Trofonije

Trofonio (Trofonije), Historia Deorum Fatidicorum, Ženeva, 1675.

Trofonije (grč. Τροφώνιος) je u grčkoj mitologiji bio čovek koga je progutala Zemlja i on se pretvorio u proročanskog demona ili duha.

Etimologija

Njegovo ime ima značenje „onaj koji unapređuje prodaju“.

Mitologija

Bio je sin Ergina, kralja Orhomena ili Apolona i Epikaste. Kada se Agamed oženio Epikastom, usvojio je Trofonija. Prema nekim izvorima, Agamed i Trofonije su bili braća. Agamed i Trofonije, ali i Kerkion, Agamedov sin, postali su slavni arhitekti Helade. Sagradili su veliki broj građevina na Peloponezu i u središnjem delu Grčke, među kojima i Apolonov hram u Delfima, Posejdonov hram u Arkadiji i Alkmeninu ložnicu u Tebi. Međutim, kada su gradili riznicu beotskog kralja Hirijeja, poslužili su se lukavstvom; sačinili su jedan ulaz u tu riznicu tako da su kasnije mogli nesmetano da je pljačkaju. Hirijej je primetio da mu manjka blaga, pa je naložio Dedalu da napravi zamku za lopove. U tu zamku se ulovio Agamed. Da bi sakrio identitet kradljivaca, Trofonije je isekao Agamedu glavu i sa njom pobegao u šumu pokraj Lebadeje. Zemlja se tada otvorila i progutala ga, zajedno sa glavom njegovog očuha. Prema drugom predanju, riznicu su gradili za elidskog kralja Augiju. I u ovoj verziji su potkradali svog poslodavca i Agamed je uhvaćen, a Trofonije je pobegao u Lebadeju gde je sebi sagradio podzemnu sobu. Prema sasvim drugačijoj priči, Apolon je obećao graditeljima njegovog hrama nagradu za trud kroz sedam dana. Agamed i Trofonije su se sedam dana prepustili uživanju, a osmog su dobili nagradu — brzu i laku smrt. Zbog ovoga je postojalo mišljenje da oni koje bogovi vole umiru mladi.

Kult

U celom antičkom svetu je bilo poznato Trofonijevo proročište u Lebadeji. Kraj njega je proticala rečica Herkina, a u blizini su bila dva izvora; Zaborava (Leta) i Sećanja (Mnemosina). Međutim, ovo proročište nije lako davalo savete. Onaj koji bi tražio savet ovog proročišta bi najpre morao da se podvrgne čišćenju i zato bi boravio nekoliko dana u zgradi posvećenoj dobroj sreći i dobrom duhu. Prinosio bi žrtve Trofoniju, njegovoj dadilji Demetri Evropi i drugim božanstvima. Hranio bi se svetim mesom, dobijenim upravo od tih žrtava, odnosno od ovce prinesene Agamedovoj seni. Nakon svih ovih priprema, iskušenika bi odvodila dva trinaestogodišnja dečaka na reku Herkinu i tamo ga kupala i mazala uljem. Zatim je pio vodu sa izvora Lete, pa onda i Mnemosine, što je trebalo da mu pomogne do zapamti sve što bude čuo i video. Obuven u seosku obuću i odeven u platnenu tuniku, noseći venac sa trakama kao sveta žrtva, on bi se tek tada približio bezdanu (podzemnom svetilištu heroja), koji je podsećao na ogroman sud za pečenje hleba, dubok osam metara. Tada bi iskušenik sišao lestvicama sve do uzanog otvora pri dnu, kroz koji bi gurnuo noge, dok bi u rukama držao po jedan ječmeni kolačić s medom. Iznenadnim trzajem nešto bi ga povuklo za zglavke, te bi ga nešto veoma jako udarilo po glavi. Nakon toga bi nevidljivi govornik, navodno dobri duh iz Hronovog zlatnog doba, počeo da mu otkriva tajne. Konačno, iskušenik bi privremeno izgubio sposobnost da opaža čulima, kao i moć razumevanja i takvog bi ga vratili, ali bez medenih kolačića koji su ostali dobrom duhu, najpre da ponovi šta je čuo, a potom i da se oporavi. Postupak u Trofonijevom proročištu — koje je Pausanija lično obišao — prema Robertu Grevsu podseća na Enejin silazak u Tartar sa imelom u ruci, gde se savetovao sa svojim ocem Anhisom i bivšim Odisejevim savetnikom Tiresijom; što ukazuje na povezanost ovih mitova. U ovim mitovima iskušenik doživljava prividnu smrt, prima tajanstvena naređenja i uputstva od duha, a potom se ponovo rađa kao član novog klana ili tajnog društva. Plutarh je zapazio da Trofonijadi, mistagozi u mračnoj Jami, pripadaju preolimpijskoj eri Hrona i dovodi ih u vezu sa idajskim Daktilima, koji su vršili misterije na ostrvu Samotraki.