot. (1915). The Mikado: Institution and Person. (Princeton: Princeton University Press). 
  • Rokurō, Kobiyama (2003). Matsudaira Katamori no shōgai. (Tokyo: Shin Jinbutsu Ōraisha). 
  • Murray, David (1905). Japan. (New York: G. P. Putnam's Sons)..
  • Suguru, Sasaki (1977). Boshin sensō. (Tokyo: Chūōkōron-shinsha). 
  • Sims, Richard L. (1998). French Policy Towards the Bakufu and Meiji Japan, 1854–95. (London: Routledge). 
  • Takano Kiyoshi 高野澄 (1997). Tokugawa Yoshinobu: kindai Nihon no enshutsusha. 德川慶喜: 近代日本の演出者.  (Tokyo: Nihon Hōsō Shuppan Kyōkai 日本放送出版協会)..
  • Tokugawa Munefusa 徳川宗英 (2004). Tokugawa Yonhyaku-nen no naisho-banashi. 徳川四百年の内緒話 Vol. 1. (Tokyo: Bungei-shunju). .
  • Tokugawa Munefusa 徳川宗英 (2004). Tokugawa Yonhyaku-nen no naisho-banashi. 徳川四百年の内緒話 Vol. 2: Raibaru tekishō hen.  (Tokyo: Bungei-shunju)..
  • Tokugawa Yoshitomo 徳川慶朝 (2003). Tokugawa Yoshinobu-ke ni Yōkoso: Wagaya ni tsutawaru aisubeki "Saigo no Shogun" no Yokogao. 徳川慶喜家にようこそわが家に伝わる愛すべき「最後の将軍」の横顔. (Tokyo: Bungei-shunju). ISBN 4-16-765680-9. 
  • Totman, Conrad (1980). The Collapse of the Tokugawa Bakufu, 1862–1868. (Honolulu: University of Hawai'i Press). 
  • Treat, Payson J. (1921). Japan and the United States: 1853–1921. (New York: Houghton Mifflin Company). 
  • Yamakawa Kenjirō (1933). Aizu Boshin Senshi. (Tokyo: Tokyo Daigaku Shuppankai). 
  • Matsuura Rei 松浦玲 (1975). Tokugawa Yoshinobu: shōgun-ke no Meiji-ishin. 德川慶喜: 将軍家の明治維新.  (Tokyo: Chūōkōronsha 中央公論社)..
  • Satow, Ernest Mason, trans. (1905). Japan 1853–1864, Or, Genji Yume Monogatari. (Tokyo: Naigai Shuppan Kyokai). 
  • Shibusawa Eiichi 渋沢栄一, ed. (1967–1968) Tokugawa Yoshinobu-kō den 德川慶喜公伝. (Tokyo: Heibonsha 平凡社).

Spoljašnje veze[uredi]