Turkmenizacija
Turkmenizacija je nezvanični izraz koji se koristi za imenovanje nacionalne politike u savremenom Turkmenistanu čiji je cilj „oživljavanje drevnih nacionalnih i kulturnih vrednosti turkmenskog naroda“, jačanje uloge i dominacije turkmenskog jezika i uticaj osoblja koje isključivo govore turkmenski jezik u državnoj i javnoj upravi i javnom životu.
Pregled nacionalne situacije[uredi | uredi izvor]
U pozadini odbacivanja sovjetskih vrednosti, vlasti Turkmenstana promovišu nove, stavljajući na čelo nacionalni i verski (islam) uticaj. Uspostavljena je kontrola nad građanima, od kojih je većina, inače, nezaposlena i žive od pomoći države koja glavni prihod ostvaruje od prodaje gasa Kini. Politika Gurbangulija Berdimuhamedova, poput njegovog prethodnika Saparmurata Nijazova, održava policijsku kontrolu [1].
Starosedeoci zemlje ne-titularne nacije (najčešće Uzbeci) nemaju mogućnost da dobiju državljanstvo, što daje pravo na državnu pomoć, obrazovanje, napuštanje zemlje, pa su na taj način svedeni na građane drugog reda. Mnogi od njih pokušavaju da promene nacionalnost u dokumentima, pogotovo što država podržava ovu praksu. Mnogi Turkmeni koji su napustili zemlju da bi se školovali u drugim republikama tokom sovjetske ere takođe su ostali bez državljanstva i često ne mogu da uđu ili napuste Turkmenistan [2].
Broj stanovnika u zemlji opada, a gotovo jedino mesto za legalno napuštanje građana je Turska. Oni lišeni državljanstva zemlju ilegalno napuštaju, jer je situacija u Turkmenistanu za njih nepodnošljiva.
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Tokom sovjetske ere u toj republici su živeli mnogi ne-Turkmeni (Rusi, Ukrajinci, Belorusi, Nemci, Jevreji, Korejci, Jermeni, Azerbejdžanci). Politika „turmenizacije“ započela je u Turkmenistanu dolaskom Turkmena Saparmurata Nijazova u ovu republiku 1985. godine, ali se intenzivirao nakon njegovog izbora za predsednika republike i nezavisnosti Turkmenistana 1991. godine.
Tokom devedesetih godina politika predsednika Saparmurata Nijazova bila je usmerena na „oživljavanje turkmenskog naroda“. Kao deo politike, građani koji nisu se izjasnili kao Turkmeni uglavnom su otpuštani iz vladinih službi i institucija. To se odnosi i na Jomude i Teke, jer nisu pozicionirani kao Turkmeni. Državljanstvo je ključ zaposlenja, a samim tim i mogućnosti distribucije dobara i novca. Podatke o nacionalnom sastavu, kao i druge oblasti informacija o Turkmenistanu, nezavisni stručnjaci smatraju nepouzdanim i falsifikovanim [3].
Promena rukovodećih položaja na Turkmenskim izazvala je značajne poteškoće, s obzirom da je turkmenska inteligencija bila malobrojna. Mnoge važne položaje zauzimala je inteligencija Jermena, Uzbeka i Rusa, što je negativno uticalo na stanje u republici. Na primer, do 1948. godine u Ašhabatu je živelo toliko Jermena da se smatrao jermenskim gradom [3].
Turkmenizacija u religiji[uredi | uredi izvor]
Na ulazu u svaku džamiju, pravoslavnu crkvu i hram postalo je obavezno isticanje zastave Turkmenistana, citata Saparmurata Nijazova i njegovih portreta, kao i kopija Ruhname. Vernike je podsticalo da na ulazu u ove institucije dodirnu ili poljube primerak Ruhname. Islamskim sveštenicima koji govore uzbečki jezik zabranjen je rad u bilo kojim džamijama, grobljima i drugim svetim mestima, kao i upotreba uzbekistanskog jezika u svojim propovedima. Propovedi sveštenstva moraju biti održane na turkmenskom jeziku. Bilo je dozvoljeno koristiti arapski jezik isključivo kao jezik namaza i ezana.
Preimenovanje toponima[uredi | uredi izvor]
U okviru turkmenizacije izvršeno je preimenovanje naselja i regiona. Region Tashauz, prvo je to postao Dalahovski velajet, zatim Dalaguški velajet, u čast Oguza, koji se smatraju rodonačelnicima modernih Turkmena. Regija Čardžija preimenovana je u Lebapski velajet, region Krasnovodsk - u Balkanski velajet, Regija Ašgabat - u Ahalski velajet. Samo Marijanski velajet nije ostao preimenovan (osim zamene „oblasti“ velajatom). Niz naselja, čija imena nisu odgovarala novoj ideologiji, takođe je promenilo ime, od kojih su najznačajnija Krasnovodsk (danas Turkmenbaši), Tashauz (prvo preimenovano u Doshovuz, sada Dašoguz), Merv (danas Marija), Čardžou ( sada Turkmenabad). Izvršena su i druga preimenovanja.
Posledice turkmenizacije[uredi | uredi izvor]
Turkmenistan, lišen dragocenog ljudskog resursa i fokusiran na administrativno-državno održavanje statusa i sprečavanje odlaska stanovništva, počeo je da doživljava velike poteškoće u ekonomiji. Uprkos ukidanju besplatnog benzina i gasa, smanjenju isporuke robe po državnoj ceni, u zemlji se razvila ekonomska kriza u pozadini robnog deficita [4].
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „Užas, čto proishodit v Turkmenistane! Za i protiv”. Alif TV - telekanal o žizni musulьman. 2019-05-26. Pristupljeno 2020-12-24.
- ^ „V Turkmenii zaveršaetsя prinuditelьnaя turkmenizaciя”. Večerniй Biškek. Pristupljeno 2020-12-24.
- ^ Andreй Kazancev. „Postsovetskiй Turkmenistan: maloizvestnoe nastoящee i neopredelennoe buduщee”. russiancouncil.ru. Pristupljeno 2020-12-24.
- ^ „Žiteleй Turkmenii vernuli v эpohu sovetskogo deficita”. VZGLЯD.RU. Pristupljeno 2020-12-24.