Холандска источноиндијска компанија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Холанска источноиндијска компанија (хол. Vereenigde Oostindische Compagnie, скраћено: V.O.C. односно VOC) или једноставно само "Компанија" (хол. Compagnie) била је источноиндијска компанија у коју су се 1602. удружиле холандске трговинске компаније како би искључиле међусобну конкуренцију.

Компанија је од холандске државе добила право суверенитета (вођење ратова, градња тврђава, придобијање територија) и трговински монопол. То је била прва мултинационална компанија и највеће трговинско друштво 17. и 18. вијека.

Застава Холандске источноиндијске компаније

Главно сједиште компаније било је у Амстердаму и Миделбургу. Командно мјесто трговачке пловидбе налазило се у Батавији (данас Џакарта) на Јави (Индонезија). Трговинске испоставе биле су на Деџими, вјештачком острву у заливу прије Нагасакија (Јапан), у Персији (данас Иран), Бенгалу (данас Бангладеш и Индија), Цејлону (данас Шри Ланка), Формози (данас Тајван), Кејптауну (Јужноафричка Република) и на југу Индије.

Економска моћ Компаније заснивала се прије свега на контроли пута зачина од "острва зачина" (данас Молучка острва) и Задње Индије (старо име за Индокинеско и Малајско полуострво). Ова компанија, структурирана у 6 комора (хол. Kamers), била је прва која је издала дионице. Након четвртог англо-холандског рата (1780—1784) компанија доспијева у финансијске потешкоће и гаси се 1798. Њени поседи постали део холандског колонијалног царства.

У готово два вијека постојања, Холандска источноиндијска компанија имала је око 4.700 бродова којима је превезла око 10 милиона људи. При томе, на први вијек отпада око једне трећине, а на други око двије трећине бродова и превежених људи. Вриједност трговачке робе превежене у првом вијеку (1640—1700) износила је 577 милиона фл. а у другом (до 1795.) 1,6 милијарди фл. Једина конкуренција, Британска источноиндијска компанија (EIC), основана у Лондону 1600, није се могла наметнути VOC-у. Тек пред крај 17. вијеку у једном кратком раздобљу EIC је ојачала до озбиљне конкуренције.

Историја[уреди]

Жиг Компаније

Крајем 15. вијек први португалски бродови обишли су Рт добре наде и стигли до Индонезије. Тек монопол који су након тога положили Португалци на трговину зачинима, довео је до удруживања девет холандских трговаца. Они су 1595. (до 1597.) послали флоту бродова вођену Корнелијусом Хутманом, која је, слиједећи пут којим је Јан Хујген ван Линсхот 1583. стигао до Гое, допловила до Азије. Експедиција овог савеза (Compagnie van Verre (Амстердам)) привукла је пажњу других холандских трговаца на нове могућности. 1600. удружила су се амстердамска трговачка друштва у Geünieerde Amsterdamse Oostindische Compagnie којим је амстердамски градоначелник издао право на трговински монопол за Азију.

Као реакцију на концентрацију моћи у Амстердаму, сад су се слична удружења склопила и у провинцији Зеланд, као и у градовима Хорн, Делфт и Енкузен. Тек рат за независност Холандије (Осамдесетогодишњи рат) са Шпанијом и добит остварена заплијеном бродског терета португалских бродова учинила је незаобилазним међусобно удруживање ових малих и самостално беспомоћних савеза. Извршене су припреме, а у односу на суздржљивост Зеландских компанија интервенисале су виђене особе, тако да је 20. марта 1602. могла бити основана федерално структурирана Холандска источноиндијска компанија.

Парламент Холандије дао је, за почетак ограничен на рок од 21 године, трговински монопол за подручје источно од Рта добре наде, а западно од Магелановог мореуза.

Оснивање компаније[уреди]

Главна зграда Компаније у Амстердаму

Директори удружених друштава били су предсједништво Компаније. На тај начин 8 мјеста у предсједништву требало је припасти раније удруженим амстердамским друштвима, а 8 другим друштвима. Зеланђани су се због тога и даље прибојавали од могуће доминације Амстердама. Различити приједлози су разматрани, и на крају је постигнута сагласност да се уведе и седамнаесто мјесто, које ће на смјену заузимати један неамстердамац.

Тако састављен директоријум требало је да засједа у Амстердаму, но и овдје је требало наћи компромис са Зеланђанима. Договорено је да се уведе осмогодишњи циклус унутар којег ће шест година директоријум засједати у Амстердаму, а предсједават ће му Амстердамац, док ће слиједеће двије године засједање бити у Миделбургу, а предсједават ће му Зеланђанин.

Рано раздобље компаније[уреди]

Холандски парламент осигурао је документом формални трговински монопол за сва подручја источно од Рта добре наде и западно од Магелановог мореуза. Документ (хол. Charta) је давао нека суверена права компанији, као што је вођење рата. Одмах 1602. почела је прва експедиција на "острва зачина", Амбон, најважније острво Молука. Монопол који је холандска држава препустила компанији био је за њу и изнимни изазов. Монопол је био временски ограничен, но значио је и пуно мања ограничења него што би била појединачна трговинска експедиција. У пракси, кориштење монопола захтијевало је значајан финанцијски напор који поједине коморе нису могле односно нису хтјеле сносити. Прва флота од 14 бродова морала је бити значајно повећана како не би била само у почетку успјешна, него је морала осигурати и успјешну трговину с Азијом и за идуће деценије.

Тако је предсједништво донијело одлуку (прву у историји) да се финансирање компаније проведе издавањем дионица. Док је раније финансирање компаније имало средњорочно обиљежје и одговарало је обвезницама које су се односиле на бродски терет, дионичари су остајали везани за улагање у VOC десет година. Након каматне исплате 1612. године, дионичарима је било понуђено да упишу дионице за идућих десет година. Исплаћивана је и дивиденда, али дионичари нису имали право одлучивања у управљању компанијом. То се није промијенило нити након 1622./23. кад су права компаније продужена за нових 20 година.

Брзи успон компаније и успјешност у провођењу монопола била је прије свега резултат њене овако добивене финансијске снаге. Тако је могла финансирати опширне војне операције у азијском простору које су јој осигурале провођење монопола прије свега у трговини зачинима. Уз то, провођење монопола омогућило је и долазак других азијских роба у Холандију, као на примјер кинеског порцулана. Након освајања Бандских острва (група у Молучким острвима), у монопол су укључени и мушкатни орашчићи и цвијет, а касније и каранфилићи. Након што су са Цејлона протјерали Португалце, трговина се шири и на цимет.

Успон Компаније[уреди]

Посједи Компаније

Ради осигурања трговинских путева, 1619. у освојеној Џајакарти (данас Џакарта) основан је утврђени град Батавија. Већ од 1611. године у Џајакарти је постојала трговинска испостава Компаније. 1641. године Компанија осваја до тада португалску Малаку. 1652. слиједи градња бродске станице на Рту добре наде, 1659. освајају Палембанг (јужна Суматра), а 1661. присиљавају Макасар (јужни Сулавеси) да протјерају Португалце који су се након пада Малаке склонили у тај град.

Као једино трговачко друштво у Индијама, Компанија је у раздобљу 1635. до 1690. године остваривао профит у прекоморској трговини. Након тога (па све до 18. вијека), непрекидно расте удио у приходима компаније трговина унутар Азије. Са тиме долази и трговина с Јапаном, која се од 1639. одвија још само у организацији компаније. Током 17. вијека Компанија већ почиње и са секундарним новчаним пословима. Висока зарада омогућила им је, да у Азији повољно купљено сребро даље с великом добити продају или директно у Европи, или европским трговцима који су трговали у Азији и тим сребром морали Компанији плаћати текстил и зачине (прије свега бибер).

Крајем 1660их влада у Батану (западна Јава) оснива домаће трговинско удружење Bantenese Company, као конкуренцију Компанији. Бантенешка компанија врло брзо директно тргује с Меком, Гуџаратом (сјеверозападна Индија), Короманделском обалом (јужна Индија), Бенгалом, Сијамом, Камбоџом, Тајваном и Јапаном, и привлачи у Бантен трговинска заступства Енглеске, Низоземске, Француске, Данске, Португала и Кине. У ратним обрачунима између султана Агенга (1626—1692.) и његовог сина и насљедника султана Хаји, син тражи помоћ од Компаније, а Компанија, као противуслугу тражи избацивање свих странаца из Бантана, препуштање монопола за трговину бибером Компанији, и дозволу за успостављање гарнизона, Форт Спелвијк. Након тога, екомски и политички значај Султаната непрекидно опада, све до распада у 19. вијеку.

Два лица дуита, Компанијине кованице из 1735. године

Након освајања Макассара 1667. године, задње луке преко које се одвијала трговина између Азије и Европе мимо контроле ВОЦа, и та могућност отпада (та трговина била је, сматрао је ВОЦ, кријумчарење). Од 1699. ВОЦ почиње са садњом плантажа каве на Јави. Тако ВОЦ читавом већ постојећем асортиману трговинске робе из Азије додаје још и каву. Након освајања Макасара 1667. године, задње луке преко које се одвијала трговина између Азије и Европе мимо контроле Компаније, и та могућност отпада (та трговина била је, сматрала је Компанија, кријумчарење). Од 1699. Компанија почиње са садњом плантажа кафе на Јави. Тако Компанија читавом већ постојећем асортиману трговинске робе из Азије додаје још и кафу.

Слом Компаније[уреди]

Унутар компаније је од самог почетка владала корупција и менталитет самопослуживања, прије свега у врховима трговинских заступстава који су Амстердамску (и Миделбуршку) матичну кућу стајали великог дијела добити. Велике удаљености, правно слободан простор (из холандског угла гледања) источноиндијских подручја, особине које је, поред поријекла, требало имати водеће особље (инстинкт за моћ, продорност, но не и честитост), погодовало је таквом развоју.

Смањење добити настаје тек с развојем спољшнополитичких догађања. Током 18. вијека расту ризици прекоморске трговине, па тиме и трошкови управљања Команијом до мјере, да су настали губитци који су морали бити покривани из резерви компаније. Поред тога, откриће хронометра 1774. и тиме отворена могућност одређивања географске дужине што је олакшало навигацију, имало је за Компанију амбивалентно значење.

Компанија која је у вријеме три рата с Британском империјом преузела на себе рискантан подухват пловидбе кроз Ламанш и не само успјешно то обављала него се уз то и развила у највеће трговинско друштво на свијету, почела се у вријеме четвртог рата 1780—1784. суочавати с великим проблемима. Бродови на доласку из Азије нису могли упловљавати у матичне луке, па стога није могло бити нити аукције пристигле робе. Поред тога, због година у којима је имала губитке, компанија губи и кредитну вјеродостојност. Но, судбина Компаније запечаћена је тек уласком Француза у Холандију.

Након неких неуспјелих покушаја да се компанија опорави, Компанија се 1798 распушта. Њено преостало власништво постаје имовина Нације, а дугови су проглашени националним дугом.

Литература[уреди]

  • Roelof van Gelder: Das ostindische Abenteuer - Deutsche in Diensten der Vereinigten Ostindischen Kompanie der Niederlande 1600-1800 (Istočnoindijska avantura - Njemci u službi Nizozemske Istočnoindijske kompanije), Convent, Hamburg 2004.
  • Hans Beelen: Handel mit neuen Welten. Die VOC der Niederlande 1602-1798 (Trgovanje s novim svjetovima. Nizozemski VOC); Schriften der Landesbibliothek Oldenburg 2002 (Rukopisi Zemaljske biblioteke Oldenburg)
  • John Landwehr: A bibliography of publications relating to the dutch East India Company 1602; Uetrecht 1991
  • Eberhard Schmitt (Hg.): Kaufleute als Kolonialherren. Die Handelswelt der Niederländer vom Kap der Guten Hoffnung bis Nagasaki 1600–1800 (Trgovci kao kolonijalni gospodari. Trgovinski svijet Nizozemaca od Rta dobre nade do Nagasakija 1600—1800.); Bamberg 1988
  • Gaastra, Femme S., The Dutch East India Company. Expansion and Decline; Leiden 2003
  • Louisa Balk, Frans Van Dijk, D. J. Kortlang i drugi autori: The Archives of the Dutch East India Company (VOC) and the Local Institutions in Batavia (Jakarta). Brill, Leiden. 2007. ISBN 978-90-04-16365-2. (engl.)

Спољашње везе[уреди]