Албанизација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Албанизација је термин који се користи за описивање језичке или културне асимилације неалбанског становништва на албански језик и албанску културу. Основни циљ албанизације је стварање Велике Албаније која би садашње границе Албаније проширила на делове територија суседних држава Србије, Грчке, Македоније и Црне Горе.

Албанизација на Косову и Метохији[уреди]

Албанизација се најдуже и најсистематичније спроводи на територији Косова и Метохије почев од 17. века па све до данашњих дана.[1][2] Албанизација Срба на Косову и Метохији од 17. до почетка 20. века последица је исламизације. Поисламљени Срби на овом простору су након примања нове вере били упућени на брачне, социјалне и културолошке везе са јединим муслиманима у области-Албанцима. Поисламљени Срби тако су примани у фисове, примали албански језик и обичаје и потпуно се утапали у албански етнос. За разлику од поисламљених Срба у Босни и Херцеговини који су задржавали језик и део обичаја, исламизовани Срби су на Косову и Метохији поред вере мењали и етникум. Изузетак од овог првила су само Горанци који су упркос исламизацији задржали језик и обичаје.[3] Горанци су пре албанизације имали презимена са „ић”, али су одлуком из Београда 1956. године њихова презимена промењена, односно настављена је од државе одобрена албанизација из 1946. године, одлуком косовских институција, а на основу документа који је потписао Фадиљ Хоџа да се у презимена Албанаца унесу породична имена, па су они то применили и на Горанце и тако започели албанизацију.[4]

У пописима спровођеним у бившој СФРЈ, многи Роми, Турци, Муслимани, Горанци и други народи муслиманске вероисповести су регистрована као албанци, и идентификовали их са муслиманском културом албанског становништва, за разлику од хришћанског наслеђа Срба. Исти принцип се такође примењивао и на пописима Рома, Турака, Муслимана и др. муслиманских народа у Македонији.[5]

Албанизација Срба[уреди]

Термин Арнаути или Арнауташи етнографи користе да означе албанизоване Србе (већином током 18. и 19. века). Срби су најпре прошли процес исламизације а након тога процес албанизације.[6][7][8]

У 19. веку, писац Бранислав Нушић је забележио да је Срби потурице (конвертити у ислам) из Ораховца почињу да говоре албански и жене Албанке. Хаџи-Васиљевић приликом посете Ораховцу током Првог светског рата, тврди да није могао да разликује православне и исламизиране и албанизоване Србе.[9] Говорили су српски језик, носили исте ношње, али су тврдили за себе да су српске, албанске и турске националности.[9]

На попису из 1921. године, већина муслимана Албанаца из Ораховца регистровано је под категоријом „Срби и Хрвати”, на основу лингвистичких критеријума.[9]

Значајан допринос албанизацији Срба на Косову и Метохији дао је и Јосип Броз и његова КПЈ када су позвали 300.000[10] Албанаца из Албаније да се населе на Косову и Метохији и привремено забранили[11] Србима који су прогнани за време Другог светског рата да се врате у своје домове на овом простору.[10]

Албанизација у Албанији[уреди]

Иван Јастребов наводи многе српско-словенске топониме (области, села, планине), као и старе српске цркве и манастире у Албанији. Један од (дјелимично) поарнаућених Срба био је и призренски Махмуд-паша Ротља (Ротуловић), родом из села Ујмишта. Тај паша још себе није сматрао Арнаутином, боље је говорио српски него арнаутски. Нема ни 100 година од Јастребовог доба како се Љума почела поарнаућивати.[12] Бајрак Ћафа Радомир (Љума (област)) су чинила и села: Радомир, Додај, Чернево… Између Додаја и Чернева је било место с рушевинама које носе назив Таламас-Толамбас-Тулумбас. На врху планине је манастир са гробљем. Врата манастира су још била видљива на јужној страни. Мањих цркава је било много у готово сваком селу. Све су олтаром окренуте ка истоку. Били су православни 250 година. Ношња им је била као код Горанаца и Дебрана. Пре 80 година од када је то писао Јастребов су почели носити арнаутску ношњу и поарнаутили се.[13]

Током диктатуре краља Зогуа и комунистичког режима Енвера Хоџе, влада Албаније охрабрује албанизацију Грка у јужној Албанији, односно Северном Епиру. Под краљем Зогуом грчка села су претрпела тешку репресију, укључујући присилно затварање школа на грчком језику 1933—1934. и присиљавање грчких православних манастира да прихвате ментално болесне логораше. С друге стране, код Хоџе је било драконских мера како би се уместо грчке историје предавала албанска историја у школама.[14]

Године 1967. Албанска партија рада Енвера Хоџе је почела кампању организованог искорењивања религије. Током те кампање уништене су многе цркве и богомоље, забрањен је грчки језик и грчке књиге због својих верских тема или оријентације. Антирелигијска кампања је била само један елемент у широј „идеолошкој културној револуцији Енвера Хоџе” која је започета 1966. године.[15] За време владавине Енвера Хоџе која је трајала од 1945. до 1985. године, већина Срба и Црногораца у Албанији су били приморани да се албанизују, тиме што су узимали албанска имена и презимена. Иако данас Срби у Албанији имају право да врате своја српска имена и презимена, већина њих не жели, најпре због озбиљних финансијских трошкова приликом промена свих личних докумената, непознанице око усклађености нових докумената са матичним књигама и другим подацима о личности, неравноправност приликом запошљавања и учешћа у јавном животу.[16]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ B. Allen, „Why Kosovo? The Anatomy of a Needless War”, in Canadian Centre for Policy Alternatives, 1999
  2. ^ Ruža Petrović, Marina Blagoǰević, & Miloš Macura, The migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija: results of the survey conducted in 1985—1986, Serbian Academy of Sciences and Arts, 1992, accessed 4 Sep 2010
  3. ^ [Projekat Rastko Gracanica] Jovan Hadzi Vasiljevic: Muslimani nase krvi u Juznoj Srbiji (1924)
  4. ^ Зејнели, Зејнел (20. 02. 2008). „Гора и Горанци”. politika.rs. Приступљено 12. 8. 2018. 
  5. ^ G. Lederer, „Contemporary Islam in East Europe”, in Central Asian Survey, NATO International Academy, 2000
  6. ^ Müller 2005, стр. 183—208.
  7. ^ Duijzings 2000, стр. 73.
  8. ^ Квадратура круга — Како су Срби постали Албанци
  9. 9,0 9,1 9,2 Duijzings 2000.
  10. 10,0 10,1 Liotta 1999, стр. 101
  11. ^ Sremac 1999, стр. 43
  12. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 424. Београд: Службени гласник. 
  13. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 429. Београд: Службени гласник. 
  14. ^ Winnifrith 2002, стр. 139
  15. ^ Таня Мангалакова. „Нашенците в Косово и Албания”, НИБА Консулт, 2009
  16. ^ „Ljudi sa duplim imenima i prezimenima”. danas.rs. Приступљено 06. 08. 2018. 

Литература[уреди]