Hipopneja (lat.hypopnoea) je poremećaj disanja koji se karakteriše do 50% manjim disajnim (tidal) volumenom, zbog smanjene frekvencije (bradipneja) i/ili dubine disanja, koje traje duže od 10 sek[1].
Hipopneja se karakteriše smanjenjem respiratorne frekvence (bradipneja) i tidal volumena ili
potpunom tranzitornom inhibicijom inspiracije (apneja)[2]. Apnejom se smatra svaka pauza u disanju koja traje duže od 3 sekunde[3]. Najznačajnija karakteristika hipopneje je produženje vremena trajanja ekspirijum koje se ogleda u odloženom početku prvog disajnog ciklusa nakon dejstva stimulusu iz disajnog centra. Nakon pauze koja je zavisna od dejstva nervnog stimulusa iz disajnog centra, disanje se ponovo uspostavlja uz snižen tidal volumen ali se već posle nekoliko ciklusa normalizuje i vraća na početne vrednosti[4].
Respiratorni odgovori tipa hipopneje ili apneje u brojnim istraživanjima dobijeni su nakon mikroinjekcija glutamata u području ventralnog Kölliker-Fuse jedra i uskom pojasu između motornog i principalnog senzitivnog jedra nervus trigeminusa koje se definiše kao intertrigeminalni region.
Prekomerna pospanost, što je rezultat stalnih prekida sna.
Zvučne manifestacije u toku sna; teško hrkanje koje se smenjuje sa načujnim periodima (normalnog disanja kroz usta i nos).
Depresija može biti jedan od uzroka hipopnejeNaizmenično smenjivanje periodi normalnog disanja (koji mogu da traju 20 sekundi ili duže) sa hipopnejom ili apnejom i mogu se javiti mnogo puta u toku svakog sata, što rezultuje lošim snom i smanjenjnim nivoom kiseonika u krvi.
U kontekstu dijagnoze i lečenja poremećaja spavanja, hipopneja se ne smatra klinički značajnom osim ako nema 30% ili većeg smanjenja protoka u trajanju od 10 sekundi ili duže i povezanog 4% ili veće desaturacije nivoa O2 u krvi pacijenta. ili ako to rezultuje uzbuđenjem ili fragmentacijom sna.
Direktna posledica hipopneje (kao i apneje) je povećanje ugljen-doksida u krvi i smanjenje nivoa kiseonika u krvi pacijenta srazmerno težini opstrukcije disajnih puteva. Ovaj ometajući obrazac disanja stvara poseben obrasce spavanja, čije posledice su:
povećan umor,
letargija,
smanjena sposobnost koncentracije,
povećana razdražljivost,
jutarnje glavobolje.
U osnovi, osobe sa hipopejom su izuzetno umorne zbog nemogućnosti da se dobro naspaju.
Hipopneja može biti ili centralna, kao deo rasta i slabljenja napora disanja, ili opstruktivnog porekla. Tokom opstruktivne hipopneje, u poređenju sa opstruktivnom apnejom, disajni put je samo delimično zatvoren. Međutim, ovo zatvaranje je i dalje dovoljno da izazove fiziološki efekat, desaturaciju kiseonikom i/ili povećanje napora disanja koje se završava uzbuđenjem.
Indeks hipopneje (IH) se može izračunati tako što se broj događaja hipopneje tokom perioda spavanja podeli sa brojem sati sna.
Apneja-hipopnejaindeks (AHI) - je indeks težine poremećaja spavanja koji kombinuje apneju i hipopneju. Kombinovanjem oba oblika dobija se opšta težinu apneje u snu, uključujući poremećaje spavanja i desaturacije (nizak nivo kiseonika u krvi).[5]
Indeks apneje-hipopneje, kao i indeks apneje i indeks hipopneje, izračunava se deljenjem broja apneja i hipopneja sa brojem sati sna.
Indeks respiratornih poremećaja (IRP) drugi je indeks koji se koristi za merenje apneje u On je sličan IAH, međutim, IRP takođe uključuje respiratorne događaje koji tehnički ne ispunjavaju definicije apneje ili hipopneje, kao što je uzbuđenje povezano sa respiratornim naporom (UPRN), koje ometa san.[6]
Jedan od tretmana za opstruktivnu hipopneju je kontinuirani pozitivni pritisak u disajnim putevima (CPAP). CPAP je tretman u kome pacijent nosi masku preko nosa i/ili usta. Duvaljka gura vazduh kroz gornje disajne puteve. Pritisak vazduha je podešen tako da je dovoljan da se održi zadovoljavajući nivo zasićenja kiseonikom u krvi.
Drugi tretman je ponekad prilagođeni oralni aparat, za one koji ih više vole od CPAP i imaju blagu do umerenu apneju za vreme spavanja ili one koji ne reaguju ili ne mogu da nose CPAP.
Oralne aparate treba izraditi po meri stomatolog sa obukom iz stomatološke medicine za spavanje.
Blaga opstruktivna hipopneja se često može lečiti gubitkom telesne težine ili izbegavanjem spavanja na leđima. Takođe, prestanak pušenja i izbegavanje alkohola, sedativa i hipnotika (sporifika) pre spavanja može biti prilično efikasan.
Operacija je generalno poslednje sredstvo u lečenju hipopneje, u kojoj je opcija za gornje disajne puteve specifična loikacija. U zavisnosti od uzroka opstrukcije, operacija se može fokusirati na meko nepce, uvulu, krajnike, adenoide ili jezik. Postoje i složenije operacije koje se rade uz prilagođavanje drugih koštanih struktura – kostiju usta, nosa i lica.
Ljudi sa neuromuskularnim poremećajima ili hipoventilacionim sindromima koji uključuju neuspešan respiratorni pogon doživljavaju centralnu hipoventilaciju. Najčešći tretman za ovaj oblik je upotreba neinvazivne ventilacije kao što je mašina sa pozitivnim pritiskom u disajnim putevima.
^Chamberlin NL, Saper CB (1998). „A brainstem network mediating apneic reflexes in the rat”. J Neurosci. 18 (15): 6048—56..
^Radulovacki M, Pavlovic S, Saponjic J, Carley DW (2003). „Intertrigeminal region attenuates reflex apnea and stabilizes respiratory pattern in rats.”. Brain Res. 975: 66—72.CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza).
^Chamberlin NL, Saper CB (1994). „Topographic organization of respiratory responses to glutamate microstimulation of the parabrachial nucleus in the rat.”. J Neurosci. 14 (11): 6500—10..
^Richardson, Mark A., & Friedman, Norman R. (Eds.) (2007). Clinician's Guide to Pediatric Sleep Disorders, p. 75. New York: Informa Healthcare USA, Inc.
