Ferdinand II, car Svetog rimskog carstva

Ferdinand II
Car Ferdinand II
Lični podaci
Datum rođenja	(1578-07-09)9. jul 1578.
Mesto rođenja	Grac, Austrija
Datum smrti	15. februar 1637.(1637-02-15) (58 god.)
Mesto smrti	Beč, Austrija
Porodica
Supružnik	Marija Ana od Bavarske, Eleonora Gonzaga
Potomstvo	Ferdinand III Habzburški, Marija Ana od Habzburga, Cecilia Renata of Austria, Archduke Leopold Wilhelm of Austria, Jan Karel Habsburský
Roditelji	Karl II Štajerski Marija Bavarska
Dinastija	Habzburzi
car Svetog rimskog carstva
Prethodnik	Matija, car Svetog rimskog carstva
Naslednik	Ferdinand III, car Svetog rimskog carstva
Kralj Ugarske
Period	1619 — 1637)
Prethodnik	Matija
Naslednik	Ferdinand III

Ferdinand II Štajerski (nem. Ferdinand II.; Grac, 9. jul 1578 — Beč, 15. februar 1637. ) je bio car Svetog rimskog carstva (1620—1637) iz dinastije Habzburg. Bio je:

• kralj Ugarske (1618—1625),
• kralj Češke (1619—1637),
• kralj Hrvatske (1619 — 1637),
• nadvojvoda Austrije (1590—1637),
• vojvoda Štajerske .

Bio je privržen katolicizmu, pa je njegovo priznanje kao kralja Češke (Bohemije) i suzbijanje protestantizma dovelo do Tridesetogodišnjeg rata.

Detinjstvo i mladost

Rođen je u Gracu kao sin Karla II Štajerskog i Marije Bavarske. Bio je podvrgnut strogom jezuitskom obrazovanju, pa pohađa i univerzitet u Ingolštatu. Po završetku školovanja 1595, počinje da upravlja svojim naslednim zemljama, kojima je do tada upravljao njegov stariji rođak nadvojvoda Maksimilijan III Austrijski. Odlazi na dva hodočašća, posle čega počinje na svojim teritorijama sa suzbijanjem svih drugih vera osim katoličke.

Kralj Češke (Bohemije)

Češka skupština ga bira 1617. za kralja Češke (Bohemije). Car Matija je bio bez naslednika, pa Ferdinand II traži i osigurava podršku Španskih Habzburga da on bude naslednik. Zauzvrat Španskim Habzburzima obećava Alzas i carske feude u Italiji.

Ferdinandov tvrdi katolicizam dovodi do narušavanja verskih sloboda onih, koji nisu katolici. Nije poštovao ni verske slobode, koje je potpisao car Rudolf II, po kojima su garantovane slobode veroispovesti plemstvu i stanovnicima gradova. Osim toga bio je i apsolutista i narušavao je sekularna prava. Pošto je unutar kraljevstva i među plemstvom bilo jako mnogo protestanata novi kralj je postao jako nepopularan i usledila je pobuna protiv njega.

Češki protestanti bacaju kroz prozor 22. maja 1618. dvojicu kraljevskih službenika u Pragu. Taj događaj je poznat pod nazivom Praška defenestracija ili druga praška defenestracija. Kraljevski službenici nisu bili povređeni, ali ta akcija je predstavljala uvredu kralja. Tom akcijom zapravo počinje pobuna, koja vodi do Tridesetogodišnjeg rata. Plemstvo bira protestantskog kneza Fridriha V Palatinskog kao novog kralja.

Car Svetog rimskog carstva i uspeh u ratu protiv protestanata

Car Matija je umro u Beču marta 1619. Ferdinand II postaje naslednik po ranijem dogovoru. Protiv protestantske pobune Ferdinand dobija podršku katoličkog saveza u kome su bili vladari Poljske, Španije i Bavarske. Katoličke snage pobeđuju protestante 8. novembra 1620. u bici kod Bile Hore. Fridrih V Palatinski je predvodio protestante, a posle bitke beži u Holandiju.

Vođa katoličkog saveza vojvoda Maksimilijan I Bavarski konfiskuje Fridrihove posede, a Ferdinand II ponovo postaje kralj Češke (Bohemije). Ojačava se katolička crkva u Češkoj, smanjuju se prava češke skupštine, a protestanti u Češkoj i Austriji se nasilno prevode u katolicizam. Mnogi protestanti su tada proterani iz Češke.

Ferdinand je dobijao novčanu podršku i od pape i od Španskih Habzburga, ali ipak je potrošio sve novce, a tražio je način da stvori svoju vlastitu vojsku. Odlučio je da postavi Albrehta fon Valenštajna na čelo vojske sa zadatkom da regrutuje i predvodi carsku vojsku.

Albreht fon Valenštajn je zahtevao da on upravlja i poseduje vojni fond, koji će biti samo njegov. Osim toga zahteva da slobodno raspolaže ratnim plenom i novcem dobijenim ucenama. Ratni plen postaje time najvažniji način finansiranja vojske.

Najpre je regrutovao 30.000 vojnika (kasnije će komandovati i sa 100.000). Carska armija uz pomoć vojske katoličkog saveza pobeđuje protestante u Šleskoj, Anhaltu i Danskoj.

Restitucijski edikt dovodi do intervencije Šveđana

Nakon velikih pobeda protiv katolika, Ferdinand izdaje 1629. Restitucijski edikt, po kome su se katoličkoj crkvi morala vratiti velika područja crkvene zemlje, koja su joj oduzeli protestanti od 1552. Taj prokatolički potez potez razljutio je švedskog kralja Gustava Adolfa, koji ulazi u rat protiv Ferdinanda.

Albreht Valenštajn je ostvario velike vojne uspehe, ali Ferdinandovi savetnici su u njemu videli političku opasnost, jer je narasla njegova moć, finansije, posedi i vojska. Ferdinand otpušta Alberta Valenštajna 1630. Sad je ostao bez komandanta, pa se ponovo morao oslanjati na katolički savez. Katolički savez pod vodstvom Johana Cerklasa Tilija nije uspevao da se odupre švedskoj vojsci Gustava Adolfa. Švedska vojska je napredovala, Bohemija je bila ponovo pod protestantskom vojskoma. Komandant katoličkog saveza fon Tili bio je ubijen 1632, pa je Ferdinad bio prinuđen da ponovo traži pomoć od Valenštajna.

Tokom proleća 1632, Valenštajn je prikupio vojsku, koja je isterala protestantsku vojsku iz Bohemije. U velikoj bici kod Licena novembra 1632. katolici su pobeđeni, ali Gustav Adolf je ubijen. Valenštajn je izgubio Saksoniju, ali protestantski gubici su isto bili jako veliki.

Tokom 1633. nije bilo odlučnih napredovanja, a Valenštajn je pregovarao sa neprijateljem, smatrajući da će vojska biti lojalna njemu, a ne caru Ferdinandu. Početkom 1634. Albreht fon Valenštajn je optužen za izdaju i ubijen je, verovatno po Ferdinandovom nagovoru.

Francuska ulazi u rat

Iako su ostali bez fon Valenštajna carske snage zauzimaju Regenzburg i pobeđuju u bici za Nerdlingen. Snaga švedske vojske je oslabila, pa Francuska ulazi u rat na strani protestanata zbog straha od dominacije Habzburga u Evropi. Francuska je bila katolička zemlja, ali bojala se Nemačke i Španije, tako da je kardinal Rišelje uverio kralja Luja XIII da se udruži sa Holanđanima i Šveđanima.

Francuzi nisu bili zadovoljni uslovima praškog mira iz 1635. Iako je potpisan taj sporazum još uvek nije došao mir. Ferdinand II je umro 1637, a rat se nastavio i posle njega.

Porodično stablo

16. Maksimilijan I Habzburški

8. Filip I od Kastilje

17. Marija od Burgundije

4. Ferdinand I, car Svetog rimskog carstva

18. Fernando II od Aragona

9. Huana od Kastilje

19. Izabela I od Kastilje

2. Karl II Štajerski

20. Kazimir IV

10. Vladislav II Jagelonac Mlađi

21. Elizabeta Habzburška

5. Ana od Češke i Ugarske

22. Gaston II od Foa, grof Kandala

11. Ana od Foa-Kandala

23. Katarina od Foa

1. Ferdinand II, car Svetog rimskog carstva

24. Albert IV Bavarski

12. Vilhelm IV, vojvoda Bavarske

25. Kunigunda od Austrije

6. Albert V Bavarski

26. Philip I, Margrave of Baden

13. Marija od Baden-Šponhajma

27. Elizabeta od Palatinata

3. Marija Bavarska

28. Filip I od Kastilje (= 8.)

14. Ferdinand I, car Svetog rimskog carstva (= 4.)

29. Huana od Kastilje (= 9.)

7. Ana od Austrije

30. Vladislav II Jagelonac Mlađi (= 10.)

15. Ana od Češke i Ugarske (= 5.)

31. Ana od Foa-Kandala (= 11.)

Literatura

• Ivić, Aleksa (1929). Istorija Srba u Vojvodini. Novi Sad: Matica srpska. 

Spoljašnje veze

• Ferdinand II, njegovi preci i potomci (jezik: engleski)