Traume iz detinjstva

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Traume iz detinjstva se često opisuju kao ozbiljna neželjena iskustva u detinjstvu.[1] Deca mogu proći kroz niz iskustava koja se klasifikuju kao traume, a to mogu biti zanemarivanje,[2] napuštanje,[2] seksualno i fizičko zlostavljanje,[2] prisustvovanje zlostavljanju brata, sestre ili roditelja ili mentalno oboljenje roditelja. Ovi događaji imaju duboke psihološke, fiziološke i sociološke uticaje i mogu imati negativne, trajne efekte na zdravlje i blagostanje, poput nesocijalnog ponašanja, poremećaja hiperaktivnosti sa deficitom pažnje i poremećaja spavanja.[3] Slično, majke koje su tokom trudnoće doživele traumatične ili stresne događaje mogu povećati rizik deteta od poremećaja mentalnog zdravlja i drugih neurorazvojnih poremećaja.[3] Kaiser Permanente i studija Centra za kontrolu i prevenciju bolesti iz 1998. su utvrdili da su traume iz detinjstva osnovni uzrok mnogih društvenih, emocionalnih i kognitivnih oštećenja koja dovode do povećanog rizika od autodestruktivnog ponašanja,[2] nasilja ili ponovne viktimizacije, hronična zdravstvena stanja, nizak životni potencijal i prerana smrtnost. Kako se povećava broj neželjenih iskustava, raste i rizik od problema od detinjstva do odrasle dobi,[4] što je potvrđeno skoro 30 godina nakon početne studije.

Zdravlje[uredi | uredi izvor]

Lasting effects of Adverse Childhood Experiences
Trajni efekti traume iz detinjstva.

Traume iz detinjstva izazivaju stres koji povećava alostatičko opterećenje pojedinca i tako utiče na imunološki, nervni i endokrini sistem.[5][6][7][8] Izloženost hroničnom stresu utrostručuje ili učetvorostručuje ranjivost na nepovoljne medicinske ishode.[9] Traume iz detinjstva su često povezane sa nepovoljnim zdravstvenim ishodima, uključujući depresiju, hipertenziju, autoimune bolesti, rak pluća i preranu smrtnost.[5][7][10][11] Efekti traume iz detinjstva na mentalni razvoj uključuju negativan uticaj na emocionalnu regulaciju i oštećenje razvoja socijalnih veština.[7] Istraživanja su pokazala da deca odgajana u traumatičnom ili rizičnom porodičnom okruženju imaju tendenciju da imaju prekomernu internalizaciju (npr. socijalno povlačenje, anksioznost) ili eksternalizaciju (npr. agresivno ponašanje) i samoubilačko ponašanje.[7][12][13] Nedavno istraživanje je otkrilo da su fizičko i seksualno zlostavljanje povezano sa poremećajima raspoloženja i anksioznosti u odrasloj dobi, dok su poremećaji ličnosti i shizofrenija povezani sa emocionalnim zlostavljanjem u odrasloj dobi.[14][15] Osim toga, istraživanja su pokazala da se ishodi mentalnog zdravlja od traume iz detinjstva mogu bolje razumeti kroz dimenzionalni okvir (internaliziranje i eksternalizacija) za razliku od specifičnih poremećaja.[16]

Psihološki uticaj[uredi | uredi izvor]

Traume iz detinjstva mogu povećati rizik od duševnih bolesti, uključujući posttraumatski stresni poremećaj, probleme vezanosti, depresiju i zloupotrebu supstanci. Osetljive i kritične faze razvoja deteta mogu rezultirati izmenjenim neurološkim funkcionisanjem, prilagođenim zlonamernom okruženju, ali teškim za benignija okruženja.

U studiji Stefanije Tognin i Marije Kalem upoređuju se zdrava pojedinci i oni sa klinički visokim rizikom za razvoj psihoze, 65,6% ovih pacijenata i 23,1% zdravih je doživelo neki nivo traume iz detinjstva. Zaključak studije pokazuje da postoji korelacija između efekata traume iz detinjstva i visokog rizika za nastanak psihoze.[17]

Efekti na odrasle osobe[uredi | uredi izvor]

Kao odrasli, mogu zadržati osećanja anksioznosti, brige, stida, krivice, bespomoćnosti, beznadežnosti, tuge, i besa koji su započeli traumom iz detinjstva. Osim toga, oni koji pretrpe traumu iz detinjstva češće će biti skloni anksioznosti, depresiji, samoubistvu i samopovređivanju, posttraumatskom stresnom poremećaju, zloupotrebi droga i alkohola i poteškoći u vezi.[18] Efekti traume iz detinjstva se ne završavaju samo emocionalnim posledicama, preživeli imaju i veći rizik od razvoja astme, koronarne bolesti srca, dijabetesa ili moždanog udara. Razviće pojačan odgovor na stres koji im može otežati regulaciju emocija, dovesti do problema sa spavanjem, oslabiti imunološku funkciju i povećati rizik od brojnih fizičkih bolesti tokom odrasle dobi.[18]

Društveno–ekonomski troškovi[uredi | uredi izvor]

Neki troškovi su direktno povezani sa zlostavljanjem, kao što su bolnički troškovi nastalih usled fizičkog zlostavljanja i troškovi hraniteljstva koji su posledica uklanjanja dece kada ne mogu bezbedno da ostanu sa svojim porodicama. Ostali troškovi, manje direktno povezani sa učestalošću zlostavljanja, uključuju niža akademska postignuća, kriminalitet odraslih i doživotne probleme mentalnog zdravlja. Direktni i indirektni troškovi utiču na društvo i ekonomiju.[19]

Transgeneracijski efekti[uredi | uredi izvor]

Ljudi mogu preneti svoje epigenetske oznake, uključujući demijelinizirane neurone, na svoju decu. Efekti traume mogu se preneti sa jedne generacije preživelih na potomke što je poznato kao transgeneracijska ili međugeneracijska trauma i može se manifestovati u ponašanju roditelja.[20][21][22] Izloženost traumi iz detinjstva, zajedno sa stresom iz okoline, takođe može izazvati promene u genima i ekspresiji gena.[23][24][25] Sve veći broj literature sugeriše da traume iz detinjstva i zlostavljanja u bliskim odnosima ne samo da ugrožavaju njihovo blagostanje u detinjstvu, već mogu imati i dugotrajne posledice koje se protežu i u odraslo doba[26] i mogu uključivati pitanja regulacije emocija, koja se zatim mogu preneti na sledeće generacije kroz interakcije dete–roditelj.[27]

Prognoza[uredi | uredi izvor]

Trauma utiče na svu decu različito, neka razviju značajne i dugotrajne probleme, dok druga mogu imati minimalne simptome.[28] Studije su otkrile da se, uprkos širokom uticaju traume, deca mogu i oporaviti. Briga informisana o traumi definiše se kao pružanje usluga ili podrške na način koji zadovoljava posebne potrebe ljudi koji su doživeli traumu.[29]

Lečenje[uredi | uredi izvor]

Zdravstveni efekti traume iz detinjstva se mogu ublažiti negom i lečenjem.[30][31][32] Postoji mnogo tretmana za traumu iz detinjstva, uključujući psihosocijalne i farmakološke.[30][31][32] Psihosocijalni tretmani mogu biti usmereni na pojedince, poput psihoterapije, ili na širu populaciju, poput intervencija u celoj školi.[30][33] Iako su studije trenutnih dokaza pokazale da su mnoge vrste tretmana efikasne, kognitivno–bihejvioralna terapija usredsređena na traumu može biti najefikasnija za lečenje trauma iz detinjstva.[32][34] Nasuprot tome, druge studije su pokazale da farmakološke terapije mogu biti manje efikasne od psihosocijalnih terapija za lečenje trauma iz detinjstva.[30][32] Rana intervencija može značajno smanjiti negativne efekte traume iz detinjstva na zdravlje.[35][36]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Childhood adversity and trauma: experiences of professionals trained to routinely enquire about childhood adversity”. Heliyon. 5 (7): e01900. jul 2019. PMC 6658729 Slobodan pristup. PMID 31372522. doi:10.1016/j.heliyon.2019.e01900. 
  2. ^ a b v g „Childhood origins of self-destructive behavior”. The American Journal of Psychiatry. 148 (12): 1665—71. decembar 1991. PMID 1957928. doi:10.1176/ajp.148.12.1665. 
  3. ^ a b Lupien, Sonia J.; McEwen, Bruce S.; Gunnar, Megan R.; Heim, Christine (2009). „Effects of stress throughout the lifespan on the brain, behaviour and cognition”. Nature Reviews Neuroscience (na jeziku: engleski). 10 (6): 434—445. ISSN 1471-0048. PMID 19401723. doi:10.1038/nrn2639. 
  4. ^ „The Adverse Childhood Experiences (ACE) Study”. Centers for Diesase Control. Pristupljeno 6. 6. 2017. 
  5. ^ a b „Adverse childhood experiences are associated with the risk of lung cancer: a prospective cohort study”. BMC Public Health. 10: 20. januar 2010. PMC 2826284 Slobodan pristup. PMID 20085623. doi:10.1186/1471-2458-10-20. 
  6. ^ „Cumulative childhood stress and autoimmune diseases in adults”. Psychosomatic Medicine. 71 (2): 243—50. februar 2009. PMC 3318917 Slobodan pristup. PMID 19188532. doi:10.1097/PSY.0b013e3181907888. 
  7. ^ a b v g „Early environment, emotions, responses to stress, and health”. Journal of Personality. 72 (6): 1365—93. decembar 2004. CiteSeerX 10.1.1.324.5195 Slobodan pristup. PMID 15509286. doi:10.1111/j.1467-6494.2004.00300.x. 
  8. ^ „Stress, stress response, and health”. The Nursing Clinics of North America. 39 (1): 1—17. mart 2004. PMID 15062724. doi:10.1016/j.cnur.2003.11.001. 
  9. ^ Miller, Gregory E.; Chen, Edith; Zhou, Eric S. (2007). „If it goes up, must it come down? Chronic stress and the hypothalamic-pituitary-adrenocortical axis in humans”. Psychological Bulletin. 133 (1): 25—45. ISSN 0033-2909. PMID 17201569. doi:10.1037/0033-2909.133.1.25. 
  10. ^ „Adverse childhood experiences and the risk of depressive disorders in adulthood”. Journal of Affective Disorders. 82 (2): 217—25. oktobar 2004. PMID 15488250. doi:10.1016/j.jad.2003.12.013. 
  11. ^ „Developmental origins of cardiovascular disease: Impact of early life stress in humans and rodents”. Neuroscience and Biobehavioral Reviews. 74 (Pt B): 453—465. mart 2017. PMC 5250589 Slobodan pristup. PMID 27450581. doi:10.1016/j.neubiorev.2016.07.018. 
  12. ^ „Adult shyness: the interaction of temperamental sensitivity and an adverse childhood environment”. Personality & Social Psychology Bulletin. 31 (2): 181—97. februar 2005. PMID 15619591. doi:10.1177/0146167204271419. 
  13. ^ „The long-term health consequences of child physical abuse, emotional abuse, and neglect: a systematic review and meta-analysis”. PLOS Medicine. 9 (11): e1001349. 2012. PMC 3507962 Slobodan pristup. PMID 23209385. doi:10.1371/journal.pmed.1001349. 
  14. ^ „When Emotional Pain Becomes Physical: Adverse Childhood Experiences, Pain, and the Role of Mood and Anxiety Disorders”. Journal of Clinical Psychology. 73 (10): 1403—1428. oktobar 2017. PMC 6098699 Slobodan pristup. PMID 28328011. doi:10.1002/jclp.22444. 
  15. ^ „The role of early life stress in adult psychiatric disorders: a systematic review according to childhood trauma subtypes”. The Journal of Nervous and Mental Disease. 201 (12): 1007—20. decembar 2013. PMID 24284634. doi:10.1097/NMD.0000000000000049. 
  16. ^ Curran, Emma; Adamson, Gary; Rosato, Michael; De Cock, Paul; Leavey, Gerard (2018-05-03). „Profiles of childhood trauma and psychopathology: US National Epidemiologic Survey”. Social Psychiatry and Psychiatric Epidemiology. 53 (11): 1207—1219. ISSN 0933-7954. PMID 29725700. doi:10.1007/s00127-018-1525-y. 
  17. ^ „M122. Impact of Childhood Trauma on Educational Achievement in Young People at Clinical High Risk of Psychosis”. Schizophrenia Bulletin. 43 (suppl_1): S255. 1. 3. 2017. PMC 5475870 Slobodan pristup. doi:10.1093/schbul/sbx022.116. 
  18. ^ a b „Effects of Childhood Trauma on Adults”. International Society for Traumatic Stress Studies. Arhivirano iz originala 07. 08. 2020. g. Pristupljeno 17. 2. 2019. 
  19. ^ „The Estimated Annual Cost of Child Abuse and Neglect”. Prevent Child Abuse America. 
  20. ^ „Poor Parenting Can Be Passed From Generation to Generation”. NBC News. 2. 5. 2016. Pristupljeno 2017-03-16. 
  21. ^ „Childhood trauma compromises health via diverse pathways”. The Blue Knot Foundation. Arhivirano iz originala 2017-03-22. g. Pristupljeno 2017-03-16. 
  22. ^ „Adverse Childhood Experiences (ACEs): Mental Illness of a Parent”. Crow Wing Energized. Arhivirano iz originala 2017-03-22. g. Pristupljeno 2017-03-16. 
  23. ^ „Epigenetic mechanisms in the development of behavior: advances, challenges, and future promises of a new field”. Development and Psychopathology. 25 (4 Pt 2): 1279—91. novembar 2013. PMC 4080409 Slobodan pristup. PMID 24342840. doi:10.1017/S0954579413000618. 
  24. ^ „Psychobiology and molecular genetics of resilience”. Nature Reviews. Neuroscience. 10 (6): 446—57. jun 2009. PMC 2833107 Slobodan pristup. PMID 19455174. doi:10.1038/nrn2649. 
  25. ^ „Childhood adversity and epigenetic regulation of glucocorticoid signaling genes: Associations in children and adults”. Development and Psychopathology. 28 (4pt2): 1319—1331. novembar 2016. PMC 5330387 Slobodan pristup. PMID 27691985. doi:10.1017/S0954579416000870. 
  26. ^ „Child and adolescent abuse and neglect research: a review of the past 10 years. Part I: Physical and emotional abuse and neglect”. Journal of the American Academy of Child and Adolescent Psychiatry. 38 (10): 1214—22. oktobar 1999. PMID 10517053. doi:10.1097/00004583-199910000-00009. 
  27. ^ „Maternal early-life trauma and affective parenting style: the mediating role of HPA-axis function”. Archives of Women's Mental Health. 19 (1): 17—23. februar 2016. PMID 25956587. doi:10.1007/s00737-015-0528-x. 
  28. ^ „Chapter 3, Understanding the Impact of Trauma.”. Trauma-Informed Care in Behavioral Health Services. Trauma-Informed Care in Behavioral Health Services (Treatment Improvement Protocol (TIP) Series. 57. Rockville (MD): Center for Substance Abuse Treatment (US). 2014. 
  29. ^ SAMHSA's Concept of Trauma and Guidance for a Trauma-Informed Approach. Rockville, MD: Substance Abuse and Mental Health Services Administration. 2014. 
  30. ^ a b v g Wethington, Holly R.; Hahn, Robert A.; Fuqua-Whitley, Dawna S.; Sipe, Theresa Ann; Crosby, Alex E.; Johnson, Robert L.; Liberman, Akiva M.; Mościcki, Eve; Price, LeShawndra N. (septembar 2008). „The Effectiveness of Interventions to Reduce Psychological Harm from Traumatic Events Among Children and Adolescents”. American Journal of Preventive Medicine (na jeziku: engleski). 35 (3): 287—313. PMID 18692745. doi:10.1016/j.amepre.2008.06.024. 
  31. ^ a b Ehring, Thomas; Welboren, Renate; Morina, Nexhmedin; Wicherts, Jelte M.; Freitag, Janina; Emmelkamp, Paul M. G. (decembar 2014). „Meta-analysis of psychological treatments for posttraumatic stress disorder in adult survivors of childhood abuse”. Clinical Psychology Review. 34 (8): 645—657. ISSN 1873-7811. PMID 25455628. doi:10.1016/j.cpr.2014.10.004. 
  32. ^ a b v g Coventry, Peter A.; Meader, Nick; Melton, Hollie; Temple, Melanie; Dale, Holly; Wright, Kath; Cloitre, Marylène; Karatzias, Thanos; Bisson, Jonathan (avgust 2020). „Psychological and pharmacological interventions for posttraumatic stress disorder and comorbid mental health problems following complex traumatic events: Systematic review and component network meta-analysis”. PLOS Medicine. 17 (8): e1003262. ISSN 1549-1676. PMC 7446790 Slobodan pristup. PMID 32813696. doi:10.1371/journal.pmed.1003262. 
  33. ^ Avery, Julie C.; Morris, Heather; Galvin, Emma; Misso, Marie; Savaglio, Melissa; Skouteris, Helen (2021). „Systematic Review of School-Wide Trauma-Informed Approaches”. Journal of Child & Adolescent Trauma. 14 (3): 381—397. PMC 8357891 Slobodan pristup. PMID 34471456. doi:10.1007/s40653-020-00321-1. Pristupljeno 2021-09-14. 
  34. ^ „First-line therapy for post-traumatic stress disorder: A systematic review of cognitive behavioural therapy and psychodynamic approaches”. Counselling and Psychotherapy Research. 18 (3): 237—250. septembar 2018. PMC 6099301 Slobodan pristup. PMID 30147450. doi:10.1002/capr.12174. 
  35. ^ „A paradigm shift in responding to children who have experienced trauma: The Australian treatment and care for kids program”. Children and Youth Services Review. 94: 525—534. novembar 2018. doi:10.1016/j.childyouth.2018.08.031. 
  36. ^ Oosterbaan, Veerle; Covers, Milou L. V.; Bicanic, Iva A. E.; Huntjens, Rafaële J. C.; de Jongh, Ad (2019). „Do early interventions prevent PTSD? A systematic review and meta-analysis of the safety and efficacy of early interventions after sexual assault”. European Journal of Psychotraumatology. 10 (1): 1682932. ISSN 2000-8066. PMC 6853210 Slobodan pristup. PMID 31762949. doi:10.1080/20008198.2019.1682932. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трауме_из_детињства&oldid=27026134”