Бугаризација

Из Википедије, слободне енциклопедије

Бугаризација (буг. побългаряване или българизация) је процес мирног или насилног ширења бугарске културе на просторима Балкана.

Бугарски егзархат[уреди]

За више информација погледајте: Бугарска егзархија

Почетком друге половине 19. века Бугари су затражили успостављање црквене аутокефалности. „Тај њихов егзархат“, како истиче Слободан Јовановић, „одмах је настао да увуче у своје крило све Словене Отоманске царевине, и да им свима без разлике удари бугарско обележје“.[1]

Први светски рат[уреди]

Након окупације источних делова Краљевине Србије, Бугарска је те делове поделила на војно-инспекцијске области где је спроводила процес Бугаризације.

Моравска војно-инспекциона област[уреди]

Према статискама за мај 1916. године, у Нишу и околини 170.000 становника су Срби, 31.000 су Бугари, а остатак су друге народности[2]. Према поднетом извештају војног гувернер-генерала у Нишу 20. новембра 1916. године, већина становништва су Срби или да га чине све Срби односно да се тако изјашњава[3].

Власт је дата људима доведеним из Бугарске који су спроводили политику искорењења сваког осећања припадности српском народу. Било је забрањено говорити матерњим језиком. Свако обраћање властима и администрацији и све жалбе морале су бити на бугарском језику иначе се нису узимале у обзир а потписани се кажњавао као провокатор.

Окупацију у Моравској војно-инспекционој области прати терор над локалним становништом са циљем бугаризације. Дана 7. новембра 1915. године бугарске окупационе власти позивају свештенике, учитеље и чиновнике ради добијања личних исправа, али уместо тога спроводе их у затвор у Тврђави где бивају мучени и изгладњивани. Дана 11. новембра их изводе из Ниша и доводе у село Кременицу крај Беле Паланке на месту званом Јанкова падина где бивају стрељаних. Дана 18. новембра слична стрељана српског свештенства су се догодила у селу Јелашница.

Сличне ствари догађале су се у: Лесковцу, Прокупљу и Лебану. Велики број је био убијен у Сурдулици, коју је Арчибалд Рајс назвао: „Сурдулица српска касапница“.

Процес денационализације био је видљив на улицама где је извршена промена натписа па су трговци и занатлије добијали бугарска презимена (Петровић - Петрови, Марковић - Маркови...).

У 1916. години оснива се бугарска гимназија, где се под принудом окупљају ученици, који су, под претњом строгим казнама, морали да похађају наставу. Директор гимназије био је Гончо Калинов. У згради Нишке гимназије била је смештена аустријска војна болница.[4]

Други светски рат[уреди]

Фашистичка окупација Југославије

Бугарска је након окупације јужне Србије и већег дела Македоније почела Бугаризацију. У Врању су спаљене књиге на српском језику у Библиотеци.

Грчка[уреди]

Окупација Грчке у Другом светском рату. Североисточна Грчка је била под Бугарском окупацијом.

Током Другог светског рата, Бугарска је окупирала делове Грчке заједно са Немачком и Италијом. Грчка војска је ушла у Грчку 20. априла 1941. и окупирала највећи део североисточне Грчке до Еврос префектуре на граници са Турском.[5] Делове ових територија Бугарска је сматрала да својим територијама с обзиром да су у периоду 1913-1919. биле у саставу Бугарске и били су циљево Бугарских иридентиста.

Широм Бугарске окупационе зоне, Бугарска је спроводила политику насилне Бугаризације депортацијом што је могуће већег броја Грка.[6] Велика кампања Бугаризације је кренула од самог почетка протеривањем Грчких званичника (градоначелника, судија, адвоката, полицајаца). Бугарска је затворила грчке школе и избацила грчке наставнике, замењујући грчке свештенике бугарским и оштра репресија коришћења грчког језика.

Извори[уреди]

  1. Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића I, Београд 1926, 120.
  2. Andrej Mitrović, Serbia's great war, 1914-1918, 2007 -, pp. 240
  3. Andrej Mitrović, Serbia's great war, 1914-1918, 2007 -, pp. 239
  4. O teroru u Srbiji 19161918. godine" Iz apela srpskih socijalista civilizovanom svetu, Prosveta, Almanah za 1918. godinu, Ženeva 1918.
  5. [Germanpointofview.jpg]
  6. Miller (1975). стр. 127.