Ustanak na poluostrvu Šimabara
| Ustanak na poluostrvu Šimabara | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Edo perioda | |||||||||
 Ustanak je izbio u provinciji Hizen, u zapadnom delu ostrva Kjušu. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Šogunat Tokugava Holandska istočnoindijska kompanija |
 Hrišćanski pobunjenici | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Itakura Šigemasa † Macudaira Nobucuna Macukura Kacuje  Nikolas Kokenbaker |
Amakusa Širo † Masuda Jošicugu † Jamada Emonsaku  | ||||||||
| Jačina | |||||||||
| oko 125.000[1] |
oko 37.000[1]-38.000[2] oko 12.000 boraca i 26.000 civila[3] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
|
20.000 mrtvih i ranjenih[a][1] 3.000+ mrtvih i 12.000 ranjenih[b][3] | potpuni[1] | ||||||||
Ustanak na poluostrvu Šimabara (1638) bio je neuspela pobuna japanskih hrišćana i seljaka na zapadu ostrva Kjušu protiv šogunata Tokugava, izazvana tiranijom lokalnih velikaša i dugogodišnjim progonom hrišćana u Japanu. Oko 38.000 ustanika, pobunjenih seljaka, hrišćana i ronina, naneli su više poraza trupama lokalnih feudalaca, opustošili su feudalne posede Šimabara[v] i Amakusa[g] i zatvorili se u napuštenu tvrđavu Hara, gde su izdržali dugu opsadu. Otpor ustanika bio je tako snažan, da je japanska vlada zatražila pomoć holandske trgovačke kolonije u luci Hirado na ostrvu Kjušu, koja je poslala jedan galeon da bombarduje ustaničke položaje sa mora, bez većih rezultata. Tvrđava je na kraju zauzeta na juriš, pošto je braniocima nestalo hrane i municije, a svi ustanici su maskrirani. Bio je to poslednji vojni sukob u dugom periodu mira tokom vladavine šogunata Tokugava (1600—1867), uspostavljenom nakon haosa građanskih ratova u periodu Sengoku (1467-1600).[1][2][4][3]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Hrišćanstvo u Japanu[uredi | uredi izvor]
Prvi evropski trgovci - Portugalci - stigli su u Japan 1543. godine, a prvi hrišćanski misionari, jezuiti koje je predvodio Francisko Havijer, već 1549. U želji da podstaknu trgovinu sa Evropljanima, koji su donosili luksuznu robu iz Indije i, još važnije, prvo vatreno oružje, deo feudalnih gospodara u jugozapadnom Japanu dozvolili su rad hrišćanskih sveštenika i podizanje katoličkih hramova na svojim posedima. Već 1574. vlastelin Omura Sumitada, gospodar Nagasakija na južnoj obali ostrva Kjušu, primio je hrišćanstvo zajedno sa 60.000 svojih podanika (pod pretnjom izgnanstva) i spalio lokalne budističke hramove. Godine 1580. hrišćanstvo je primila i porodica Arima, koja je vladala obližnjim poluostrvom Šimabara, a gospodar Bartolomeo Omura poklonio je Nagasaki katoličkoj crkvi, čime je Nagasaki postao polu-nezavisna jezuitska kolonija u Japanu. Godine 1582. na zapadnoj obali Kjušua još jedan velikaš, Otomo Sorin, primio je hrišćanstvo, i hrišćanski velikaši sa Kjušua poslali su delegaciju mladih japanskih hrišćana papi, koja je preplovila pola sveta i svečano primljena na dvoru španskog kralja Filipa II i pape Siksta V. Već 1585. oblast Nagasakija, Šimabare i obližnjih ostrva Amakusa imala je 150.000 hrišćana, 200 katoličkih crkava i 85 sveštenika, sa seminarom u Šimabari sa 100 učenika. 1590. delegacija iz Evrope se srećno vratila u Japan i donela prvu štamparsku mašinu, koja je u periodu 1591-1597. radila na ostrvima Amakusa, a zatim 1597-1606. u Nagasakiju.
Do kraja 16. veka, broj hrišćana u Japanu, od prostih seljaka do čitavih aristokratskih porodica, dostigao je skoro pola miliona, uglavnom skoncentrisanih na ostrvu Kjušu, dok je dalje na severu širenje hrišćanstva naišlo na odlučan i organizovan otpor budističkih manastira, sveštenstva i vernika.[1]
Progoni hrišćana i zabrana i 1614. godine[uredi | uredi izvor]
Ujedinjenje Japana pod Tojotomi Hidejošijem donelo je i novi otpor širenju hrišćanstva: regentov edikt iz 1587. osudio je hrišćansko uništavanje budističkih hramova. Godine 1592. Hidejoši je započeo invaziju Koreje u kojoj je hrišćanska vlastela sa Kjušua na čelu sa Koniši Jukinagom - poznatim i pod hrišćanskim imenom Avgustin Koniši (gospodarom ostrva Amakusa), slučajno ili namerno, stavljena u prethodnicu glavne vojske i pretrpela najteže gubitke. Otvoreni progon hrišćana počeo je 1596, kada se španski galeon San Filipe sa tovarom svile iz Manile nasukao na obali ostrva Šikoku: Hidejošijevi samuraji zaplenili su brodski tovar, na šta su španski mornari otvoreno zapretili Japancima da iza njih stoji nepobediva Armada španskog kralja. Shvativši ovo kao direktnu pretnju španskom invazijom, regent Hidejoši proglasio je sve strane misionare uhodama i 1597. u Nagasakiju je po njegovom naređenju razapeto 26 hrišćana (6 franjevaca, 3 jezuita i 17 japanskih preobraćenika), kako bi se ostali zastrašili i naterali da odustanu od svoje vere. Hiroši je umro 1598, i nova vlada obustavila je progon hrišćana, ali u građanskom ratu koji je kulminirao bitkom kod Sekigahare (1600), hrišćanska vlastela iz zapadnog Japana borila su se za poraženu Zapadnu armiju, a Koniši Jukinaga, najveći hrišćanski velikaš, pogubljen je posle bitke zajedno sa Išida Micunarijem.
Pošto je učvrstio novi šogunat, Tokugava Ijejasu naredio je svim samurajima i velikašima da odbace hrišćanstvo i vrate se budizmu: već 1606. gospodar Sančo Omura, sin Bartolomea Omure, oduzeo je Nagasaki jezuitima, odrekao se hrišćanstva i vratio budizmu, zajedno sa svom preživelom hrišćanskom vlastelom na ostrvu Kjušu. Generaciju posle bitke kod Sekigahare, hrišćanstvo je u Japanu postalo tajna, zabranjena religija: svi stanovnici morali su da se registruju u lokalnim budističkim hramovima, a ljudi za koje se sumnjalo da su tajno hrišćani terani su od strane vladinih činovnika da gaze krstove i skrnave hrišćanske svetinje, kako bi se javno odrekli svoje vere.
Bivši posedi Avgustina Konišija podeljeni su novim gospodarima: oni na Kjušuu porodici Hosokava (koja se odrekla hrišćanske vere), a ostrva Amakusa porodici Terazava: svi hrišćanski samuraji naterani su da potpišu odricanje od svoje vere, pod pretnjom progonstva i oduzimanja poseda. Nakon otkrića korupcije šogunovih hrišćanskih činovnika i velikaša iz klana Arima (1612) i dolaska delegacije sa katoličkih Filipina 1614, koja je ponudila sklapanje trgovačkih i diplomatskih odnosa, novi šogun Tokugava Hidetada je 1. februara 1614. doneo novi edikt, kojim je i zvanično zabranio hrišćanstvo u Japanu, proterao iz zemlje sve hrišćane i Evropljane, uključujući i decu iz mešovitih brakova, izuzev Holanđana (koji su kao protestanti rado skrnavili katoličke svetinje, pa u očima Japanaca i nisu smatrani hrišćanima), i naredio još oštriji progon i potragu za skrivenim hrišćanima u Japanu.[1]
Situacija u Šimabari[uredi | uredi izvor]
Mali deo hrišćana napustio je Japan, a još manji otvoreno je odbio da se pokori i kažnjen je smrću, većinom raspećem na krstu. Primer ovih japanskih mučenika ohrabrio je znatan broj ostalih, koji su čuvali svoju veru u tajnosti. Tadašnji gospodar Šimabare, Mihail Arima Naozumi, pokušao je da sačuva svoje posede odricanjem o hrišćanske vere, ali je premešten i njegovi posedi su dodeljeni Macukura Šigemasi. I na drugim posedima, vlasti su uporno tražile i kažnjavale skrivene hrišćane: juna 1622. u Nagasakiju razapeto je 55 hrišćanskih mučenika, i spaljena gomila jezuitskih knjiga.
Novi gospodar Šimabare dobio je od šoguna dva zadatka: da podigne novi zamak i da iskoreni skrivene hrišćane na svojim posedima. Uz ogromne troškove, koji su pali na teret lokalnih seljaka, od kojih su mnogi bili bivši samuraji porodice Arima koji su izgubili svoj položaj, novi zamak Šimabara dovršen je 1624. godine, a dotadašnje sedište poseda, planinski zamak Hara na obali mora, napušten je i delimično srušen. Tokom gradnje zamka i onako veliki porezi u pirinču bili su znatno povećani, i uterivani sa bezobzirnom surovošću: seljaci koji nisu platili porez pečeni su na vatri, a njihove žene i kćeri gole vešane za noge. Međutim, kada je 1624. posetio novog šoguna Tokugava Jemicu-a, Macukura Šigemasa oštro je ukoren što nije iskorenio hrišćane na svojim posedima, i zaprećeno mu je oduzimanjem poseda. Vrativši se tako od šoguna, Macakura je odmah naredio svim hrišćanima u Šimabari da se sami prijave: od ljudi koji su se dobrovoljno prijavili, oko 150 je žigosano, obogaljeno odsecanjem prstiju i proterano, a oko 80 (među njima i 4 samuraja) je pogubljeno razapinjanjem, spaljivanjem ili bacanjem u vrele vulkanske izvore planine Unzan nakon javnog mučenja, koje je imalo za cilj da natera skrivene hrišćane da se odreknu svoje vere. Deo hrišćana, naročito u gradovima, odrekao se vere, ali je na selima većina ostala nepokolebljiva i povukla se u tajnost. Godine 1529. Macakura je pozvan od lokalnih vlasti da progoni hrišćane i u susednom Nagasakiju, ali je na povratku umro od moždanog udara, ili je ubijen u kadi od strane neprijatelja. [5]
Starog gospodara nasledio je njegov neiskusni 27-godišnji sin Macukura Kacuje, koji se pokazao još surovijim i gramzivijim od oca. Feud Šimabara zvanično je bio procenjen na 60.000 koku-a godišnje, ali je mladi Macakura samoinicijativno podigao vrednost svog poseda na 120.000 kokua, udvostručivši ionako velike poreze u naturi, zahtevajući od seljaka čak 60% prinosa. Za neplaćanje poreza, Macakurini ljudi mučili su žene i decu dužnika. Godine 1629-1636. bile su nerodne, i seljaštvo u Šimabari i na okolnim posedima gladovalo je, na ivici preživljavanja: međutim, Macakura je 1637. odlučio da bez milosti utera sve zaostale poreze za proteklih 7 godina.
Ustanak[uredi | uredi izvor]
Povod ustanka[uredi | uredi izvor]
Pokušaj Macakurinih poreznika da u jesen 1637. godine uteraju sve zaostale poreze za 7 nerodnih godina, doveo je seljaštvo u Šimabari do tačke pucanja. Po savremenim hronikama, pobunu su pokrenuli hrišćanski ronin Petar Masuda (Masuda Jošicugu), bivši samuraj Koniši Jukinage, koji je bio poreklom sa ostrva Ojano u arhipelagu Amakusa i često posećivao rodni kraj, ali je u poslednje vreme živeo u selu kod zamka Uto, radeći kao farmer i seoski starešina, i još petorica ronina iz nekadašnje Konišijeve vojske. Masudin petnaestogodišnji sin Jeronim Amakusa Širo, čuven po svojoj mudrosti u čitavom kraju, bio je formalni vođa pobune. Vlasti su kasnije tvrdile da su oni zaveli i pobunili običan narod na posedima Šimabara i Amakusa. 72-76
Prva pobuna počela je na samom jugu poluostrva Šimabara, u selu Kučinocu, preko puta arhipelaga Amakusa: krajem novembra 1637, lokalni poreznik uhapsio je trudnu snahu seoskog starešine i mučio je do smrti. U odgovor, njen svekar i otac (koji je bio sa susednog poseda Amakusa) podigli su na oružje oko 700 seljaka (znatnim delom veterana iz ratova sa Korejom i bitke kod Sekigahare) i spalili poreznikovu kuću. U kasnijim izveštajima šogunu, Macakurini službenici naglašavali su ulogu hrišćana u pobuni, kako bi prikrili zloupotrebe i nasilja nad seljacima, međutim, većina izvora smatra da se radilo pre svega o ustanku potlačenih i izgladnelih seljaka protiv feudalne tiranije. Ustanak je ubrzo zahvatio sva sela na Šimabari i na susednom posedu, ostrvima Amakusa, a petorica ronina koji su predvodili razne grupe ustanika izabrali su za vođu mladog hrišćanskog propovednika Jeronima Amakusa, sina jednog od veterana koji su organizovali ustanak. Jedini ustanički vođa čije je ime potvrđeno u istorijskim dokumentima bio je Jamada Emonsaku, takođe bivši samuraj, hrišćanin i firmopisac u selu u kom je pobuna počela. 82-89
Pobuna u Šimabari[uredi | uredi izvor]
U trenutku pobune gospodar Macakura Kacuje bio je u Edu, a njegov kastelan Okamoto Šinbei, koji je ostao da upravlja posedom, reagovao je sporo. Tek 11. decembra uveče vesti o pobuni i ubijanju činovnika u nekim selima stigle su u zamak Šimabara: navodno, pri pokušaju da skine hrišćansku ikonu sa zida, jedan lokalni činovnik ubijen je od gomile pobunjenika, koji su se okupili u selu Fuke. Kastelan je poslao na njih odred od 400 ratnika, koji je dočekan u zasedi i razbijen izgubivši preko 100 ljudi. Ohrabreni pobunjenici, čiji je broj narastao na 1.500 boraca, gonili su protivnike sve do kapija zamka Šimabara, gde su spalili i opljačkali predgrađe (uključujući i budističke hramove) i opseli zamak, sateravši branioce iza zidina. Ukupan broj ustanika za nekoliko dana narastao je na čak 8.000, pošto su mnogi seljaci bili prinuđeni da im se priključe kako im ne bi spalili kuće. Amakusa Širo, koji se kao vođa pobune pominje u zvaničnim izvorima nakon 14. decembra, razaslao je pisma po svim selima, tvrdeći za sebe da je božiji poslanik (čovek sa neba), da je sudnji dan za sve koji nisu hrišćani blizu, i pozivajući sve hrišćane do dođu pod njegovu komandu, a pagane da se pokaju i pokrste dok je vreme. 92-101
Pobuna na ostrvima Amakusa[uredi | uredi izvor]
Već 12. decembra buna je izbila i na susednom posedu, na ostrvima Amakusa, gde su hrišćani organizovano ustali na oružje i spalili budističke hramove. Međutim, pošto se posed sastojao iz više manjih ostrva, okupljanje pobunjenika bilo je teže nego u Šimabari. Ustanici su zauzeli ostvo Ojano i 15. decembra sa 14 brodova napali selo Kononura na Kjušuu, u pokušaju da prenesu ustanak na susedni posed porodice Hosokava, ali su ih lokalni seljaci i samuraji, upozoreni od budističkih izbeglica sa poseda Amakusa, uspešno odbili. U ropstvo je pala i porodica Amakusa Široa, koja je živela na posedu Hosokava. Za to vreme, broj ustanika u Šimabari narastao je na 12.000, ali su sela oko Nagasakija odbila da se pridruže ustanku, očekujući brzu intervenciju šogunove vlade. Tako je pobuna ostala ograničena na arhipelag Amakusa i poluostrvo Šimabara južno od Nagasakija.102
Dok je deo ustanika opsedao zamak Šimabara (12. decembra 1637-15. januara 1638), nekoliko hiljada ustanika napustilo je opsadu i prešlo ribarskim brodovima na ostrva Amakusa, kako bi ojačali lokalne ustanike i zauzeli tamošnje zamkove. Ujedinjeni ustanici potukli su vojsku klana Terazava (lokalnih feudalaca) od oko 1.800 ratnika u bici kod zamka Hondo (29. decembra), ali nisu uspeli da zauzmu zamak Tomioka, koji su napadali nekoliko dana (2-6. januara 1638).
Opsada tvrđave Hara[uredi | uredi izvor]
Na vesti o približavanju vladinih trupa iz Eda i vojski susednih feudalaca sa Kjušua, ustanici su do 15. januara 1638. napustili opsadu zamka Šimabara i ostrva Amakusa i okupili se u oronulom zamku Hara, koji je bio napušten i delimično porušen od 1614. godine. Hiljade radnika među ustanicima za kratko vreme su dovele napuštenu tvrđavu u stanje za odbranu: rupe u zidinama su zapušene, podignuta su privremena skloništa i zemunice, a oko celog zamka iskopan je zemljani šanac sa rovom, palisadom i osmatračnicama od bambusa. Iako slabo naoružani i bez oklopa, ustanici su imali iskusne zapovednike i nekoliko stotina arkebuza, a borbeni moral bio je visok: oni su uspešno odbili dva juriša daleko brojnije šogunove vojske sa velikim gubicima (oko 5.000 mrtvih i ranjenih), pri čemu je 14. februara 1638. poginuo i sam šogunov general, Itakura Šigemasa. Novi zapovednik, Macudaira Nobucuna, odustao je od frontalnih napada i odlučio da izmori branioce glađu i bombardovanjem iz topova. Najpre je holandskim trgovačkim brodovima u Hiradu naređeno da pošalju topove i municiju, a zatim i da se sami uključe u bombardovanje tvrđave, kako bi dokazali da ne podržavaju hrišćanske ustanike. Jedan holandski brod sa 20 topova bombardovao je tvrđavu (25. februara-12. marta) bez većih rezultata, pošto su zemljani i kameni bedemi bili prejaki za lake brodske topove. Najzad, zalihe hrane i municije bile su iscrpljene početkom aprila, i poslednji napad na tvrđavu počeo je 12. aprila: bez municije za arkebuze, ustanici su se branili puna dva dana kamenicama i hladnim oružjem. Zamak je konačno pao 15. aprila 1538, nakon tri meseca opsade, a svi preživeli branioci su posečeni, uključujući žene i decu. Ukupni gubici ustanika iznosili su oko 12.000 boraca i oko 26.000 civila, dok su vladine trupe izgubile preko 20.000 ljudi, od toga najmanje 4-5.000 mrtvih.[3]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Posledice ustanka bile su velike: šogun Tokugava Ijemicu je 1539. naredio proterivanje svih hrišćanskih trgovaca iz Japana pod pretnjom smrti, sa izuzetkom Holanđana koji su zadržali malu koloniju na ostrvu Dešima u luči Nagasaki. Hrišćanska populacija na Kjušuu bila je najvećim delom istrebljena, a preostali su se suočili sa tako upornim i organizovanim progonom da su praktično nestali u narednih 20 godina. Japan je utonuo u period izolacije - Sokaku - koji će potrajati sve do 1858. godine.[3]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Japanske hronike onog vremena navode gubitke samo znatnijih ratnika, dok se gubici prostih pešadinaca i ne pominju.
- ^ Samo u poslednjem napadu na zamak Šimabara. Bar još 5.000 mrtvih i ranjenih bilo je u prva dva napada, i još nekoliko stotina mrtvih prilikom ustaničkog ispada 4. aprila.
- ^ Na istoimenom poluostrvu.
- ^ Na istoimenom arhipelagu.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e Clements, Jonathan (2016). Christ's samurai : the true story of the Shimabara Rebellion. London. str. 19—51. ISBN 978-1-4721-3741-8. OCLC 947026236.
- ^ a b Turnbull, Stephen R. (1996). Samurai warfare. Michael Boxall. London: Arms and Armour Press. str. 81. ISBN 1-85409-280-4. OCLC 36025647.
- ^ a b v g d Morris, Ivan (2014). The Nobility of Failure : Tragic Heroes in the History of Japan. Cork: BookBaby. str. 231—284. ISBN 978-4-902075-68-7. OCLC 896799260.
- ^ Turnbull, Stephen R. (2008). Samurai armies, 1467-1649. Oxford: Osprey. str. 86—89. ISBN 978-1-84603-351-3. OCLC 212855770.
- ^ Clements, Jonathan (2016). Christ's samurai : the true story of the Shimabara Rebellion. London. str. 52—69. ISBN 978-1-4721-3741-8. OCLC 947026236.
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
